Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

RAT I MIR U SRBIJI

Dnevnik Nikole Krstića nam otkriva kakva je bila Srbije pre više od 100 godina, ko je bio Nikola Pašić i kako su se narodi ponašali u Srbiji

 

U sred jednog beogradskog proleća dr Nikola Krstić na brzinu i kratko je zapisao da mu se Milan Milovuk žali na sudbinu svoju:”Mišljah ovde naći sreću, a nađoh nesreću”.

Milan Milovuk je kao i Krstić došao iz Austrougarske, ekonomista i pravnik, dirigent, muzički pedagog, profesor i direktor Trgovačke škole – pravi nacionalni radnik. Njegove reči su zazvonile i u Krstićevoj duši, zašto bi ih inače beležio. Supruga Milanova je bila Katarina  Đorđević Milovuk, iz Novog Sada, 30 godina upraviteljica beogradske Više ženske škole. Neumorno je radila na emancipaciji žena, sredina je teško prihvatala, bila je suočavana sa raznim neprijatnostima i otporima, i tek su joj u nekrolozima odali priznanje za nesebičnu mukotrpnu misiju i entuzijazam.

Dnevnik Nikole Krstića - Nikola Pašić i Nikola Krstić - photo by Sofija Šćepanović

Nema sumnje da je dr Nikola Krstić gajio opsesivnu ljubav prema svom rodu. Istovremeno je i duboko patio što su i država i narod na pogrešnom putu, antievropskom. Slutio je da se tako ide u susret katastrofama. Patriotska ljubav i patriotska patnja su nerazdvojni i njihova komplementarnost u njemu rezultirali su sumornim opservacijama o tadašnjici i njenoj budućnosti – današnjici. Romantičarski zanosi su splašnjavali pred činjenicama koje su su ga obespokojavale.

Dr Nikola Krstić jeste uviđao da je Srbija krenula pogrešnim putem, ali je i shvatao da drugog puta za nju i nema. Put koji je zapravo nju izabrao bio je nužnost, teško je oteti se gravitaciji na nizbrdici. Vrsta njegove ljubavi prema Srbiji u tom stoleću bila je prepoznata, bila je opšta, evropska, Niče ju je istražio i klasifikovao kao amor fati, ljubav prema sudbini – prihvata se da se živi nešto što se neće i ne želi.

Prema Hegelu Krstićev stav bi bio tumačen kao stav “skeptično-stoičke nesrećne svesti”. On se stoički odrekao sopstvene volje u ime opšte volje, ma kuda ga ona odvela. Aktivno je učestvovao u zbivanjima, trudio se da im da evropsku pravnu formu, ali mu je bilo jasno da postaje i žrtva tih zbivanja. Mnogi su u Srbiji u poslednjih 25 godina dobili priliku da prožive istu takvu fatalnu ljubav i budu žrtve u žrvnju koji nisu pokrenuli.

Identitet Nikole Krstića je formiran na vrednostima feudalno-birokratskog društva centralne Evrope, pod uticajem Prosvetiteljstva, a u pluralizmu nacija i vera. On stiže u zatvorenu sredinu maglovite javnosti, u kojoj se elokvencija svodila na namigivanje, a iza “iskrenih” reči je prikriven stajao šipak u džepu. Stigao je u zemlju inata, pohlepe i zavisti

