Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

SMISAO ŽIVOTA

Svako ima svoj jedinstven odgovor na pitanje šta je smisao života, do jednog trenutka, kada počinje preumnenje i čovek počne da veruje u …

 

Užurbana supruga, sva u obavezama i trčanju za svojim ispunjenjima i ciljevima obraća se rasejano mužu sa pitanjem – konstatacijom: Oh, da li ću uspeti da uradim sve što sam zamislila i da za života stignem tamo gde sam naumila?

Muž joj lakonski odgovara: Ne znam, ali svakako ćemo se naći na istom mestu na kraju života. Smrt nam je svima ista krajnja destinacija, ma kakve ciljeve i želje imali u ovom životu. Ali gde će svako od nas posle smrti, to samo On zna …

Ako pogledate kako ljudi žive i misle, lako se uoči da svako ima svoj smisao života. Svako osmisli svoj život na neki način i da mu neku svrhu, spram svog karaktera, želja, snaga, okolnosti u kojima se nalazi. Izgleda kada pogledamo svet da svako ima svoj jedinstveni i unikatni smisao života.

Medjutim, to nije tako, postoje ipak i neki ljudi koji imaju zajednički smisao života, koji dele istu ideju života.

Gluvo doba – šta je smisao života čoveka

Satana je Isusu Hristu ponudio da bude vladar ovoga sveta ali je On izabrao vrednije – Carstvo nebesko

Većina ljudi živi u skladu sa svojim ličnim opredeljenjima i život posvećuju deci, traženju mira i spokoja, očuvanju zdravlja i dugovečnosti, sticanju bogatstva, popravljanju društva, očuvanju prirode i životinja, stalnom usavršavanju u zanatu ili umetnosti, znanju i veštinama, večitoj potrazi za uzbudjenjima ili zadovoljstvima, lečenju depresije ili posvećivanju destrukciji.

Da, ima i toga, neki ljudi posvete svoj smisao života tome da budu nasilni, destruktivni, da promovišu i čine greh. Osvrnemo li se oko sebe i unazad u istoriju, očigledno je stalno prisustvo tog zla u ljudima. Prisustvo djavola.

Današnji stil života koji se nameće iz bogatih i samozadovoljnih zemalja sveta ljudima sugeriše supermarket smisla života – izaberi ono što ti najviše prija. Šta je smisao života je sveden na lični izbor, to postaje zadovoljstvo, u nekom od oblika koji je nama najprijatniji i najviše nas okupira. To je odlika samoživosti, gordosti duha i opšte relativizacije svih vrednosti. Čovek počinje da živi samo za sebe, zaveden satanskim idejama o sopstvenoj vrednosti i sili. Spolja gladac a unutra jadac, rekli bi stari, čovek postaje punjena lutka. Tek ga neka bolest ili teškoća podseti da nije centar univerzuma. Ali čim se oporavi, vrati se na staro, i počinje da svet sagledava svojim pametnim očima, kao mesto gde on treba i mora kraljevski da uživa. Tako i umire, u zanosu da je svet stvoren samo zbog njega. Najčešće umire razočaran, jer nije ispunio smisao svog života i ciljeve koje je sebi postavio. Nije bilo dovoljno vremena, sreće ili mogućnosti, svejedno je, smisao života nije ispunjen.

Jedini koji je u toj celoj situaciji radostan i koji se veseli promašenim smislom života je djavo. On ne želi da postaviš sebi pitanje šta je smisao života i da daš pravilan odgovor. Uspešno je djavo čitav život zamajavao nesrećnu dušu čovekovu raznoraznim zabavnim i interesantnim idejama o smislu života i postojanju, da se čovek potpuno njima posvetio, idući iz greha u greh i zatamnjujući dušu svoju, zaboravljajući osnovni smisao života – spasenje. Verovao je tako čovek da sam sebe može da oboži, da je on mera svega i razmera u kojoj se ceo kosmos ogleda, da može da stvori idealno društvo i utopiju, da je sposoban da promeni istoriju, da bude večno upamćen po svojim delima ili nedelima, da je on taj koji vlada prirodom a ne priroda njime. Samo je na jednu bitnu stvar čovek zaboravio.

Zaboravio je na stvarni smisao svog postojanja. Zaboravio je na večni život.

