CRTEŽ
Dečak nije mogao da crta u snu. Dečak nije znao šta je to java. Znao je da boje, negde, postoje; jednom je čak i viknuo to – Znam da boje postoje! – ali se eho razvukao prazninom. Ruka se pravilno kretala: odozdo na gore, sa leve na desnu stranu… Evo, crtarnula se linija. Nije, jeste, ipak nije; ponovo kretanje ruke, ništa, neće, ne da ruka, ne da olovka, ne da papir, ne da đavo prokleti. Ne da…
Dečak nije mogao da crta.
(„Ovo je samo grafitna olovka, boje ne postoje!”)
Boje su stalno sa njim, u njemu, ali ništa iz njega ne izlazi.
Dečak nije mogao da crta u snu!
Pokušavao je da se seti šta je to java, ali se sećao samo snova: tih – nikada neću imati devojku – snova, tih – deca u školi nisu zlobna samo vole da ponekad sapliću i šutiraju – snova, tih – razredna se uvek zagrcne kada govori moje prezime i pita ko će doći na roditeljski sastanak – snova, tih – gde je nestao crtež u kome držim mamu i tatu za ruku – snova, tih – mama ne plače zato što je tužna već zato što secka luk – snova, tih – tata nije otišao zato što nas ne voli već zato što je kreten – snova, tih – mrzim mog očuha – snova, tih – ako se ovako nastavi, ubiću njih ili sebe – snova, tih – kada ću da se probudim – snova, tih – ne želim da se probudim – snova…
Pokušao je da crta. Uzeo je (grafitnu) olovku i iz nje su izletele boje: i sablaznoljubičasta i vulgarnozlatna i besnožuta i usamljenozelena i… Počele su da se suše i na kraju postale: Jedna, Velika, Krasta.
Dečak nije znao šta je to java.
Ali nešto se u dečaku probudilo. NE! On se probudio, uzeo olovku, i… i… naslikao, ne iluziju sveta, već čitav svet. A onda, ponovo, miran zaspao.
Goran Ž. Vojnović
Najlepša ostvarenja sa XIII konkursa za najkraću kratku priču IK Alma