Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Totalitarizam elite i totalitarna propaganda za mase

 

TOTALITARNA PROPAGANDA

Totalitarizam društvenih elita i primer kako funkcioniše totalitarna propaganda za mase sve dok se ne uspostavi koncentracioni logor u državi

 

Totalitarna propaganda – samo gomilu i elitu može da privuče žestina totalitarizma; mase treba osvajati putem propagande. U uslovima ustavne vladavine i slobode mišljenja, totalitarni pokreti koji se bore za vlast terorom mogu da se posluže tek u ograničenoj meri; isto kao i ostale partije, oni moraju da se potrude da bi pridobili sledbenike i da bi izgledali uverljivo u javnosti koja još uvek nije sasvim odsečena od svih izvora informacija.

Totalitarizam elite i totalitarna propaganda za mase - film Rat zvezda

Odavno je poznato i često se tvrdi da su propaganda i teror u totalitarnim zemljama dve strane iste medalje.1 Ovo je, međutim, samo delimično tačno. Gde god totalitarna vlast ima apsolutnu kontrolu, ona propagandu zamenjuje indoktrinacijom i koristi nasilje ne toliko da bi zaplašila narod (tako izgleda samo u početku, dok politička opozicija još uvek postoji) koliko da bi ostvarila svoju ideološku doktrinu i konkretne laži. Totalitarizam se neće zadovoljiti time da, mimo činjenica, ustvrdi da u zemlji nema nezaposlenosti; on će, kao deo propagande, nezaposlenima ukinuti olakšice. Isto toliko je važno i što se negiranjem nezaposlenosti doduše, na prilično neočekivan način potvrđuje stara socijalistička doktrina: ko ne radi, umreće od gladi.

Da uzmemo drugi primer: kada je Staljin odlučio da preradi istoriju Ruske revolucije, propagiranje nove verzije sastojalo se u uništavanju starijih knjiga i dokumenata, ali i njihovih autora i čitalaca. Godine 1938. objavljena je nova zvanična istorija Komunističke partije, što je bio znak da je generalna čistka, koja je desetkovala čitavu generaciju sovjetskih intelektualaca, završena. Slično tome su i nacisti na okupiranim istočnim teritorijama najpre koristili uglavnom antisemitsku propagandu kako bi učvrstili kontrolu nad tamošnjim stanovništvom. Teror kao podrška propagandi nije im bio ni potreban, niti su ga upražnjavali. Veći deo poljske inteligencije likvidiran je ne zato što im nije bio naklonjen, već zato što, u skladu sa doktrinom nacista, Poljaci i nemaju intelekta; kada su rešili da kidnapuju plavooku i plavokosu decu, nacisti nisu mislili da zaplaše stanovništvo, već da spasu germansku krv.

Kako totalitarni pokreti postoje u svetu koji sam po sebi nije totalitaran, oni su prisiljeni da pribegnu onome što mi inače zovemo propagandom. No, takva propaganda uvek je upućena spoljnoj, eksternoj sferi bilo netotalitarnim slojevima stanovništva totalitarne države, bilo netotalitarnim zemljama. Ova eskterna sfera kojoj je totalitarna propaganda upućena može da bude veoma raznolika; po dolasku na vlast, pokret može da usmeri totalitarnu propagandu na one delove sopstvenog stanovništva čiju koordinaciju nije pratila odgovarajuća indoktrinacija. U tom smislu su govori koje je Hitler tokom rata držao svojim generalima prototipovi propagande, puni monstruoznih laži kojima je Firer zabavljao svoje goste, pokušavajući da ih pridobije za sebe.

Eksternu sferu može da predstavlja i grupa simpatizera koji još uvek nisu spremni da prihvate prave ciljeve pokreta; konačno, često se događa da krugovi bliski Fireru ili članovi elitnih formacija čak i same članove partije smatraju takvom eksternom sferom, kojoj je takođe potrebna propaganda zato što još uvek nije pouzdana. Da ne bismo precenili važnost ove propagande i njenih laži, valjalo bi da se prisetimo mnogo brojnijih slučajeva u kojima je Hitler bio sasvim iskren i brutalno precizan u definisanju pravih ciljeva pokreta, ali njih javnost, nespremna na takvu doslednost, prosto nije primala znanju. No u suštini, totalitarna vlast se trudi da propagandne metode ograniči na inostranu politiku ili na inostrane ogranke pokreta, koje valja snabdeti odgovarajućim materijalom.

Kad god se totalitarna doktrina na domaćem terenu sukobi sa propagandom namenjenom inostranstvu (što se dogodilo u Rusiji tokom rata, i to ne kada je Staljin sklopio savez sa Hitlerom, nego kada ga je rat protiv Hitlera odveo u demokratski tabor), propaganda se onima kod kuće objašnjava kao privremeni taktički manevar. Ukoliko je to moguće, ova razlika između ideološke doktrine za posvećenike, kojima propaganda više nije potrebna, i prave propagande za spoljni svet treba da se učvrsti još pre no što pokret dođe na vlast. Odnos između propagande i indoktrinacije uglavnom zavisi s jedne strane od veličine i snage pokreta, a s druge strane od spoljnog pritiska. Što je pokret slabiji, više će mu energije biti potrebno za puku propagandu; što je veći pritisak spoljnog sveta na totalitarne režime pritisak koji se čak ni s onu stranu gvodene zavese ne može u potpunosti ignorisati to totalitarni diktatori dublje moraju da ogreznu u propagandi. Nužnost propagande zapravo uvek nameće spoljni svet; sami pokreti ne propagiraju, nego indoktriniraju. Obrnuto, indoktrinacija, po pravilu povezana sa terorom, raste sa snagom pokreta, odnosno sa izolacijom totalitarne vlasti i njenom otpornošću na mešanja spolja.