Poput puža je dr Krstić u dnevniku ostavio trag svoje nesretne svesti. Pripremao se celog života da posle smrti, u daljoj budućnosti, svedoči pred nekim Višim sudom, sudom uznapredovalog naroda. Stanje u kojem je bio možemo, inspirisani teorijom Semjuela Hantigtona o sudaru civilizacija, nazvati “civilizacijskim šokom”. Hantingtonova teorija objašnjava period posle Hladnog rata, ali evropski istoričar Hladnog rata Od Arne Vestad tvrdi da je proces koji je doveo do Hladnog rata i sudara civilizacija počeo ne 1945, niti 1917, već na Berlinskom kongresu, 1878. godine. Sa novom podelom sveta među imperijalističkim silama, evropska civilizacija suočava se sa drugim kulturama i narodima koji su pripadali vanevropskim silama, na Balkanu Otomanskom carstvu. U raznim fazama tog procesa i sudara Srbija je na zaokretima ili ispadala iz dominantne civilizacije ili je u nju upadala. Upala je 1878. godine. Ispala je 29. maja 1903. Upala je 1914. i sa Jugoslavijom 1918. Ispala je 1941. Upala je ponovo sa Jugoslavijom 1945. Ispala je do daljeg sa raspadom i razbijanjem Jugoslavije 1991. godine.

U Beograd, još uvek orijentalnu varoš, dr Nikola Krstić dolazi sa 24 godine. Njegov identitet je formiran na vrednostima feudalno-birokratskog društva centralne Evrope, pod uticajem prosvetiteljstva, a u pluralizmu nacija i vera. Otvoren i komunikativan kao svetski čovek, društven, radan i obrazovan, pun entuzijazma, dr Krstić stiže u zatvorenu sredinu maglovite javnosti, u kojoj se elokvencija svodila na namigivanje, a iza “iskrenih” reči je prikriven stajao šipak u džepu. Stigao je u zemlju Inata, Pohlepe i Zavisti.

Na oslobođenu teritoriju skupljali su se Srbi sa raznih strana, na hiljade, svojevoljno ili izgnani, u begstvu ili kao misionari. Dr Krstić dolazi u Beograd kao misionar, na srpski Pijemont, u naletu onog političkog oduševljenja koje su za porobljene evropske narode probudili u Italiji svojim akcijama protiv Austrije Garibaldi i Kavur.

Tako zagrejan, dr Krstić je odmah po dolasku počeo da se hladi. Stihija uspostavljenih haotičnih odnosa ga je potiskivala. Na stvaranje dominantnog državnog i političkog mentaliteta u Srbiji najmanje su uticali prečani. Jesu se upotrebljavali isti pravni i politički termini kao i u Evropi – sloboda, narod, skupština, zakon, kazna, demokratija itd, ali su njihova značenja u Srbiji bila drugačija, čak i antipodna evropskim.

Kadgod je dr Krstić bio ubeđen da su se stekli svi uslovi da neki provincijalni ili prestonički “budža” bude kažnjen, bio bi ili oslobođen, ili bi se sve zataškalo. Štaviše, bivalo je i da bude unapređen. U Srbiji za ista nedela, ne kažnjavaju se svi isto. A oni “njihovi”, “naši” politički protivnici i neprijatelji, mogu biti kažnjeni i bez ikakve krivice. Znaće oni zašto!

Dok su slobodu, i za pojedinca i za društvo, Krstić i prečani, po zapadnoevropskim kriterijumima, merili i određivali zakonom, za ljude koji su se doselili sa drugih, planinskih delova Balkana, iz Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Rumunije, Bugarske, Kosova, Makedonije, sloboda je značila biti slobodan od svake prinude, od svakog autoriteta, pa i od zakona, ali i od obaveza vaspitavanja i obrazovanja. Sloboda je značila da svako živi kako mu se svidi, kao kada se živi sam u šumi ili na livadi. Država i njene institucije nisu stvorene da bi suzbili anarhiju interesa, furije želja i apetita, da ih kanališu u opšti interes, već, naprotiv, da ih zadovolje. Zadatak ministara i vlade nije da razvijaju zemlju u celini, niti da je modernizuju, već da raspodeljuju položaje, zvanja, plate i čine svima. Nigde nema tolikog zaklinjanja i uznošenja slobode i pravde, zapisao je Krstić, a da se oni istovremeno kompromituju kadgod je u pitanju nečiji sitan, ličan, džimrijski interes.

Nikola Krstić je za autentičnu skupštinu i zakon, za poštovanje nezavisnosti institucija i za razvoj državnih ustanova, Pašić je za zavere i rušenje svega postojećeg. Krstić je za to da državu vode mudri zakonodavci, obrazovani poslanici, prosvećena birokratija. Pašić je za to da u državu upadnu “gunjac i opanak”. Krstić je bio za evropsku budućnost, Pašić za povratak u divnu “našu” slovensku prošlost. Krstić je bio za mir i diplomatiju, za prilagođavanje međunarodnim normama i konsenzusu, Pašić za rat protiv “Švaba” i za osvajanje uz pomoć Rusije

Ako u ekonomiji jednog Adama Smita narod stvara bogatstvo, u Srbiji se podrazumevalo da je “normalan” narod siromašan i da ne treba on da stvara bogatstvo, već da mu se čini i pomaže. Bolje je da ostane ubog i zaostao, plemeniti divljak, koji će glasati za one koji mu istovremeno laskaju i pljačkaju ga, ili izlažu pogibiji u nerazumnim ratovima. Sto trideset godina je prošlo od stvaranja srpske države, a tom tako “obožavanom” narodu, toj “plemenitoj i ponosnoj” sirotinji i “našim” seljacima, država nije mogla da napravi civilizovane pijace sa montažnim halama, ne bi li ih zaštitila od izloženosti letnjim žegama, zimskim mrazevima i vetrovima, ali i od svih mogućih pogodnih uslova za razvoj zaraza. Naše pijace, centri biti ili ne biti “našeg” seljaka, i dalje više liče na orijentalna blatnjava i prašnjava trgovišta, nego na moderne tržnice. Kakvo englesko subverzivno bogatstvo naroda! Nije to za srpskog seljaka, pokondiriće se, pa će njegove političke vođe ostati i bez hleba i bez vlasti!

Za zapadnoevropskog polit-ekonomistu Karla Marksa revolucija je značila promenu produkcionih i društvenih odnosa. U Srbiji se revolucijom nazivalo kada sjaše Murta, a uzjaše Kurta, kao 29. maja 1903, a na istim društvenim i produkcionim odnosima.

Za dr Krstića je političko ubistvo bilo nespojivo sa pravnom državom i civilizacijskim razvojem. Atentati  mogu biti pogubni za integritet i društvene odnose malih naroda. Jedan atentat može rasturiti celu državu. Evo jednog primera, pored primera dr Zorana Đinđića.

Hrvatski istoričar Josip Horvat je u svojim memoarima (“Hrvatski mikrokozam između dva rata 1919-1941”) zapisao da je skupštinski atentat u Beogradu na Stjepana Radića bio “i smrtna osuda prvoj Jugoslaviji. U par sekundi bijaše uništen napor od gotovo jednog stoljeća na stvaranju zajedništva Južnih Slavena. Posljedice šoka bile su neslućeno duboke i trajne. U bezbroj se ljudi stubokom promjenilo njihovo gledanje i shvaćanje. Udar je izazivao elementarnu mržnju. Ni inteligencija joj nije mogla izmaći. Prokušani pobornici jugoslavenstva ili su pokolebani, ili ga se odriču kao zablude.

Socijalni i kulturni bojkot, proglašen protiv srbijanstva nakon 20. lipnja 1928. bijaše erupcija elementarnog raspoloženja… Reakcija Beograda na atentat učvrćivala je to mišljenje. U izrazima saučešća stranaka nazirivalo se licemjerstvo, pogotovu kad dio beogradske javnosti nije uspio zatajiti osjećaj zadovoljstva, bezodvlačno nastojanje da se ispriča Punišu Račića, činjenica da se u mnogim beogradskim kafanama slavio skupštinski događaj, a još tjednima nadijevalo novorođenčadi ime Puniša. Na svim je stranama krvoproliće u skupštini stavilo u pokret instinkte, razarajući naglo krhku ljusku racionalizma i panonskog i balkanskog čovjeka.”

