POSLEDNjA STANICA, POSLEDNjA STRANICA
Čitala sam besomučno, često se vraćajući na pročitane stranice, stežući korice, vireći između rešetaka prizemne terase bolnice, u sobu gde je majka ležala. Ponekad je spavala, ponekad se umorno osmehivala. Čitala sam šizofrenično u parku ispred bolnice.
Bolnice? Bila je to duga, prizemna zgrada, podsećala me je na radničke barake, podignute na brzinu, sklepane, tek da izdrže sezonu. Čitala sam na klupi, u parku, sa šoljom kafe u jednoj ruci i parčetom proje u drugoj, nju majka nije mogla do kraja da pojede. Taj park je bio jedina divna stvar na ovom brdu, sređen, sa krošnjama raznog drveća, podšišanom travom, stazicama od cigle i velikim klupama. Na jednoj sam danima sedela, bio je avgust, toplo, svetlo, tako rajski i životno, a baš na tom mestu su se gasile na desetine života dnevno.
Razmišljala sam kako su baš ovde, na ovom mestu, velika vrata, početak i kraj. Možda ne baš velika, ne znam kolika su vrata potrebna da bi se sve one duše, koje su se dnevno čekirale i odjavljivale sa poslednje stanice, ispratile nekuda. Bila sam baš tu, ispred tih vrata, po prvi put čekajući smrt. I spremala sam se ja, nije da nisam. Spremala i gledala kako se smenjuju kola hitne pomoći i pogrebnog zavoda.
Gordana Vlatković
Najlepša ostvarenja sa XIII konkursa za najkraću kratku priču IK Alma