Propaganda zaista jeste sastavni deo psihološkog rata; ali teror je više od toga. Totalitarni režimi koriste teror čak i kad postignu svoje psihološke ciljeve, kad zavladaju potpuno potčinjenim stanovništvom. Tamo gde je vladavina terora dostigla savršenstvo, kao u koncentracionim logorima, propaganda u potpunosti nestaje; ona je u nacističkoj Nemačkoj bila izričito zabranjena.

Drugim rečima, propaganda je samo jedno od sredstava, mada verovatno najvažnije, koje totalitarizam koristi u kontaktu sa netotalitarnim svetom; teror je, pak, suština njegove vladavine. Teror ne zavisi od psiholoških ili drugih subjektivnih faktora, baš kao što ni zakon u zemljama vladavine ustava ne zavisi od broja ljudi koji ga krše.

Teror je kao pratilac propagande igrao veću ulogu u nacizmu nego u komunizmu. I u ranijim talasima političkog nasilja, pre no što su nacisti došli na vlast, itekako je bilo napada na istaknute ličnosti (na primer, ubistvo Ratenaua i Ercbergera); nacisti su, međutim, ubijali niže funkcionere levičarskih partija ili uticajne članove drugih njima nenaklonjenih partija, čime su stanovništvo hteli da uvere u opasnosti koje nosi već i samo pripadanje nekoj partiji. Ova vrsta masovnog terora, mada još uvek ograničenih razmera, stalno je rasla, jer ni policija ni sudovi nisu ozbiljnije gonili političke zločince sa takozvane desnice. Ona je bila dragocena kao propaganda moći (Machtpropaganda), kako je jedan nacistički publicista ispravno rekao: celom narodu tako je predočeno da je moć nacista veća od moći zvaničnih vlasti i da je bolje biti član nacističke paravojne organizacije nego član neke regularne stranke.

Taj utisak je u velikoj meri pojačao i specifičan način na koji su se nacisti odnosili prema političkim zločinima. Oni su ih uvek otvoreno priznavali, nikad se nisu izvinjavali za izgrede pripadnika nižih redova takva izvinjenja koristili su njihovi simpatizeri i impresionirali su narod zato što se nisu bavili pustim pričama, za razliku od drugih partija.

Sličnosti između ove vrste terora i pukog gangsteraja dovoljno su jasne.

 

Hana Arent

Izvor: Izvori Totaliratizma

 

Hana Arent

Hana Arent pisac i filosof o totalitarizmu
Hana Arent

Hana Arent (nem. Hannah Arendt; 1906-1975) je bila nemačka teoretičarka politike i filozof jevrejskog porekla.

Odrastala je u jevrejskoj porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Odrastala je u tadašnjem Kenigsbergu (današnjem Kalinjingradu, inače rodnom mestu Imanuela Kanta) i Berlinu. Filozofiju je studirala na univerzitetu u Marburgu zajedno sa Martinom Hajdegerom i Hansom Jonasom. Sa Hajdegerom je započela dugu i strasnu romantičnu vezu zbog koje je kasnije bila kritikovana zbog Hajdegerove podrške nacističkom pokretu za vreme njegovog rektorskog mandata na univerzitetu u Frajburgu.

U vreme prvog raskida između nje i Hajdegera ona se seli u Hajdelberg gde piše svoju disertaciju, pod Jaspersovim mentorstvom, o konceptu ljubavi u misli svetog Avgustina. Kasnije, 1929. godine se udaje za nemačkog Jevreja Gintera Šterna kasnije poznatog kao Gintera Andersa. (Razveli su se 1937. godine.) Njena disertacija biva objavljena iste godine ali ona ne dobija kvalifikacije neophodne za rad na nemačkim univerzitetima. Neko vreme se bavila istraživanjem antisemitizma ali biva proterana u Pariz. Tu upoznaje književnog kritičara i filozofa, marksistu Valtera Benjamina. U Francuskoj radi na pomaganju jevrejskih izbeglica te biva zatvorena u logor „Gurs“ ali je uspela da pobegne nakon nekoliko nedelja. Kasnije se udaje za Hajnriha Blihera te sa njim beži u SAD. U Americi se aktivno bavi pomaganjem Jevrejse zajednice. Piše i kolumnu za „Aufbau“, jevrejske novine na nemačkom. Kasnije pomaže jevrejskim organizacijama i često dolazi u Nemačku. Postaje blizak prijatelj sa Jaspersom i njegovom suprugom.

1950. godine Arentova postaje naturalizovani državljanin SAD. Radi na različitim univerzitetima SAD kao što su Berkli i Priston. Bila je i prva žena profesor na američkom Univerziteu.

Umrla je 1975. godine u 69-oj godini života i sahranjena je ispred „Bard koledža“ gde je njen suprug predavao dugi niz godina.
Filozofija

Jedna od glavnih tema razmišljanja Hane Arent jeste zlo profilisano kroz sisteme upravljanja. Ona je uvela pojmove „banalnost zla“ i „radikalnost zla“, koji su u kasnijoj teoriji poslužili kao vodilje u istraživanju modernog totalitarizma.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280