Da li je baš Puniša, mogao je i neko drugi da puca, svejedno je, smatrao je Josip Horvat, bitno je bilo, međutim, kada se otkrilo da je Puniša bio Pašićev i Aleksandrov svedok montirane optužbe protiv Apisa na Solunskom procesu. Dakle, kralj Aleksandar. A za našu priču je važno da Puniša Račić nije bio poreklom iz Srbije, već iz Crne Gore, podno dvehiljadumetarske nadmorske visine Lijeve Rijeke, mesta rođenja Slobodana Miloševića.

Ova mala serija u novinama Danas o dr Nikoli Krstiću izazvala je pažnju, pa mi se tako mejlom javio i jedan naš čovek iz Njujorka. Veli da mu je zastao dah kada je čitao Krstićeve opservacije u prethodna dva nastavka, jer su ga asocirale na današnje srpsko društvo, na fenomene koji su bili značajan razlog njegovog odlaska iz Srbije. I tamo daleko ga i dalje ti fenomeni opsedaju i pritiskaju. Zašto je sve to tako, pita se on, i šta je to sa nama kao društvom i narodom?

Mentalitet stanovnika Balkana su istraživali i Cvijić, Dvorniković, Brodel, ali nije posvećeno dovoljne pažnje kako su i koji politički pojmovi i koncepcije nastali iz tog mentaliteta. Koja je to demografska osnova dominantne srpske politike koja unesrećuje Srbe dugi niz godina?

Stanovništvo države Srbije sabiralo se sa svih strana. Dr Krstić je već primetio da u njegovo vreme nijedan ministar nije bio rođen u toj državi. Jedno od retkih istraživanja kako su se Srbi okupili jeste doktorat Miloša Jagodića “Naseljavanje Kneževine Srbije 1861-1880” Ustanovio je da su se sa otomanskog područja doseljavali hajduci (krijumčari, delikventi) i siromašni seljaci. A iz Habsburškog carstva: trgovci, zanatlije, radnici, rudari, intelektualci, pravnici, ekonomisti i oficiri.

Prva grupa je svojom množinom i dinamizmom prevagnula i osvojila javni i politički prostor. U sirotinjsku i nesređenu Srbiju dolazili su još siromašniji i još nesređeniji ljudi. Gladni i željni svega. Jedino što su nosili sa sobom bilo je kakvo oružje, puška ili čakija, ali i pojmove, verovanja, navike i mitove nastalih u hiljadugodišnjim bivanjima po balkanskim krševima. Na oslobođenoj teritoriji nije bilo države i industrije koji su mogli da prerade ovu svest. Crnogorci su se teško privikavali na zemljoradnički život. Pošto nisu znali, niti hteli da rade, državnu su pomoć za pokretanje imanja trošili na odeću i hranu i vrlo brzo su se vraćali u stanje krajnjeg siromaštva. Plugove nisu tražili, Feliks Kanic je primetio da su obožavali državnu službu, pogotovu da rade u policiji.

Kada je odred Vasojevića u leto 1861, upao u Srbiju, vlasti su ih razoružale i rasporedile po različitim okruzima. Načelnik Smederevskog okruga im je preporučio da radom sebi obezbede “gaće i košulje”, a ne da ih traže od njega. Odgovorili su mu:”Nikada težačke poslove od rođenja radili nismo i ne mogu na to da se priklone, već da bi voleli svi da izginu nego da težačke poslove okrenu; a najposle ako do toga dođe da će gledati da otuda uteču pa ma ih Turci na komade isekli”.

Crnogorci su zbog ratobornosti raspoređivani na granicama duž Drine i po Timočkoj krajini. Kada je Nikola Pašić dizao Timočku bunu upravo je računao na njih, jer su se oni teško odvajali od pušaka koje su po naredbi trebali vlastima da predaju. Hiljade porodica se preselilo u Srbiju zbog bosanskohercegovačkog ustanka. A posle Berlinskog kongresa je započela tzv homogenizacijska migracija koja je dovela do verske i etničke homogenizacije balkanskih zemalja.

