ĐAČKI RASTANAK

 

Oj Karlovci mesto moje drago!
K’o detence došao sam amo;

Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo – golušavo tiče –
Dođe tiče, pa se tu naviče;

Dunav na zalasku sunca Đački rastanak - Branko Radičević
Ovde, ovde gde krioce malo
Prvi put je sretno ogledalo;
Iz početka od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig’o tić i sada;
Al’ veseo nije k’o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s’ čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti’,
S kime dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto iz daleko vuče…

Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, – neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braco, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd’ u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s’ uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju
Jošte malo – eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
„Živo, živo!“ jedan drugog kori;
Živo s’ radi, al’ niko s’ ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s’ podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
„Sitno, brate, ijujuju!“
Momci čili podvikuju;
„Svirac svira,
Ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa
Za tobome, dušo, skapa’!
Oho, sele vita stasa,
Drž’ se braci oko pasa!
Kolovođa kolom vija,
Kolo leti, znoj probija
Al’ u tvoji’ nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud’o!“…
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
„Kolovođa, zlato moje!“…
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s’ ore;
A u zoru s’ zajuhuče,
Udri opet ka’ i juče.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi’,
Zbogom grožđe, zbogom vinogradi!

Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot’š’o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s’ odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplašila;
Što ne mogla, u tamu zavila…
Al’ opeta čini se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetići mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu,
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
„Ao, danče, ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al’ kad mi se veće smrći mora,
Nek’ se smrkne izmeđ’ ovih gora!
Tu nek’ mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka“……
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov’o;
Mlogi reče: „Ao rajska sliko!“
Al’ k’o ja te rad ne im’o niko!

Tambur, tambur, sitna tamburice
Udri, pobro, u sićane žice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd’ u kolo, ko će tu da drema……
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno
Brže, braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijanče, ognju živi,
Ko se tebi još ne divi!
Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje živi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe jošte ter’o?
Ti si ka’no hitra munja,
Što nikada ne pokunja.
Ao, Sremče, gujo luta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne hvali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš:
Blago turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatinče,
Divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane,
Ta sa pesme iz starine,
Pune slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani, zdravo, zdravo,
Ko j’ u pesmi veći đavo!
i vi drugi duž Dunava,
i vi drugi gde je Drava,
i svi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
od višnjeg je ono Boga!

 

 

Branko Radičević