Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Hrišćanski stil života – kako žive pravoslavni hrišćani pravednici

 

GLUVO DOBA – ŽIVETI PRAVOSLAVNO

Šta je hrišćanski stil života i kako žive pravoslavni hrišćani pravednici danas u svetu. Zvati se hrišćaninom nije isto što i biti hrišćanin i pravednik

 

Mi živimo u paganskom svetu, pogotovu danas kada Gospoda Boga bezbožnici koji vladaju isteruju iz života društva na svim nivoima. Živimo u grešnom svetu u kome ima malo istinskih pravednika. Bez obzira što po statistikama u svetu ima najviše hrišćana, svet je u suštini paganski po svom stilu života, mišljenju i delima. Zvati se hrišćaninom nije isto što i biti hrišćanin u pravom smislu reči, biti pravednik. To treba razumeti i shvatiti celim svojim bićem, jer nisu isti putevi onoga koji sebe zove hrišćaninom, ali ne radi i ne misli hrišćanski. To su kršteni pagani koji još nisu shvatili šta hrišćanstvo jeste.

A zašto ljudi ne žive hrišćanski kao pravi hrišćani, odnosno zašto ima tako malo pravih hrišćana u svetu?

Hrišćanski stil života – kako žive pravoslavni hrišćani pravednici
Uzak je put za Carstvo nebesko

Odgovor je jednostavan i vrlo prost, ljudi ne žive hrišćanski jer ne žive po Jevandjelju, po Božijim zapovestima. Ljudi su gordi, misle da je pametnije i bolje da žive po svome a ne po onome što im je zapovedjeno, za njihovo dobro. Zato što tako ne žive, oni ne razumeju svet u kome žive, ne vide prisutne sile i nemaju predstavu o večnosti i smrti. Smrti se doduše plaše, naivno veruju u neku utopijsku verziju večnosti koju su pokupili kroz učenja raznih novovekovnih kultova sa Istoka i Zapada. Ali ne poznaju Istinu, Put i Život, čak ga i ne prepoznaju. Čak i kada ljudi misle da znaju šta je ispravno i čak kada veruju u Istinitog Boga, ne slušaju Božije zapovesti. Kako mogu da slušaju Boga kada su umišljeni i zaglušeni bukom djavola i njegovih slugu, koji ga mame da se bavi modom, politikom, karijerom, zdravljem, sportom, muzikom i zabavom, spasavanjem planete, negom životinja, ulepšavanjem i podmladjivanjem, šišanjem travnika, pranjem automobila, kockanjem, gledanjem televizije, švalerisanjem, ogovaranjem, putovanjima, potragom za egzotičnim. Djavo ljudima uvek uspešno prodaje velike ideje o samorealizaciji sebe, unapredjenju društva, nauke, sveta, života, prirode, svojih ličnih moći.

Čovek je svim drugim zaokupljen osim onim čime treba da bude ispunjen. Otuda je lak plen paganskih ideja. Lako i nekritički prilazi idejama koje obećavaju, koje mu se dopadaju, koje su mu lake i inspirativne. Misli o sebi i svom uspehu, uspehu društva, porodice, firme, države, sveta, samo na Boga zaboravlja ili se klanja drugim bogovima koji mu obećavaju da će ispuniti njegove želje.

Velika je to zabluda, opsena i obmana koja veliča prolaznost ovoga sveta.

Kako se postaje hrišćanin u biti?

Pravoslavni hrišćanin se postaje praksom i samo praksom. Za razliku od raznih kultova i sekti koje obećavaju brže ili sporije prosvetljenje, instant samorealizaciju i rastvaranje ega (kad bi znali šta to znači), status božanskog bića (jednak sa tvorcem?), utapanje u zen i nirvanu (ma šta to značilo), ulazak u raj sa devicama i kučićima, život medju zvezdama i vanzemaljcima, ili direktno služenje satani za dobijanje uspeha, kod pravoslavnih početak i kraj svih napora je molitva i život po Jevandjelju, život po Božijem zakonu. Jedno drugo podupiru, jer ko se moli razume Zakone Božije a ko se drži Zapovesti i Zakona Božijeg brže napreduje u molitvi i Sveti Duh ga brže uči kako se živi pravoslavno.

Da, molitva priziva Sveti Duh a poštovanje Svetih Tajni, Jevandjelja i predanja Crkve ojačava dušu i približava delovanje Svetog Duha u čoveku. Sveti Duh na svoj način verniku saopštava božanske tajne i uči ga pobožnom životu, zašto je šta važno raditi i koja mu je svrha. U Pravoslavnoj Crkvi svaka stvar ima svoju svrhu, od pravilne molitve, preko posta i liturgije do Svetih tajni i blagoslova duhovnika.

Otuda imamo situaciju da će istinski pravoslavni hrišćanin u Srbiji živeti isto kao pravoslavni Gruzin, Jermenin, Grk, Rumun, ili pak pravoslavni Amerikanac i Nemac. Iako se nikada nisu sreli, niko im nije držao predavanja niti ih učio kako da žive, oni svi usvajaju isti hrišćanski stil života i moral.

