Velika sloboda izbora pojedinca - to čini čoveka nezadovoljnim

SLOBODA IZBORA POJEDINCA

Psiholog Barry Schwartz pokušava da diskredituje jednu od osnova filozofija zapadnjačkih zemalja: slobodu izbora.

Prema Schwartzovom mišljenju, mogućnost izbora više paralizuje čoveka nego što ga čini slobodnim, čini ga više nezadovoljnim nego zadovoljnim.

Velika sloboda izbora pojedinca - to čini čoveka nezadovoljnim

Gde su granice slobode izbora i ličnog zadovoljstva – trebamo li da imamo sve?

Pročitajte ovo sjajno predavanje koje menja horizont posmatranja sveta. Može li čovek da ima sve i da li mu to zaista i treba?

Pričaću vam o nekim stvarima koje se nalaze u mojoj knjizi i za koje se nadam da će biti u skladu sa drugim stvarima koje ste već čuli i potrudiću se da povezujem neke detalje, u slučaju da ih ne uhvatite. Želim da počnem sa nečim što ja zovem „zvanična dogma“. Zvanična dogma čega? Zvanična dogma svih zapadnih industrijskih društava. A zvanična dogma glasi ovako: ukoliko smo zainteresovani da radimo na poboljšanju dobrobiti naših građana, način da to postignemo jeste da im povećamo individualnu slobodu. Razlog ovome jeste da je sloboda sama po sebi dobra, vredna i esencijalna za ljudsku prirodu. I upravo zato što su ljudi slobodni, svako od nas može delovati kako hoće i raditi stvari koje će biti za njegovo dobro i niko drugi ne mora odlučivati umesto nas. Način za poboljšvanje slobode jeste povećanje izbora.

Što više izbora ljudi imaju, imaće više slobode, a što više slobode imaju, živeće u većem blagostanju.

Ovo je do te mere usađeno u svest ljudi da to više niko i ne preispituje. I to je takođe duboko ukorenjeno u naše živote. Izneću vam neke primere šta je sve moderni progres učinio dostupnim i mogućim. Ovo je moj supermarket. Nije toliko velik. Reći ću vam nešto o prelivima za salatu. Postoji 175 preliva za salatu u tom supermarketu, ukoliko ne računate 10 različitih vrsta maslinovih ulja i 12 vrsta sirćeta koje je moguće kupiti i kojima možete napraviti ogroman broj sopstvenih preliva za salatu, u slučaju da vam nijedan od ovih 175 postojećih ne odgovara. Eto tako izgleda taj supermarket. I onda ako hoćete da kupite muzički uređaj i odete u radnju za elektroniku — naći ćete sve od mikrofona, CD plejera, kasetofona, radija, do pojačala. I u samo jednoj prodavnici elektronike, naći ćete toliko mnogo stereo sistema. Možemo sklopiti šest ipo miliona različitih muzičkih uređaja od komponenata koje su u ponudi u jednoj prodavnici.

Morate priznati da je to stvarno mnogo izbora. U drugim domenima — u svetu komunikacija. Postojalo je vreme, kad sam bio dečak, kada si mogao dobiti bilo koju telefonsku uslugu koju si želeo jedino od strane Ma Bell-a. Telefon se iznajmljivao. Nije se kupovao. Jedna od posledica toga, uzgred, bila je ta da se telefon nikada nije kvario. I ti dani su prošli. Danas imamo gotovo neograničenu raznolikost telefona, pogotovo u sferi mobilnih telefona. Ovo su mobilni telefoni budućnosti. Moj omiljeni je ovaj u sredini — sa MP3 plejerom, trimerom za dlake u nosu i plamenikom za krem burlee. I ukoliko ga nekim slučajem još niste videli u svojoj radnji možete se opustiti jer ćete ga uskoro videti. I ono što se dešava jeste da to navodi ljude da idu po tim prodavnicama i postavljaju takva pitanja. I znate li kakav odgovor dobijaju? Odgovor je „Ne“. Nije moguće kupiti mobilni telefon koji ne radi previše stvari.