Siromašna, privredno nerazvijena Srbija je sa stotinama hiljada doseljenih postala još siromašnija i još nerazvijenija. Nikada srpske vlasti nisu imale osmišljenu politiku naseljavanja. Nisu pozivali i selekcionisali doseljenike, kao što je radila Amerika i tada i sada, već se mirila sa fait accompli, trudeći se samo da teret izdržavanja doseljenih sa vlade prebaci na okruge. Srpska vlada je, kako je primetio Jagodić, propustila šansu da iskoristi interes mnogih iz jugoistočne Evrope i da zemlju naseli stručnim stanovništvom i tako unapredi poljoprivredu. Kredite i dozvole nisu dobijali Česi, Nemci, Slovenci, štaviše bili su odvraćani, a širokogrudo su bili primani doseljenici iz Crne Gore. Čak je i zakon donet i važio samo za njih, i krediti su uglavnom odlazili njima.

Iz Austrougarske su gospodski u savsko pristanište brodovima stizali obrazovani i stručni pojedinci koji su se odmah uključivali i zapošljavali u državnim službama i bili na veliku korist mladoj državi. A iz otomanskih područja, Bosne, Hercegovine, Crne Gore kroz šikare i šume, preko planinskih prevoja prebacivale su se mnogočlane porodice, rodovi, plemena – bez ikakve imovine, škole, zanata.

Crnogorci su se preporučivali junaštvom i ratnom veštinom. Dobrica Ćosić mi je skrenuo pažnju kako je Željko Ražnatović na svojoj svadbi pola dana bio obučen u crnogorskoj narodnoj nošnji, a drugu polovinu u uniformi srpskog kraljevskog oficira vojske Karađorđevića. Uvek su bili spremni da “ginu” za kneza, za “slobodu”. Tako ih je i knez Nikola preporučivao u pismu knez Mihajlu, kako će mu poslati ”sedam-osam hiljada gladnijeh i golijeh, ama valjanijeh kidiglava…” Ova preporuka je bila prihvatljivija od ponude žitelja Donje Štajerske koji mole za naseljavanje sto “pridnih, poštenih, marlivih Slovencev” ili jednog Čeha koji predlaže da “20-40 radnih zemljoradničkih porodica” bude kolonizovano u Srbiji.

Marko Nikezić je svojevremeno primetio da je u srpskoj politici vrlo važno ko je odakle, iz kojeg kraja potiče. Pojmovne, rođačke, običajne, zavičajne veze ne samo da su formirale klanove, već su uticale i na artikulisanje političkih ciljeva i načina za njihovo ostvarivanje. Eho postojbine i predaka odjekivao je u potomcima “kidiglava”i hajduka. Taj zov je bio i u netom stvorenim “starosedeocima”. Svi oni su se zajedno sa institucijama države posluživali kao što bi i sa motikom naslonjenoj na kolibi – svako je kopao za sebe. Korupcija je postala način življenja, upravo je pervertirana država to omogućila. Svi su rado išli u rat. Čemu mir? Ne jede se, u njemu nema plena. Ratna “ekonomija” jeste unosna, makar se i glava gubila, ali je to bila prilika i za pljačku vlastite države. Znamo to iz skorašnjeg iskustva. Pred drskim liferantima u ratnim vremenima dr Krstić je bio u šoku, ostali su koristili gužvu.

Sirotinja i zaostalost politički izraz su dobili u srpskim radikalima. Već je primećeno da je u Evropi prvo u Srbiji na vlast došao anarhični militantni komunizam u formi Radikalske partije. Država Srbija u to vreme ima oko milion i po stanovnika. Beograd je imao oko 28 hiljada žitelja. Najbrojniji su bili Požarevački (159.000), Užički (115.000) i Kragujevački okrug (108.000). Brojniji od beogradskog su bili valjevski (89.000) i šabački (80.000) okruzi. Na tom malom broju razuđenog stanovništva, sabijenim teškim prilikama života po izolovanim palankama, povezanim lošim ili nepovezanim nikakvim putevima, stvoren je megalomanski radikalski program odisaja i juriša “naroda” na državu i okolne “srpske” zemlje. Sa odgovorom na pitanje zašto je taj politički mentalitet toliko postojan, zašto se nije promenio do danas, trebalo bi početi autentično poimanje naše povesti i nas samih.

Nikola Krstić u svom dnevniku više puta ističe da su se oko radikala okupljali “I đaci i ološ, neradnici, besposličari, pijanci, mangupaši”. Nadiranje radikala i njihovo osvajanje vlasti on je video kao nabujalu bujicu kojom rukovodi “nevidljiva sila” mase. Daj nam danas! Daj nam odmah! Sa državom i njenim “reponjama” i “kaputašima”, “Nemčkarima” i sa ostalim “izdajnicima srpstva” odmah se obračunati! Zanimljivo je napraviti poređenje dvojice Nikola – Krstića i Pašića, pa videti koja je politička forma mentis pobedila u državi Srbiji. Krstić je za autentičnu skupštinu i zakon, za poštovanje nezavisnosti institucija i za razvoj državnih ustanova, Nikola Pašić je za zavere i rušenje svega postojećeg. Nikola Krstić je za to da državu vode mudri zakonodavci, obrazovani poslanici, prosvećena birokratija. Pašić je za to da u državu upadnu “gunjac i opanak”. Nikola Krstić je bio za evropsku budućnost, Pašić za povratak u divnu “našu” slovensku prošlost.

Nikola Krstić je bio za mir i diplomatiju, za prilagođavanje međunarodnim normama i konsenzusu, Nikola Pašić za rat protiv “Švaba” i za osvajanje uz pomoć Rusije. Nikola Krstić je prosvetiteljski trezveni hrišćanin. Nikola Pašić je slavjanofilski militantni pravoslavac. Nikola Krstić ističe pojedinca, građanina, a Nikola Pašić konstrukt “naroda” koji poništava svaku individualnost.

Nikola Krstić nije dobio ni kraljevsku, ni političku, niti masovnu podršku za svoje civilizatorske ideje. Pašićeve političke ideje i opsesije pale su na plodno tlo. Srbija je bila em neuka, em puna nezadovoljnika i bundžija. Nije nedostajalo pokretača i izvršioca radikalske naganjačke i osvajačke demagogije. Uzdigli su se prostakluk kao autentično “narodski” duh nad “odnarođenim” gospodskim femkanjem, svim silama se nametao jednopartizam i represija od verbalnog linča do atentata. Ilija Garašanin je u jednom pismu kritikovao što srpska vlada nije zaustavila talas doseljenika, tako da ostanu da se bune “tamo gde treba”, u njihovim zavičajima, a “mi smo buntovnike skupili da kod nas bune i oteščavaju…”

Nikola Krstić je zabeležio kako se kralj Milan njemu i Čedomilju Mijatoviću ispovedao za ručkom o razlozima svog abdiciranja:”Narod sam ne zna šta hoće, šta želi. U njemu vladaju težnje koje su nerazumljive i neostvarljive, baš kao i program radikalni. Hoćemo Bosnu, Hercegovinu, hoćemo Staru Srbiju, Makedoniju, a ne pomišljamo imamo li snage da sve to pribavimo? Ja sam kao dete, kao mladić zastao te težnje i evo me gde sam osedeo i ostario i te iste težnje i sad postoje. Hoćemo rat protiv sviju – protiv Rusije, protiv Austrije, protiv Turske, ne mereći svoju snagu, ne obzirući se na svoju slabost”.

 

Momčilo Djorgović Dnevnici Nikole Krstića

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: