DUD ZA PLAKANjE
Kad sam tog popodneva obišao strica na salašu, sedeo je pod stoletnim belim dudom. Na stolu ispred njega flaša dudovače i dve čašice koje čekaju da se ispiju. Poljubih ga, sedoh prekoputa njega, pitam ga za zdravlje.
– Nije dobro, opaka boljka me izjeda, neću još dugo, zato i sedim ovde. Pogledaj ovu grdosiju od duda! Posadio ga je još moj deda, za vreme rata nas je hranio, sladismo se njegovim plodovima i pekmezom, a stariji, pribogu ja sada, pili od njega rakiju. I tvoj otac je voleo njen ukus. U ime njegovo da popijemo koju. Već sam nasuo, očekujući te. Obesiše ga Švabe baš o granu iznad tvoje glave. O Božiću je okitim hrizantemama. Bio si mali kad je rat buknuo, zato ga ne pamtiš.
Izvini, uvek se rasplačem kada pomislim na njega. Zato je ovaj dud svetinja. Pod njim plačem i kada se radujem i kada se prepuštam svom očaju.
Branislav Goldner
Najlepša ostvarenja sa XIII konkursa za najkraću kratku priču IK Alma