Ključni momenat kada neko od krštenog paganina postaje pravoslavan je kada usled molitvenog života i revnosti u crkvenim zapovestima Sveti Duh otvori njegov duh da shvati, oseti ili da „vidi“ dejstvo blagodati i dejstvo zlih duhova. Kada čovek postane svestan postojanja zla kao žive i inteligentne sile, čiji su nosioci zli dusi i demoni pod vodjstvom satane, tada čovek počinje da veruje, tada uvidja drevnu borbu koja se od postanka sveta odvija.

Sledeći korak je shvatanje prolaznosti sveta i života. Na tom mestu pravoslavni hrišćanin postaje svestan postojanja večnosti i više ne živi za prolazan život nego za večnost. Otuda se istinski hrišćani kroz vekove svojim mučeništvom potvrdjivali svoju veru i ispovedali svoju pripadnost Bogu. Niko se od svetih i svetitelja nije plašio da svoj život položi za Hrista, jer su imali duboko spoznanje o večnosti. Čitajte žitija Svetih, tu su navedena divna svedočanstva o duhu tih ljudi i smislu vere.

Zatim slede novi koraci u životu hrišćanina, on stiče smirenje i bezbrižnost, svoj život prepušta Gospodu Bogu, jer zna da je sve u Njegovoj volji, i njegov život i sudbina sveta. Kroz smirenoumlje i molitvu Gospod pravoslavnom hrišćaninu šalje iskušenja i poznanja sveta i tajni, koje uče hrišćanina da pravilno razume Jevandjelje. Što ga pravilnije razume to vernik počinje čvršće da živi po njemu, jer shvata svu dubinu i mudrost Biblije.

Tada se radja strah Božiji.

Strah Božiji je početak mudrosti. To je trenutak kada pravoslavni hrišćanin shvata greh i njegovu suštinu, kako greh ranjava dušu, koliko je on sam grešan, kuda greh vodi i kakve posledice nosi. Koliko je greh sveprisutan i sveprožimajući. Na tom mestu vernik shvata koliko je uzak put u Carstvo nebesko i počinje da moli Boga da ga očisti od greha i spase od iskušenja i grehovnog pada, od prelasti i duhovne obmane, da ne bi zgrešio Bogu. Hrišćanin se ne plaši Boga, nego posledica svog greha, jer shvata koliko je Bog milostiv prema nama a koliko smo mi slabi, nepouzdani, prevrtljivi, neiskreni, lažljivi, podložni zlu.

Strah Božiji nije strah od Boga, kao da je On neki čika koji kažnjava nevaljalu decu, nego je to strah da nas On ne napusti, da nas On ne preda djavolu u njegove ruke, da nas satana muči i pogubi našu dušu. Od tog momenta pravoslavni hrišćanin postaje oprezan i pronicljiv, pazi na svoje reči, postupke i dela, posebno u Crkvi i medju ljudima.

Kako žive pravoslavni hrišćani

Razne su duhovne etape i nivoi kod ljudi, svaki je vernik priča za sebe, ali generalno postoje neke sličnosti medju onima koji su ispravno pobožni. Namerno kažem ispravno pobožni, jer ima umišljenih pobožnosti koje vuku svoje poreklo iz egoizma, licemerja, slavoljublja i paganizma. Umišljena pobožnost je fina vrsta gordosti koja mnoge hrišćane uništava, jer im zamagljuje zdrav razum i prirodnost. O njima ćemo drugom prilikom, sada je bitno da navedemo neke karakteristike pravednika.

Pravednici ili pobožni ljude žive jednostavno. Oblače se jednostavno, malo pričaju, ne prate modu, ne vezuju se za idole i svetsku slavu, novac ih malo interesuje. Hrane se jednostavno i što tradicionalnije i prirodnije. Trude se da ne robuju stomakougadjanju i halapljivosti, izbegavaju industrijsku hranu i malo piju alkoholna pića. Gledaju da žive što prirodnije i nigde ne žure, znaju da je sve volja Božija, da je svet prolazan. Malo pričaju i sa pažnjom, mere svaku reč. Retko gledaju televiziju, čitaju samo blagoslovenu duhovnu literaturu, retko su politički aktivni, imaju svoje hobije i interesovanja ali gledaju da to budu Bogougodne stvare, jer je savest kod njih na prvom mestu. Otuda im je mirna savest i žive vedro. Većina njih ima neko svoje zanimanje koje ne skreće pažnju okoline i uglavnom se drže po strani od svih društvenih dogadjanja. Žive u svetu ali nisu od ovoga sveta.

Istinski hrišćani imaju nad sobom Božiju zaštitu ili pokrov presvete Bogorodice ili Svetih zaštitnika, tako da oni deluju nevidljivo u svetu, tim pre što se ni sami ne ističu. Za njih je ovaj svet jedno igralište puno napaćenih duša koje lutaju od nemila do nedraga, gde malo koja duša nadje pravi put. Otuda oni više molitvom pomažu bližnjima nego herojskim delima. Oni su tihi i skrušeni, ne upetljavaju se u probleme ovoga sveta.

Ako je Božija volja takva, nekada neko od njih preuzme važnu ulogu u društvu ili ga pak Gospod Bog obznani nakon smrti, ali niko od njih se ne ushićuje slavom i dostignućima ovoga sveta. Otuda se ne interesuju mnogo za nauku i tehnologiju, jer je i to samo moda i zabava koja prolazi.

A večni život je jedino što ne prolazi i tamo boravi njihova duša, zajedno sa Bogom.

 

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

9 Ko ima uši da čuje neka čuje.

3 komentara

Ostavite komentar