Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Nikita Mihalkov – Srbi i Rusi najbolje znaju šta je rat

 

ZNAMO ŠTA JE RAT

Nikita Mihalkov: Srbi i Rusi najbolje znaju šta je rat

 

Veliki ruski filmski autor Nikita Mihalkov o snažnim osećanjima koja ima prema našem narodu, imunitetu koji gubimo, Ukrajincima izgubljenim i za svet i za Evropu, savesti i moralu … Kao Sloveni volimo da maštamo i sanjamo i loši smo đaci istorije jer brzo zaboravljamo uvrede.

Nikita Mihalkov - Srbi i Rusi najbolje znaju šta je rat
Nikita Mihalkov

IMAM snažna osećanja prema srpskom narodu, i to samo potvrđuje da kod nas, Rusa, ljubav i prijateljstvo prema Srbima nisu racionalni, nego su na emocionalnom nivou. I mada kada volite nešto nije potrebno da objašnjavate zašto, ipak imam potrebu da opet kažem da mnogo toga imamo zajedničkog – od toga da kao Sloveni volimo da maštamo i da sanjamo, da smo iste vere i ista krv, do toga da postoji nešto duboko paradoksalno u tom našem slovenskom duhu. Loši smo đaci istorije, ništa nismo naučili od onoga što nam se događalo, jer su i Srbi i Rusi naivan narod koji brzo zaboravlja uvrede – kaže Nikita Mihalkov u razgovoru za „Novosti“, upriličenom pre nekoliko dana, odmah posle svečane ceremonije u Skupštini grada kada je primio Povelju počasnog građanina Beograda.

Time je veliki ruski filmski autor, oskarovac i dobitnik najvećih svetskih nagrada (dva Zlatna lava u Veneciji, berlinskog Zlatnog medveda, Zlatne palme u Kanu…), i formalno postao Beograđanin.

* Primajući priznanje našeg grada rekli ste nešto veoma važno, što gotovo više i ne postoji u sistemu vrednosti – da je teško biti i građanin, a kamoli počasni. Šta za vas podrazumeva biti građanin?

– Biti građanin znači pratiti put gospodnji, onaj koji je on namenio nama. U mom filmu „Varljivo sunce 2“ jedna od junakinja kaže: „Gospode, učini tako da moja volja ne prkosi tvojoj“. Zato mislim da je građanin onaj čovek koji prati gospodnje određenje. A to podrazumeva sve – i savest, i moralnu orijentaciju, i unutrašnji stub, i osećanje veze sa svetom u kome ste rođeni, kao i saosećanje prema svim drugim ljudima. U ovom slučaju, to je slovenski oreol.

BEOGRADSKI POVRATAK U MLADOST

KAKO se osećate sada kada ste i formalno postali Beograđanin?

Posebno me raduje što me u Beogradu zovu samo Nikita. Ljudi kažu Nikita, i zna se da misle na mene, ni na koga drugog. To je već samo po sebi velika nagrada. Ali, to je pomalo i opasno, jer možete postati gordi, a donekle je i tužno – s godinama sve je manje ljudi koji mi kažu „ti“. Malo ih je ostalo koji mogu da kažu – znaš, sećam se kada si ti bio mali… Zato, kada mi u Beogradu i u Srbiji kažu „ti“, to me na najlepši način vraća u mladost.

* Koliko su danas prisutne te vrednosti?

– Mislim da svet već odavno kasni sa pitanjem kako se desilo ovo što danas živimo, kako se dogodilo to „zombiranje“ ljudi, zbog čega su nestali moral, razumevanje, tolerantnost, ljudskost, i da će taj proces rušenja vere otrezniti čovečanstvo kada dođe do kraja puta i više ne budemo imali kuda. Ljudi ne shvataju da već lete, padaju, misle da je to san, sve dok se ne razbiju o stene na dnu. Svetski moćnici pokušavaju da se taj „slatki“ san ne prekine, i da ljudi ne shvate šta se sa njima dešava, a na kraju se pojavljuje monstrum kojeg si sam stvorio, i koji te više niti sluša niti čuje. Savremeni svet sopstvenim rukama stvara ono što će ga pogubiti, ukoliko se ne otrezni.

* Da li ljudi u našim zemljama, Srbiji i Rusiji, imaju neku dozu „imuniteta“ prema tom svetu koji se stvara?

– Nažalost, mislim da i Rusi i Srbi gube tu vrstu imuniteta, zato što ljudi danas žive u finansijskoj utakmici, i svoje živote fokusiraju na egzistenciju i „velike stvari“. A, zapravo, male stvari znače sreću – da si zdrav, da imaš dobre prijatelje, da imaš da kupiš sladoled, da se čuješ sa roditeljima, da se zaljubiš… Kad se izgube te sitne, fine mogućnosti u životu, ili kad dođu oni veliki, strašni problemi, čovek tek onda shvati da su male stvari značile sreću. U današnjem svetu, u kome se agresivno afirmišu moć, bogatstvo, luksuz, teško je reći čoveku da treba da bude srećan i zato što se u neko sunčano jutro probudio u svom domu ili ako je uhvatio autobus na vreme… Jer, svaki dan je praznik – kada gledaš današnju situaciju i vidiš kako ginu ljudi, počinješ da ceniš svaki dan, i svaki dan dobija na smislu i vrednosti.

* Šta su za vas danas najvažnije ljudske teme?

– Svet munjevito napreduje u tehnologijama, one se ubrzano menjaju, ali problemi ostaju isti – život, deca, ratovi, glad… Drugo je pitanje kako te probleme rešavati, ali u jednom trenutku svi smo mi goli pred Bogom. Mnogi ljudi razmišljaju o tome, ali se pitanje života ili smrti time ne menja. Smatram da su još uvek najvažnije teme iste: verujem – ne verujem, mogu – ne mogu, i bitno je da postoji harmonija – da ono što želiš, to i možeš. Najgore je da misliš da možeš samo zato što nešto hoćeš.

* Gde danas vidite zajedničku sudbinu naših naroda?

– Zajedničko je što mi u našim dušama čuvamo saznanje o tome šta je rat. To je strašno saznanje, ali vrlo vredno, i to je ono što je, na neki način, karakteristična crta razlike Evrope od američkih država. Oni to saznanje nemaju. Na njihovoj teritoriji nije bilo mnogo ratova, i to je vrlo opasno. Rusi i Srbi znaju šta je to rat sa spoljnim neprijateljem na svojoj teritoriji, na svojoj zemlji, kada ne ratuju samo vojnici, nego i deca, i žene, i starci, i nebo, i krave, i biljke… Moj film „Pet večeri“ završava se frazom „Ne daj Bože da bude rata“. Ali, prolazi vreme, zaboravlja se to, gubi se saznanje o ratu kao da nije ni postojalo. U genetskom kodu i u genetskom sećanju to se manifestuje ne samo strahom od rata, nego i umećem ratovanja. Na svu sreću, sada imamo i jedno i drugo, i mi i vi.

* U naše bioskope uskoro stiže vaš novi film „Sunčanica“, koji je svetsku premijeru imao pre nekoliko meseci upravo u Beogradu. Pričom kojom se vraćate u dvadesete godine prošlog veka, u bratoubilački građanski rat u Rusiji, „predvideli“ ste događaje u Ukrajini…

– Često se dešava da neki film ili umetničko delo „najave“ događaje koji će se desiti i decenijama kasnije. „Sunčanica“ nije film o ratu, nego o ljudima koji se pitaju kako je moglo da dođe do toga da braća počnu da ubijaju jedan drugog. To je veoma važno pitanje, najvažnije pitanje u svakom građanskom ratu, koji je najstrašniji, u njemu nema pobednika. Ovaj film je bio naš pokušaj da postavimo pitanje i nađemo odgovor na pitanje kako se sve to dogodilo, i u njemu ima dosta metafizike.

PARADA U MOSKVI

ŠTA mislite o učešću vojske Srbije na paradi u Moskvi 9. maja, povodom proslave pobede nad fašizmom?

Za nas je taj praznik veoma bitan. Nadam se da će proslava biti i himna uspomeni na poginule, a učešće vojske Srbije je i značajno i ispravno. Jer, vreme je da budemo iskreni. Maske su zbačene. Politički osmesi više ne mogu da nas obmanu. Treba biti diplomata, ali i razumeti šta se iza osmeha krije. Došlo je vreme da budemo konkretni. Za nas i za vas nema ničeg važnijeg od nacionalnih interesa. Oni ne zanimaju Zapad, ne zanimaju nikoga osim nas samih. Mi smo ti koji treba da stojimo iza svojih nacionalnih interesa.

* Kako se dogodila Ukrajina?

– Možemo da krivimo Zapad, ali naša krivica je veća. Oni su imali svoj interes, a mi nismo mogli da verujemo da će se desiti takav sukob. Rusija je u proteklih dvadeset pet godina izgubila mnogo vremena, i „svojim je rukama“ izgubila Ukrajinu. Tamo se mnogo radilo na odvajanju, danas već čitave generacije nemaju ni svest ni osećaj za vezu sa Rusijom, a mi nismo ništa preduzimali. To je pokolenje kojem se više ništa ne može objasniti, koje je za Rusiju izgubljeno.

* Samo za Rusiju?

– Bojim se da je ta generacija izgubljena i za svet i za Evropu, jer za samu Evropu nema nikakvog smisla i logike da pod svoje okrilje prima ljude koji njoj streme, ali mrze druge ljude sa kojima Evropa sarađuje, trguje i neguje odnose. Mislim da je neverovatna, ogromna šteta nanesena Ukrajini, i u velikoj meri krivim za to Rusiju, jer je na podizanje takve generacije reagovala „nema veze, to je Ukrajina, biće sve u redu, nije strašno… Sešćemo, pojesti slaninice, popiti ukrajinske gorilke, i sve ćemo rešiti“. Ali, nismo rešili ništa!

LIBERALNI FAŠIZAM

* SVETSKI intelektualci danas predlažu globalnu inicijativu i pokret protiv neoliberalnog kapitalizma, koji predstavlja novi robovlasnički sistem. Verujete li da bi takav pokret imao snagu?

– Liberalizam danas veoma brzo može da pređe u fašizam. Ako ne možemo da čujemo drugog i nemamo saosećanje prema drugoj strani, onda smo na opasnom putu. Jer, konačno, ako sve očistimo kao bananu, onda vidimo da je liberalni kapitalizam, zapravo, samo borba za vlast. Sloboda koja se podrazumeva u liberalnom društvu, kada je pogledamo malo dublje, rezervisana je samo za određenu populaciju. Liberali, makar i savremeni, među njima i predstavnici ruskog liberalizma, gledaju isključivo „svoja posla“, svoj profit. Svi ostali su za njih samo biološka masa. I to je katastrofalno!

 

Izvor: Dnevni list Novosti

Ostavite komentar

Ostavite komentar