U drugim sferama života, bitnijim od kupovine raznih stvari, takođe postoji ista eksplozija mogućih izbora. Medicinska nega — u Americi više nije slučaj da odete kod lekara i on vam kaže šta da radite. Umesto toga, odete kod lekara, i lekar vam kaže: „Pa možete uraditi nešto ovako ili nešto onako. Ovo prvo ima ove prednosti i ove rizike. Druga opcija ima ove prednosti i ove rizike. Šta želite da uradite?“ A vi kažete: „Doktore, šta bi trebalo da uradim?“ Doktor kaže, prva opcija ima te i te prednosti i rizike, druga opcija te i te. Šta Vi želite da uradite? A vi kažete: „Da ste na mom mestu doktore, šta bi ste Vi uradili?“ Doktor kaže, „Ali ja nisam Vi.“ I rezultat je… zovemo ga „pacijentova autonomija“, što bi trebalo da zvuči kao dobra stvar. A ono što to zapravo jeste je prebacivanje tereta odgovornosti u vezi sa donošenjem odluka sa onoga ko zna nešto — u ovom slučaju doktora — na nekoga ko ne zna ništa i ko je zapravo bolestan i kao takav i nije u najboljem stanju da donosi takve odluke — pacijenta.

Neverovatno je koliko se reklamiraju tablete na recept koje su namenjene ljudima kao što smo vi i ja, što, ukoliko malo razmislite, nema nikakvog smisla, s obzirom da ih mi ne možemo kupiti. I zbog čega se onda one nama plasiraju putem marketinga kad ih već ne možemo kupiti? Jer se očekuje od nas da ćemo sledećeg jutra pozvati naše lekare i tražiti da nam se recepti promene. Čak je nešto toliko značajno kao naš identitet postalo stvar izbora, na šta ovaj slajd i ukazuje. Mi ne nasleđujemo identitet, izmišljamo ga. I možemo ga iznova izmišljati onoliko često koliko nam to odgovara. A to znači da svakog dana kada se probudite, treba da odlučite kakva osoba želite da budete. Što se tiče braka i porodice, nekada je postojala pretpostavka po kojoj je trebalo da svi stupe u brak što su pre mogli i onda da počnu da dobijaju decu takođe što su pre mogli. Jedini pravi izbor koji su pravili je bio sa kim, ne kada i ne šta će raditi posle.

Danas je sve stvar izbora. Predajem izuzetno inteligentnim studentima, i dajem im 20 procenata manje zadataka nego što sam to činio ranije. Razlog tome nije to što su manje pametni ili što su manje savesni. To je iz razloga što su preopterećeni, pitajući se: „Treba li da se ženim ili ne? Treba li to da uradim sada Ili kasnije? Treba li prvo da imam decu ili prvo karijeru?“ Sva ova pitanja su izuzetno zahtevna. I oni će tražiti odgovore na njih, bez obzira znači li to da li će ili neće uraditi zadatke koje sam im dao i da li će dobro proći na mom ispitu. A tako i treba. Jer to su zaista važna pitanja koja zahtevaju odgovore. Posao — mi smo u situaciji, kao što je Karl naglasio, sa tehnologijom koja nam to omogućava, da radimo svakog trenutka svakog dana sa bilo kog mesta na planeti — izuzev iz Randolf hotela.

Postoji jedan ugao, uzgred budi rečeno, koji nikome neću otkriti, gde internet radi. Neću nikom reći jer ja želim da ga nesmetano koristim. Ono što ovo znači, ova neverovatna mogućnost izbora koju imamo u odnosu na posao, jeste da moramo da donosimo odluke, opet i opet i opet, o tome da li bi trebalo da radimo ili ne. Možemo otići da gledamo naše dete kako igra fudbal, i pri tom držati telefon u jednom džepu, Blekberi u drugom i lap top verovatno u krilu. I čak iako su svi oni pogašeni, svakog trenutka tokom kog gledamo naše dete kako igra utakmicu, mi se takođe pitamo: „Da li da odgovorim na ovaj poziv? Da li da odgovorim na ovaj e-maill? Da li da sačuvam ovo pismo?“ Čak i kada je odgovor na sva ova pitanja „ne“, to će sigurno uticati da imate potpuno drugačiji doživljaj detetove utakmice nego što bi imali inače. Gde god da se okrenemo, bitne i nebitne stvari, materijalne i nematerijalne stvari, život je stvar izbora. A svet u kome smo nekada živeli izgledao je ovako. Postojali su neki izbori, ali nije sve bilo u njima. Svet u kome sada živimo izgleda ovako. Pitanje je da li je to dobro ili loše? Odgovor je da.

Svi znamo šta je dobro u vezi sa tim, tako da ću se skoncentrisati na ono što je loše. Svaki od izbora koje napravimo ima dva efekta, dva negativna efekta na ljude. Jedan, paradoksalno, je taj da izbor uzrokuje zakočenost, pre nego slobodu. Sa toliko mnogo opcija koje možemo odabrati, ljudima postaje teško da se uopšte odluče. Izneću vam jedan izuzetno dramatičan primer ovoga, studiju izvedenu na dobrovoljnim penzionim fondovima. Moja koleginica je dobila pristup izveštaju ulaganja Vangarda, jedne gigantske kompanije za penzione fondove koja ima oko milion zaposenih i oko 2000 različitih radnih mesta. I ono što je saznala jeste da na svakih deset fondova koje poslodavac ponudi, stopa učešća pada za dva procenta. Ponudite 50 fondova — 10 procenata je niže učešće zaposlenih nego da ste ponudili pet. Zašto? Jer od 50 ponuđenih fondova, toliko je prokleto teško da se izabere jedan da će te odluku ostaviti za sutra. I opet onda za sutra i opet sutra, i sutra i sutra, i naravno, to sutra nikada ne dođe. Razumećete da ovo ne samo da znači da će ovi ljudi jesti pseću hranu kada se penzionišu jer neće imati dovoljno ušteđenog novca, to takođe znači da je donošenje odluke toliko teško da oni propuštaju prilke za ulaganja koje su im ponuđene od strane poslodavca. Time što ne učestvuju u ulaganjima, oni gube oko 5000 dolara po godini od strane poslodavca, koji bi im rado uplatio doprinose. Tako da je blokada posledica postojanja premnogo izbora. Mislim da to čini da svet izgleda evo ovako.

Sigurno je da želite da donesete ispravnu odluku ako je ona za čitavu večnost, zar ne? Ne želite da izaberete pogrešan penzioni fond, čak ni pogrešan preliv za salatu. Tako da je to jedan efekat. Drugi je taj da čak i kada uspemo da prevaziđemo blokadu i napravimo izbor, završimo manje zadovoljni rezultatima našeg izbora nego što bismo bili da smo imali manje izbornih opcija. A za to postoji nekoliko razloga. Jedan od njih jeste taj da sa mnogo različitih preliva za salatu koje možete birati, ukoliko kupite jedan i taj nije savršen — onda se pitate pa koji je? Lako je zamisliti da ste mogli napraviti drugačiji izbor koji bi možda bio bolji. I ono što se dešava je to da vas ova zamišljena alternativa navodi da zažalite zbog donešene odluke, i ovo kajanje vam onemogućava da budete zadovoljni napravljenim izborom, čak i ukoliko je taj izbor bio dobar. Što više opcija imate, lakše je zažaliti zbog bilo čega i svakako je razočaravajuće po opciju koju ste odabrali.

I drugo, kao što bi ekonomisti rekli – propuštena dobit. Den Gilbert je izneo dobru poentu jutros govoreći o tome koliko vrednovanje stvari zavisi od toga sa čim se ta stvar upoređuje. Tako, postoji mnogo alternativa koje valja razmotriti, lako je zamisliti atraktivna svojstva alternativa koje odbacujete, i to vas čini manje zadovoljnim alternativom koju ste odabrali. Evo primera. Izvinjavam se onima koji nisu iz Njujorka.

Ali evo šta bi trebalo da mislite. Ovo je jedan par u Hemptonu. Tu su jako skupe nekretnine. Fenomenalna plaža. Prelep dan. Imaju sve to za sebe. Ne može biti bolje. „Prokletstvo“, pomisli ovaj čovek, „avgust je. Svi iz mog komšiluka na Menhetnu su nekud otputovali. Mogao bih parkirati auto tačno ispred zgrade.“ I tako provodi dve nedelje mučen idejom da propušta priliku, dan za danom, da ima fenomenalno parking mesto. Propuštene prilike umanjuju zadovoljstvo izborom koji napravimo, čak i kada je ono što smo odabrali sjajno. I što je više opcija za razmatranje, to je više atraktivnih svojstava ovih mogućnosti zbog kojih će nam biti žalije za propuštenom dobiti. Evo drugog primera. Ovaj crtež ima višestruku poentu. On ističe poentu toga da treba živeti u sadašnjosti i datom trenutku, i verovatno i to da stvari treba raditi lagano. Ali poenta koju takođe iznosi jeste da kad god birate jednu stvar, vi takođe i birate da ne radite ostale. I s obzirom da te druge stvari imaju svojih primamljivih prednosti, one čine da ono što ste izabrali deluje manje primamljivo nego što to u suštini jeste.

Treće: povećanje očekivanja. Ovo me je pogodilo kada sam otišao da kupim nove farmerice. Ja nosim farmerice gotovo stalno. I bilo je vreme kada su proizvodili samo jednu vrstu farmerica, i kupiš ih, i one budu užasne, jako neudobne, ali ako ih nosiš dovoljno dugo i dovoljno puta opereš, počneš da se dobro osećaš u njima. I tako sam ja otišao da uzmem nove nakon godina i godina nošenja tih starih, i rekao sam: „Želim par novih farmerica, ovo je moja veličina.“ A prodavac je rekao, „Želite li opušten, zategnut ili komotan kroj? Želite li varijantu sa dugmetom ili rajsfešlusom? Želite li one isprane kamenom ili kiselinom? Hoćete li da izgledaju isprano? Hoćete li da idu preko čizama ili uz nogu, bla bla bla…“ Nije prestajao. Nakon što sam došao sebi od zaprepašćenja, rekao sam: „Želim onu varijantu koja je nekada bila jedina varijanta.“

Nije imao predstavu koji je to model, pa sam proveo sate isprobavajući sve te proklete farmerice, i na kraju sam izašao iz te radnje — iskreno — u najudobnijim farmericama koje sam ikada nosio. Sve te mogućnosti učinile su da napravim jako dobar izbor. Ali osećao sam se gore. Zašto? Napisao sam celu knjigu pokušavajući da to sebi objasnim. Razlog zbog kog sam se osećao loše, jeste taj da, sa svim ovim mogućnostima, moja očekivanja o tome kako treba da izgleda par farmerica su porasla. Imao sam veoma niska očekivanja. Nisam imao nikakva posebna očekivanja kada su se proizvodile u samo jednom obliku. Ali kada su se pojavile u sto vrsta, do đavola, jedne od njih mora da su bile savršene. I ono što sam uzeo je bilo dobro, ali nije bilo savršeno. I tako sam uporedio ono što sam dobio sa onim što sam očekivao, i to što sam dobio je bilo razočaravajuće u poređenju sa onim što sam očekivao. Dodavanjem opcija dobija se samo to da dolazi do povećavanja očekivanja koja ljudi imaju o tome koliko dobre te opcije treba da budu. I ono što se događa na taj način jeste da će ljudi biti manje zadovoljni rezultatima, čak i ako su oni dobri. Niko u svetu marketinga ne zna za ovo. Jer da oni znaju, onda vi ne biste. Istina je više nalik ovome.

Razlog zbog kog je sve bilo bolje kada je sve bilo gore jeste taj da kada je sve bilo gore, bilo je moguće da ljudi dožive neka prijatna iznenađujuća iskustva. Sada, u svetu u kome živimo — mi imućni, industrijalizovani građani, sa očekivanjima dovedenim do savršenstva — najbolje čemu se možemo nadati jeste da stvari ispunjavaju naša očekivanja. Nikada nećete biti prijatno iznenađeni jer su vaša očekivanja, moja očekivanja, porasla do vrha. Tajna sreće — to je ono za šta ste došli — tajna sreće je u niskim očekivanjima.

Želim da kažem — samo mali autobiografski momenat — da sam oženjen ženom, koja je zaista predivna. Nisam mogao bolje. Nisam se samo opustio. Ali opuštanje nije uvek tako loša stvar. Konačno, jedna od posledica kupovine neudobnog para farmerica kada imate samo tu jednu vrstu koju možete kupiti jeste da kada ste nezadovoljni i pitate se zašto, ko je kriv, odgovor je jasan. Svet je odgovoran. Šta se tu može? A kada postoji na stotine dostupnih različitih vrsta farmerica, i vi kupite nezadovoljavajuću, i pitate se zašto, ko je odgovoran? Kristalno je jasno da ste to vi. Mogli ste bolje. Sa stotinu različitih vrsta farmerica u izlogu, nema izgovora za neuspeh. I tako kada ljudi donose odluke, čak i kada su rezultati izbora dobri, osećaju razočarenje zbog njih, krive sebe.

Klinička depresija je eksplodirala industrijskim svetom tokom prethodne generacije. Verujem da je značajan — ne jedini, ali značajan faktor ovom porastu depresije, takođe i samoubistava, taj da ljudi imaju iskustva koja su razočaravajuća jer su im standardi očekivanja previsoki. I kada onda treba da objasne sebi ova iskustva, misle da su oni krivi za neuspeh. I tako rezultati istraživanja pokazuju da mi objektivno napredujemo, ali se osećamo gore. Dozvolite da vas podsetim. Ovo je zvanična dogma, ona koju svi mi uzimamo kao istinitu, a ona je pogrešna. Ona nije tačna. Ne dovodi se u pitanje to da je neki izbor bolji nego nikakav, ali iz toga ne sledi da je previše izbora bolje nego malo izbora. Postoji neka tajanstvena količina. Ne znam koja je to. Ali sam prilično siguran da smo odavno prešli tu granicu do koje su nam izbori poboljšavali život.

E sada, što se tiče politike stvari na dalje — skoro sam završio — stvar o kojoj treba razmisliti je sledeća. Ono što omogućava sve te izbore u industrijskom društvu jeste materijalno bogatstvo. Postoji mnogo mesta na svetu, čuli smo za neka, gde problem nije u prevelikoj količini izbora. Njihov problem je da ih imaju premalo. Tako da ono o čemu ja govorim je problem modernih, imućnih, zapadnih društava. I ono što najviše frustrira je: Stiv Levit vam je juče govorio o tome kako ova skupa i za montiranje komplikovana dečja sedišta ne pomažu. To je bacanje para. Ono što vam govorim jeste da ovi skupi, komplikovani izbori — ne samo da ne pomažu. Oni bukvalno nanose štetu. Čine da se osećamo grozno.

Kada bi to što ljudima u našem društvu omogućava postojanje svih tih izbora nekako bilo raspoređeno na ona društva koja imaju svega nekoliko opcija, ne samo da bi životi tih ljudi bili poboljšani, već bi i naši bili takođe poboljšani. To je ono što ekonomisti nazivaju Pareto princip. Raspodela bogatstva bi učinila da svima bude bolje — ne samo siromašnim ljudima – zato što prevelik izbor ima štetan uticaj na nas. Za kraj. Treba da pročitate ovaj crtež, i budući da ste inteligentna osoba, reći ćete: „Oh! Šta ova riba zna? Ništa nije moguće u ovom akvarijumu.“ Siromašna mašta, kakav kratkovid pogled na svet — to je način na koji sam i ja mislio kada sam prvi put pogledao. Ali što sam više razmišljao o tome, to sam više naginjao ka gledištu da ta riba možda i zna nešto. Jer je istina u tome da ako razbijete ovaj akvarijum i učinite da sve postane moguće, nećete dobiti slobodu. Dobićete blokadu. Ako razbijete akvarijum tako da sve postane moguće, umanjićete zadovoljstvo. Povećaćete zakočenost, a smanjiti zadovoljstvo. Svima treba jedna kugla za ribe. Ova je doduše previše limitirana — čak i za ribe, a posebno za nas. Ali nepostojanje nekog metaforičkog akvarijuma je recept za bedu, i pretpostavljam, za katastrofu. Hvala vam puno.