Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ostalo

Šta je Crna kutija i kako radi

 

CRNA KUTIJA U AVIONU

Šta je Crna kutija u avionu, čemu služi i kako radi. Crna kutija služi stručnjacima za rekonstrukciju avionske nesreće. Crnu kutiju je izmislio Fransoa Useno (1912 – 1951)

Nedavni incidenti u avionskoj industriji pokrenuli su nanovo debatu u stručnoj javnosti o tome da li je trenutna tehnologija izrade crne kutije zastarela.

Za početak treba reći da crna kutija uopšte nije crne boje. Ranije su se pravile u žutoj i u nekim drugim bojama, ali danas su narandžaste sa reflektujućim slojem, radi upadljivosti.

Šta je Crna kutija i kako radi
Crna kutija je po pravilniku narandžaste boje jer je to najuočljivija boja u prirodi

Crne kutije, ili snimači podataka leta, jesu aparati koji zapisuju brojne informacije o dešavanjima u avionu, i služe kao pomoć u istrazi za slučaj da se sa letelicom nešto dogodi. Projektovane su i konstruisane tako da mogu da ostanu neoštećene čak i nakon jakih udara i izloženosti temperaturama i do 1000 stepeni, kao što je to slučaj u teškoj avionskoj nesreći.

Crna kutija je uobičajen naziv za uređaj koji snima tehničke informacije o letu aviona kao i glas pilota za vrijeme leta. Sličan uređaj se također koristi i za neke vozove i druga prevozna sredstva. Osnovna svrha uređaja je da snima informacije kao i konverzacije koje se koriste u slučaju nesreće za određivanje uzroka nesreće.

Prvu crnu kutiju konstruisao je francuski avio-inženjer Fransoa Useno 1939. godine. Podaci koje je ona skupljala (kao što su brzina kretanja, visina na kojoj avion leti i njegova pozicija) zapisivani su na fotografskom filmu dužine osam metara. Film se nalazio u mračnoj kutiji, a podaci su zapisivani zahvaljujući zraku senzora koji je, odbijajući se o kalibrisana ogledala, iscrtavao dijagrame. Film je bilo vrlo jednostavno pročitati nakon što je crna kutija otvorena, ali, s druge strane, nije moguće izbrisati ga i koristiti ponovo, već je on povremeno menjan, što je bila jedna od mana ovog uređaja. Pošto je funkcionisala nalik kameri, pretpostavlja se da je crna kutija zato dobila ovo ime.

Na početku Drugog svetskog rata, Useno je, pokušavajući za zaštiti svoj izum, zakopao svoju crnu kutiju u peščane dine na obali Akitena, plašeći se da ne dopadne u ruke Nemaca. Međutim, ubrzo su napravljene naprednije verzije crnih kutija, a taj uređaj i danas se neprestano usavršava.

Za evaluaciju i analizu crne kutije nakon nesreće postoji samo nekoliko specijalizovanih agencija širom sveta. I pritom, ne može svaka agencija da evaluira svaku crnu kutiju.

Crna kutija se uglavnom smešta u rep aviona jer postoji velika šansa da će na tom mestu ostati neoštećena u slučaju avionske nesreće. Ovi aparati sada elektronski zapisuju sve instrukcije upućene bilo kom sistemu u avionu, kao i sve parametre leta – najmanje 88 njih, što je zakonski minimum u Sjedinjenim Američkim Državama, mada se prikuplja mnogo više podataka. Uporedo sa tim, snimaju se i razgovor u kokpitu i radio-komunikacija između kokpita i kontrole leta na zemlji.

Crna kutija je prvenstveno posebno zaštićeni uređaj za snimanje, slično hard disku ili memorijskoj kartici. Tu se beleže svi relevantni podaci o letu, ali i razgovori u pilotskoj kabini. Ranije su ove komponente snimane na dva različita uređaja. U međuvremenu, postoje i kombinovani uređaji koji imaju obe vrste podataka. Ipak, propisi nalažu da u letilici moraju biti dva takva kombinovana uređaja.

Crna kutija danas se konstruiše od nerđajućeg čelika ili titanijuma, tako da je ne oštećuju visoke temperature. Opremljena je podvodnim lokatorom koji, nakon što je potopljen u vodu, može da emituje signal tokom 30 dana i to sa dubine i do 6000 metara. Podaci se zapisuju digitalno, a kao medijum uglavnom se koristi solid state drive, koji nalazimo u ultratankim računarima i fleš-memorijama.

Slučaj malezijskog aviona sa leta MH730, koji je 8. marta poleteo iz Kuala Lumpura ka Pekingu, da bi posle manje od sat vremena izgubio kontakt sa kontrolom leta i nestao, pokrenuo je debatu u stručnoj javnosti o tome da li je trenutna tehnologija izrade crne kutije zastarela. Kritičari naglašavaju da je ovaj slučaj pokazao da trajnost crne kutije (slanje podvodnog signala) od samo 30 dana nije dovoljna, kao i da bi u idealnom slučaju avioni danas trebalo da strimuju podatke kontroli leta u realnom vremenu, a ne da ih samo zapisuju u crnu kutiju.

Crna kutija mora biti u stanju da izdrži razne vrste nesreća. Pre nego što se dozvoli ugradnja u letilicu, uređaj se testira, može li da izdrži: sudar sa betonskim zidom pri brzini od 750 kilometara na sat, statičko opterećenje od 2,25 tona najmanje pet minuta, 1.100 stepeni Celzijusa jedan sat i pritisak vode na dubini od 6.000 metara.

Da bi se lakše pronašli u moru, uređaji u kontaktu sa slanom vodom šalju signal koji može da bude primljen u radijusu od oko dva kilometra. S obzirom na tako kratak domet, to znači da mesto nesreće mora biti relativno precizno poznato.

 

Tekst: Marija Vidić

Izvor: Elementarijum CPN, DW

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter