Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Za srpskom Vladom od Niša do Krfa – Ogist Bop

 

POVLAČENJE SRPSKE VOJSKE OD NIŠA DO KRFA

Francuski ambasador Ogist Bop je napisao vredno delo o povlačenju Srpske vojske za vreme Prvog Svetskog rata

 

Hiljade knjiga napisano je o Prvom svetskom ratu. Na stotine o velikoj i slavnoj epopeji srpskog prelaska preko albanskih i crnogorskih gudura.

Od najčitanijih trilogija i zvaničnih istorija, do svečanih i tužnih stihova pesnika – sva ova znamenita dela govore o egzodusu biblijskih razmera. Jedno svedočanstvo posebno se izdvaja i zaslužuje naročitu pažnju čitalaca. Reč je o, po obimu nevelikoj, knjizi „Za srpskom Vladom od Niša do Krfa: 20. oktobra 1915 – 19. januara 1916.“, Ogista Bopa, potresnom svedočanstvu iz prve ruke koje je, na francuskom jeziku, objavljeno još leta 1916. godine u Parizu, u izdanju Ministarstva inostranih poslova Republike Francuske.

Povlačenje srpske vojske i knjiga Za srpskom Vladom od Niša do Krfa - Ogist Bop
Povlačenje srpske vojske i knjiga Za srpskom Vladom od Niša do Krfa – Ogist Bop

Sâmo nebo pogledalo je Ogista Bopa, francuskog ambasadora u Srbiji pod jesen 1915. godine. A fortuna ovom svom retkom miljeniku podarila najveću privilegiju koju samo probrani dožive u diplomatskoj karijeri – da bude učesnik i svedok istorijskih događaja. Da učmalu atmosferu diplomatskih sinekura – dosadnih prijema, uštirkanih košulja i lakovanih cipela, zameni uskolebanim vremenima, najnepristupačnijim vrletima, vojničkim šinjelom i cokulama. Pisac, zajedno sa kolegama ambasadorima savezničke Rusije, Engleske i Italije, u kišnu i hladnu jesen 1915. kreće u nepoznato. Za srpskom vladom. I tako, i sam, učestvuje u jednoj od najvećih golgota savremene istorije. U nadljudskom stradalništvu, o kojem će potom, u svojoj knjizi, svedočiti diplomatski precizno, moralno delikatno i duboko potresno.

Pohod započinje 20. oktobra 1915. u Nišu, varoši koja je od kraja jula prethodne godine zamenjivala Beograd kao prestonicu Srbije. Francuski poslanik opisuje atmosferu u gradu koji se malo po malo praznio i navodi da su zverstva, „koja su Austro-Madžari počinili u toku svoje ofanzive 1914. godine“ još bila u živoj uspomeni. Prva stanica četvorice savezničkih ambasadora bilo je Kraljevo – „malo, čisto, mirno, sa lepom okolinom“ – i velikom gostionicom „Pariz“ u samom njegovom središtu. U Kraljevu ih zatiču rđave vesti. Neprijatelj je zauzeo Užice, Valjevo takođe. Srpska Vrhovna komanda napušta Kragujevac i premešta se u Kruševac. „Tuga i nespokojstvo ogleda se na svim licima,“ dočarava Ogist Bop. Vlada iz Niša u Kraljevo stiže 29. oktobra kasno uveče. Naš hroničar ne propušta da zabeleži da je tri dana ranije predsednik srpske vlade, Nikola Pašić, otputovao u Vrnjce na sahranu „svog starog druga“ Lazara Pačua, ministra finansija. Pripremajući se za pokret, Bop i njegov engleski kolega, ser Čarls Lui de Gra, sa jednog mosta na Zapadnoj Moravi u reku bacaju pečate i žigove svojih poslanstava kako bi se oslobodili tereta koji nije neophodan za tešku misiju koja im predstoji.

Poslednjeg dana oktobra srpska vlada i ambasadori Sporazumnih sila kreću put Raške. Put, koji ih od Kraljeva, dolinom Ibra, vodi ka Kosovskoj Mitrovici, francuski ambasador naziva „jedinim putem koji je ostao Srbiji“. Prolazeći nadomak Studenice, koju je pohodio još 1891. godine, prilikom svoje prve posete Srbiji, Bop čitaoca podseća na ovo „remek delo srpsko-mletačke umetnosti“, a pišući o urođenom optimizmu u Srba hrabri samoga sebe, ni ne sluteći kakve ga sve nevolje tek čekaju. U Raškoj, varošici od šesto duša, koju putopisac naziva orlovskim gnezdom koje „u svanuće, u jutarnjoj svetlosti, zanosi svoje posetioce“, Bop beleži da je, do samo pre tri godine, most preko Ibra bio granica Srbije i Turske.

Već prvog dana novembra ovaj nesvakidašnji diplomatski karavan kreće put Mitrovice. Od Leposavića, beleži ambasador, nastupaju teškoće. Mostova nema, a hladan Ibar odneo je, prilikom prelaska, sanduk sa Bopovom uniformom. Kao što je na više mesta ledena reka preplavila put našem putopiscu, Mitrovicu je „bila preplavila pokrenuta Srbija“. „Jadni Srbi!“, piše iz Kosovske Mitrovice, „njihove patnje izvinjavaju duševno stanje u koje su pali kada su videli svoj slom.“ Gostionica „Bristol“ postala je svojevrsna diplomatska trpezarija u kojoj četvorka savezničkih ambasadora čeka srpsku vladu, Vrhovnu komandu i regenta Aleksandra koji, ovim redom, 12, 13. i 15. novembra stižu u Mitrovicu. Prestolonaslednik, kroz čitavu knjigu, kao svaki pravi ratni komandant, uvek je poslednji u povlačenju. Pred ponoć 15. novembra, ambasador Francuske, kroz puste, mračne ulice, s fenjerom u ruci, odlazi na sastanak sa predsednikom srpske vlade. Pašić, „bled, ruke mu drhte od uzbuđenja, kao da mu je bilo teško govoriti“, saopštava odluku da se, zbog opasnosti da Bugari odseku odstupnicu, ranom zorom nastavlja za Prizren.

Službenim vozom, u dva vagona druge klase, Pašić i srpska vlada, Vrhovna komanda i vojvoda Radomir Putnik, sa četvoricom savezničkih ambasadora, 16. novembra, preko Prištine, kreću ka Prizrenu. Naš Francuz, u tom vozu koji putuje Kosovom, zapažanjem iskusnog diplomate, posmatra srpske ministre i generale: „Stojeći, na prozorima, duž celog hodnika, ministri gledaju – cela istorija Srbije prolazi im ispred očiju“. „Strašna seoba“, saoseća Bop. Već na prvi pogled putopisac se zaljubljuje u drevni Prizren, poredeći ga sa Brusom u podnožju antičkog Olimpa. U prestonom Prizrenu još jedan ponoćni sastanak sa predsednikom vlade Pašićem, koji ovoga puta, pošto je u međuvremenu neprijatelj presekao put za Bitolj, i dalje Solun, savezničkim poslanicima savetuje da u najkraćem roku napuste grad: „Kada mi budemo morali ići, mogu nastupiti događaji čije posledice nismo u stanju predvideti i u koje predstavnici Sila ne treba da budu upleteni.“ Ogist Bop povinuje se Pašiću, njegovoj hladnokrvnoj i pribranoj odrešitosti. Sledećeg jutra, u cik zore 20. novembra, četiri saveznička ambasadora i Pašićev pomoćnik u Ministarstvu inostranih dela, Jovan Jovanović, odvažili su se u jednu od najvećih avantura u koju se jedna diplomatska misija ikada upustila.

Mesto prvog prenoćišta, Đakovicu, Ogist Bop opisuje kao „divlju arnautsku varošicu, u koju se, još do pre nekoliko godina, ni jedan evropski putnik ne bi usudio stupiti“. Sledeći konak je u manastiru Dečani, u kome je posebna počast, „blagodarenje u čast carevu, čiji je predstavnik stojao na tradicionalnom mestu ktitora“, ukazana ruskom ambasadoru, knezu Grigoriju Nikolajeviču Trubeckom. I u Pećkoj Patrijaršiji, gde su zanoćili iduće večeri, probijajući se prethodno satima kroz metohijsko blato i glib. Najteži i najopasniji deo puta bio je od Peći do Podgorice. Opisujući najokrutniju surovost doline Bistrice i planine Čakor, Bop primećuje: „Divlja lepota ovog mesta zanosi nas; obuzima nas osećaj čarobnog straha; obale Akerona nisu mogle biti drukčije“. Na putu ka Bjeluškom Hanu engleski ambasador De Gra, zadržan poledicom, sam samcit, satima je u mrkloj noći lutao i igrom slučaja izvukao živu glavu iz snežne oluje koja je zahvatila „diplomate lutalice“ – kako je sebe i trojicu kolega ambasadora u knjizi nazvao Ogist Bop. Te noći, u Bjeluškom Hanu, u dve male sobe trošne planinske kolibe, na zemljanom podu, jedan pored drugog, zaspali su na slami srpski pomoćnik ministra inostranih dela Jovanović, ruski ambasador knez Trubecki, engleski ser Čarls, italijanski baron Nikolo Skviti i naš autor, sa svojim sekretarima, dva konzula, dragomanom i poslužiteljem. Sledećeg dana za put od Bjeluha do Andrijevice, okovan snegom i ledom, bilo im je potrebno nešto duže od trinaest sati, sedam peške i šest na konjima. Od Andrijevice do Podgorice, kroz klanac Trešnjevik na hiljadu i osamsto metara nadmorske visine, i mećavu koja ih je u stopu pratila, bila su im potrebna tri konaka. Osam dana putovao je ovaj konvoj kroz bespuća Metohije i Crne Gore, bez ikakvih vesti, potpuno odvojen od ostalog sveta. „Putovali smo misleći jedino o sadašnjici, ne znajući nikad gde ćemo zanoćiti.“ Prvog dana decembra, saveznički poslanici parnom lađom stižu u Skadar.

Ogist Bop pruža malo poznato svedočanstvo: da je srpskoj vladi za rastojanje od Prizrena do Skadra, preko Ljum-kule, Vezirovog mosta i dolinom Belog Drima, bilo potrebno četiri dana. Regentu Aleksandru, koji je Prizren napustio poslednji, i ovaj težak put prevalio sa svojom gardom, trebalo je dva i po dana. Vrhovna komanda, koja je pratila nosiljku starog vojvode Putnika, Albaniju je prešla za jedanaest dana. Iz Skadra, „varoši koju su austrijski aeroplani bombardovali posvakodnevno“, autor svedoči o dramatičnoj situaciji u kojoj se nalazila po albanskim gudurama rasuta Srbija. Austrijanci su zauzeli Lovćen i otpočeli pregovore o separatnom miru sa Crnom Gorom, a ambasadorova najkrupnija briga bila je kako da s jedne na drugu obalu Jadrana, iz Brindizija u pristanište Sveti Jovan Medovski, francuska ratna mornarica prebaci preko potrebne zalihe hrane izmorenoj i izgladneloj savezničkoj srpskoj vojsci. Iz svoje baze u Kotoru, austro-ugarska flota je vrebala savezničke lađe, a 15. decembra zbog nedostatka namirnica vojnički obrok je smanjen na polovinu. Bop svedoči da su dva dana kasnije porcije smanjene na trećinu, a 18. decembra hrane više nije bilo. Četrdeset i šest vojnika umrlo je od gladi između 16. i 17. decembra. Autor iz prve ruke svedoči o „tužnom defilovanju živih leševa koji su koračali s mukom, mršavi, ispijeni, sumorni, crna lica, ugašena pogleda“. Francuski ambasador divi se, na ovom strašnom mestu, srpskim div-junacima: „Nikakva žalba nije se čula sa usana ovih ljudi. Samo bi progovorili h l e b a; to je bila jedina reč koju su imali snage izgovoriti.“ Svedok na ovom mestu postaje učesnik, i na dvadeset i sedmi rođendan regenta Aleksandra, uspeva da obezbedi pomoć iz Francuske – isporuku hrane; dvopek, brašno, furaž i dva miliona dinara u sitnoj moneti – koja je u Sv. Jovan Medovski stigla iz Brindizija. Prestolonaslednik ga poziva i kaže: „Ah! Gospodine Bope, kakav mi je poklon poslala Francuska danas za moj dan rođenja! Nije mi mogla dati lepši i koji bi me učinio srećnijim!“

Posle kapitulacije Crne Gore, kaže Bop, doneta je, 13. januara, odluka da se napusti Skadar i krene put Sv. Jovana Medovskog. Dok se mali diplomatski konvoj i srpska vlada kroz neprohodne močvare probijaju ka jadranskoj obali, autor beleži: „Kosturnica kroz koju putujemo raste nam pred očima, a mnogi živi nisu izgledali ni malo bolje od mrtvih“. U pristaništu u Medovi, Francuz svedoči o još jednom susretu sa predsednikom srpske vlade, „prizoru očajanja koji se ne da zaboraviti“. „Za belim drvenim stolom, nalakćen i utonuo u misli – Pašić. Ovaj čovek koji tako vlada sobom, koga su najraznovrsnije nedaće uvek našle čvrsta i pribrana, nije mogao da savlada uzbuđenje koje ga je obuzimalo. Za časak, zastali smo pred ovim bolom.“ Ogist Bop opisuje i srpske ministre koji su, skupa sa njihovim sapatnicima ambasadorima Sporazumnih sila, 15. januara ujutru stigli u Brindizi: „Kada ih čovek pogleda, mislio bi da vidi pred sobom davljenike kojima neprestano lebdi pred očima njihov brodolom: čitava jedna zemlja beše potonula.“ Dan pre nego što se 19. januara 1916, u pet časova popodne, srpska vlada iskrcala na Krf, u Brindiziju je za Pašića organizovan prijem kod italijanskog kralja Viktora Emanuela. „U očima Evrope, Srbija još postoji“, zaključuje Ogist Bop.

U leto 1916, knjiga „Za srpskom Vladom od Niša do Krfa“ bila je direktna i snažna podrška ratnim naporima Srbije. Danas, ona predstavlja najpotresnije svedočanstvo o najtežim trenucima i najvećim patnjama u kojima se nalazio naš narod, država i vojska. Verodostojno svedočenje iz prve ruke koje se ističe velikom tačnošću i jasnoćom, jer dolazi iz pera jednog diplomate od rase, prekaljenog teškim misijama koje su ga od Carigrada, Lime, Petrograda i Jerusalima, gde je predstavljao tada moćnu Francusku, u predvečerje Velikog rata dovele u Beograd. Vrhunac karijere, koju je završio kao francuski ambasador u Kini, Ogist Bop je doživeo posle Prvog svetskog rata, kada je u Pekingu svoju punu meru dao drugujući sa njenim budućim liderima, Deng Sjao Pingom i Ču En Lajom.

Zaboravljeni diplomat

Piscu ovih redova nije poznato da neka beogradska, niška, kraljevačka ili mitrovačka ulica nosi ime Ogista Bopa. Niti da generacije srpskih diplomata izučavaju njegovo delo, koje predstavlja redak vapaj protiv preovlađujuće diplomatske kulture današnjice – gde je sve opšančeno visokim zidovima konvencionalnosti i nadmene svečanosti, svedeno na pitanje udobnosti i umešnost uljudnog ophođenja. Zato raduje odluka beogradske izdavačke kuće „Čigoja štampa“, da na stogodišnjicu početka Velikog rata objavi reprint srpskog izdanja Bopove knjige, štampane u Ženevi davne 1918. godine.

Piscu ovih redova nije poznato da neka beogradska, niška, kraljevačka ili mitrovačka ulica nosi ime Ogista Bopa. Niti da generacije srpskih diplomata izučavaju njegovo delo, koje predstavlja redak vapaj protiv preovlađujuće diplomatske kulture današnjice – gde je sve opšančeno visokim zidovima površne konvencionalnosti i nadmene svečanosti, svedeno na pitanje udobnosti i umešnost uljudnog ophođenja. U godini obeležavanja značajnog jubileja, jedna po obimu mala, ali po domašaju i značaju velika knjiga, zaslužila je da na nju bude skrenuta naročita pažnja. Zato raduje odluka beogradske izdavačke kuće „Čigoja štampa“, da na stogodišnjicu početka Velikog rata objavi reprint srpskog izdanja Bopove knjige, štampane u Ženevi davne 1918. godine.

Dušan Spasojević

Autor je bio ambasador Srbije u Turskoj 2010-2013

Izvor: Dnevni list Danas

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280