Suštinski smisao života koji imamo je večni život. To je i jedini razlog zašto imamo samosvest za razliku od životinja. Večni život u okrilju Tvorca koji nas je stvorio i od koga smo potekli. Povratak u stanje čistote u kojima smo bili. Zbog praroditeljskog greha smo otpali od jedinstva sa Bogom, naši preci i mi sami smo taj greh uvećali, i sad nam je zadatak da se očistimo od greha, uz Božiju pomoć, i nadjemo put kući.

Ko shvati da je večni život smisao našeg sadašnjeg postojanja, ceo život mu se menja i dobija drugačiji smisao. Tada postajemo ljudi koji su u svetu ali nisu više od ovoga sveta. Svet nam postaje usputna stanica. To je ujedno i objašnjenje zbog čega su sa lakoćom i bez straha sveti hrišćani mučenici i svetitelji ispovedali veru u Boga i primali radosno smrt od progonitelja, jer su gledali u večni život i osećali su večnost duše, a nisu bili zagledani u prolazno telo i prolazna zadovoljstva. Nije njima bila potrebna nikakav hrabrost da bi se suočili dostojanstveno sa smrću, jer su oni znali da je On pobedio smrt, i da verom u Gospoda Isusa Hrista i oni pobedjuju smrt – Gde ti je smrti žalac?

Otuda se pobožni i pravedni hrišćani više plaše svojih slabosti i ovog života punog iskušenja greha, nego smrti. Jer, ono što radimo danas u sadašnjosti, priprema nas za budući život, za raj ili pakao, za večni život ili večnu smrt. Otuda su pobožni hrišćani puni optimizma i smirenosti, za razliku od neznabožaca, koji su stalno u ekstazi osvajanja prirode ili u depresiji i razočarani nesavršenošću ovoga sveta. Hrišćanin zna da je svet nesavršen i da djavo vlada materijalnim svetom kroz greh kojim nas zavodi i čini svojim robovima. On to vidi i od greha beži, osvajajući unutrašnju slobodu i mir za koji neznabošci ne znaju ni da postoji.

Verujući u Gospoda ostvarujemo smisao života

Gospod je braćo i sestre za nas verujuće sve. On je hleb života, On je voda živa, On je svetlost, On je pastir dobri. Dakle sve za život naš. Verujući u Njega mi živimo Njime, ostvarujemo smisao i cilj svoga života i osposobljavamo se da uđemo u neprolazno blaženstvo Carstva Nebeskog.

Imati dakle uvek u vidu to da živimo Hristom. Kaže Sveti Apostol Pavle „Ne živim više ja nego živi Hristos u meni“ (Gal 2, 20)

Tim životom večnim živeći u Hristu i sa Hristom mi ćemo, kažem i ponavljam, ostvariti smisao i cilj svoga života a to je po svetim rečima Jevanđelja blaženstvo neprolaznog Carstva Božijeg. U to blaženstvo Carstva Nebeskog da uđemo već u ovome svetu želim i vama i sebi.

Patrijarh Pavle

Ko je osetio u svojoj duši dodir večnosti i Božiju blagodat, on je raskinuo sa ovozemaljskim životom. Taj raskid nije sektaška zatupljenost, ili askeza raznih kultova, odricanje od života, negiranje ovozemaljskog postojanja, nego je to posvećenost Bogu i večitom životu, uz svesnost da je sve što nam se sada dešava samo prolazno.

To raskidanje sa svetom nas lično ne lišava odgovornosti da svet učinimo boljim mestom, za sve ljude oko nas i naše nasledje, ali nam to nije više smisao života. Spasavati amazonske šume, retke vrste životinja, planetarno zagadjenje, obezbediti bolju medicinsku negu i lekove, produžiti život, nahraniti gladne, sve su to plemeniti ciljevi i vredni su truda i rada, ali su oni svi prah i pepeo u poredjenju sa onim što je stvarno bitno i večno.

Zato znam da živim u prolaznosti. Molim Gospoda da mi oprosti grehe moje i da mi da snagu da ne grešim više, da bih dao dobar odgovor na Strašnom sudu. Čekam život budućeg veka. I život večni.

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

9 Ko ima uši da čuje neka čuje.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: