Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

MOMO KAPOR

Oliver Tvist srpske književnosti. Prvi intervju koji je proslavljeni pisac dao za NIN

 

Verovao sam da sam prilično blaziran tip: zevam od dosade u Parizu, mislim na Beograd posle nedelju dana Njujorka, ili dva dana Sidneja… A iz Hercegovine sam se jedva vratio.

Momo Kapor (1937) poznat je čitalačkoj publici kao autor dvadesetak knjiga: romana, kratkih priča i putopisa, i približno istog broja dela izvedenih u pozorištima, na radiju i televiziji. Njegove knjige nalaze se godinama na listama jugoslovenskih bestselera. Kritičari i teoretičari književnosti smatraju ga rodonačelnikom ,,džins-proze“ kod nas, ističući njegovo majstorstvo u vladanju kratkim literarnim formama.

Momo Kapor - Oliver Tvist srpske književnosti

Momo Kapor tokom 80-ih

Po profesiji akademski slikar (završio Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu u klasi akademika profesora Nedeljka Gvozdenovića 1961). Izlagao u Njujorku, Bostonu, Parizu, Ženevi… Ilustrovao veliki broj svojih i tuđih knjiga.

Književnu karijeru započeo na stranicama „starog’’ NIN-a, sredinom šezdesetih godina.

Njegova poslednja knjiga ,,Halo, Beograd“ („Prosveta“ 1991.) nalazi se već mesecima na listi deset najčitanijih knjiga u Beogradu i Srbiji. „Halo, Beograd“ je završni deo trilogije (,,011″, „Istok-Zapad“) zapisa o Beograđanima, njihovom gradu i životu u njemu… Tekstovi, koji su najzad dobili i korice knjige, objavljivani su u popularnoj rubrici ,,Politike“, „011″, koju Kapor godinama vodi.

Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta, svojevrstan beogradski kabare ,,011″, već mesecima puni dvoranu ovog pozorišta uz ,,kartu više!“. Igraju Rada Đuričin i Miša Janketić uz muzičku pratnju Saše Subote. Odlomci ,,011″ izvedeni su i u novogodišnjem programu Televizije Beograd.

Upravo je završio roman „Zelena čoja Montenegra“, posvećen životu njegovog prijatelja Zuke Džumhura, sa kojim je 1967. pisao istoimeni scenario za film.

Ovo je tvoj intervju za NIN?

Neverovatno, ali ovo je moj prvi intervju u životu, koji dajem NIN-u! Možeš misliti koliko sam važan, kada tek sada, u pedeset i četvrtoj godini stižem na red da i ja kažem šta mislim! Uzgred, odrastao sam u NIN-u, objavljivao godinama čitave stranice u tom listu, još od vremena kada je urednik bio divni Risto Tošović, pokoj mu duši! Od tada sam promenio galeriju urednika. Dolazili su, odlazili, a ja sam ostajao… neki od njih su bili zaista sjajni; neki ograničeni i netalentovani, a neki su uspeli da srozaju ovaj moj najdraži list do samog dna. Ipak, ostajao sam veran čitalac i kada sam prestao da pišem za NIN! Taj list je deo tradicije i navike, deo mrtve prirode na jutarnjem stolu petkom izjutra, pokraj kafe, cigareta i pepeljare. Mnogi urednici stizali su iz komiteta, drugi su bili prosečni ekonomski novinari, koji intimno nisu ni voleli NIN-ov stil. Osećao sam se kao da gledam neku trapavu, neinteligentnu decu, koja su nepravdom dobila skupocenu igračku, sa kojom ne umeju da se igraju, dok mi, koji smo obožavali taj list. novine koje su bile deo naših života, stojimo sa strane, a oni nam ne daju ni jedan krug! Ako mi je komunizam ili već šta je to bilo ovde, nešto oduzeo – onda je to pravo da se igram u tom divnom listu, koji je neprestano poklanjan nedotupavnim tipovima, sve dok nije pao na ispod trideset hiljada primeraka tiraža.

Drago mi je što primećujem da se NIN ponovo diže iz mrtvih. Sve duže mogu da ga čitam. Oni, koji su otišli, naravno, uvek su bili duboko uvređeni i istog časa, čim siđu sa uredničkih mesta, postajali opozicija! Smešno, da nije jadno…

NIN te nije intervjuisao, ali te nije ni nagrađivao?

Jedina nagrada koju sam zaista želeo, bila je NIN-ova nagrada za roman godine. Sedam puta bio sam u najužem izboru! Jedanput, sasvim blizu, one godine kada je ta nagrada ubila Skendera Kulenovića, jer mu je oduzeta u poslednji čas. Pobeđivali su me klasik Jure Franičević Pločar sa romanom ,,Vir“ u kome se hrabro dokazuje da su i komunisti bili ljudi, a takođe i Petko Vojnić Purčar sa romanom čijeg se naslova ne sećam. Kada me je pobedio i Pavao Pavličić, odveo sam njega i Igora Mandića na večeru u Klub književnika, da to proslavimo! Posle, deset punih godina, nisam ni imao roman u konkurenciji, pa nisam ni mogao da dobijem tu nagradu. Još se osećam kao Oliver Tvist srpske književnosti.

Ali si se kao domaći Oliver Tvist vlastima činio disidentom?

Lagao bih te ako bih se žalio da sam mnogo patio dok su me proganjali; naprotiv, bilo je to strašno zezanje! Naravno, ozbiljniji ljudi, oni od karijere, dobijali su i zbog manjih stvari infarkt, ili vršili samoubistvo! Uzimali su isuviše ozbiljno režim. Najpre, mene nisu imali odakle da smene. Nisam, kao ni danas, bio ništa, i nisam imao ništa. Možda nisi znao, ali svakoga jutra na stolove tadašnjih političara stizao je tajni bilten sa najzanimljivijim pričama, koje bi doušnici iz tajne policije pokupili po ulicama, autobusima, klubovima i kafanama… Možeš li da zamisliš tu vojsku uhoda i prisluškivača! Jedanput mi je neki policajac dao jedan primerak tog biltena u kome je bilo odštampano da je „Momo Kapor sinoć u Klubu književnika govorio glasno da mu niko ne može ništa!“ Umro sam od smeha!

A kad bi se uozbiljio, kako bi podvukao crtu?

Da rezimiram: nisam ministar, ni direktor, ni urednik, nisam dobio nijednu nagradu, nisam član Akademije nauka, niti uprave Udruženja književnika, nisam lider nijedne političke partije, nisam čak ni stalno zaposlen… Od pokretne imovine posedujem nezajažljiv nagon za kretanjem i putovanjima, a od nepokretne – nadu da ću biti sahranjen o državnom trošku. Uopšte mi nije jasno zbog čega dajem ovaj intervju, kad ne moram ni da se branim niti da napadam!

Činiš se idealnom osobom koja će da objasni tehnologiju progona?

Od čuvenog Predloga za razmišljanje 1967. pa do pre tri, četiri godine, ne znam ko me sve nije gonio i zabranjivao. Izređali su se tu i generali armije i članovi cekaova, da ne govorimo o ministrima za informacije ili ambasadorima, predsednicima ideoloških komisija i ostalim figurama iz staretinarnice komunističkog muzeja voštanih figura. Jurili su me, uglavnom, zbog nevažnih, danas, gotovo, naivnih stvari. General Armije Ljubičić, poznat u narodu kao „Čim Prije“, posvetio mi je deo jednog od svojih epohalnih govora, samo zbog toga što sam u Čačku rekao da mi je slava Sveti Jovan Krstitelj! U ono vreme, to je bio skandal bez presedana! Zabranio me je u javnosti nekoliko godina! Ni čitulja ne bi mogla da mi bude objavljena da sam se nekim čudom uplašio i umro od straha. Stvarno, šta je sada sa njim? Najsmešniji je bio slučaj sa nekim Dragutinom Kosovcem (nikada nisam doznao da li mu je Kosovac – ime ili zanimanje?), zvanim – Braco! To Braco, mu je, kao, obavezni partizanski nadimak. Braco! On je javno zahtevao da budem zatvoren! Stari dobri NIN je objavio moj odgovor da ga čekam u Kondinoj devet i dežurni urednik Milan Damnjanović je bio suspendovan. To sada izgleda zaista čudno; svaka provincijska bitanga mogla je da traži tvoje hapšenje. To je danas, pretpostavljam, zaboravljen, sklerotičan starac nečiste savesti, potpuno minorna osoba koja će ostati zapamćena samo po tome što je želela da uhapsi jednog pisca. Ali, takvi kriminalci unesrećili su mnogo intelektualaca koji se više nikada posle toga nisu pojavili na javnoj sceni, a neki su, zaista, i otišli u zatvor! O tome je napisana i čitava knjiga, napad na mene, a autor je dobio kao nagradu mesto ambasadora SFRJ negde na kraju sveta…

Posle su, naravno, došli crni talasi, zabrana moje drame „Vox humana“ u Zenici, nakon devedeset i druge predstave, posle čega je doživeo infarkt i umro jedan divan čovek – upravnik tog pozorišta Uroš Martinović… I tako sve do velike kanadske frke i suđenja u Zagrebu, kada su mi na vratu visile mnoge tajne policije, a čitavu kampanju, po nalogu Vrhovca i Šuvara, vodio je niko drugi do generalni konzul SFRJ u Torontu, izvesni Petar Tolen, kasnije, glavni kadrovnik SSIP-a. Gospode! Kroz njegov kabinet generalnog konzula prošli su isleđenja svi moji kanadski prijatelji, koji su ikad popili i jednu čašicu pića sa mnom. Iza svega, stajao je i KGB, koji je takođe, u međuvremenu, prestao da postoji! Tražio sam da tog Toleva vrate u Makedoniju, da sadi paprike, ali me niko nije poslušao. Šteta!

Da li si tada, prema Tolevima bio ostrašćen osećanjima nepriličnim piscu i humanisti?

Zanimljivo, za sve to vreme, nisam nikoga od njih zaista, mrzeo. Bili su mi smešni, i nekako jadni, onako neinteligentni, nedoučeni, jednom rečju – posluga koja mora da sluša i kao nagradu dobija male poslužiteljske privilegije. Trudio sam se da mržnjom ne pokvarim svoj osećajni mehanizam, od koga živim. Ako mrzim – kako ću posle da pišem? Shvatio sam sve to kao neki uzbudljivi igrani film, koji gledam, kao da sam ne učestvujem u njemu…

Nazvao sam te disidentom, piscem i humanistom. Ti si i slikar. Kako bi povezao disidentstvo i slikarstvo, odnosno politiku i umetnost?

Znaš, kao i ostali, i ja strasno pratim televizijski Dnevnik, to je već jedna vrsta svakodnevnog rituala. Ipak, radi nam se o životima! I sve vreme, ja posmatram onu uzbudljivu Lubardinu sliku u pozadini, iza ovalnog stola Predsedništva. Promenilo se toliko njih za tim stolom, a čudesni odnos bele, okera i cinobera na Lubardinoj slici, ostaje i pored svega. Tačnije, oni se menjaju – a slika iza njih, mudrija od svakoga, istinitija od reči, nadživela je čak i samog autora. Kada god se zagledam u ritmove te slike, zaboravim o čemu ti ljudi, uopšte, pričaju. Nestao je onaj sedi, stalno nasmejani, što liči na bricu iz Konjica, i onaj debeli u majicama sa buvljaka u Solunu, i onaj uštogljeni sa brčićima… Ko bi ih sve pobrojao! A Lubardino platno sazreva, i sve je novije i lepše. Pravo čudo!

Koliko je relevantan tvoj glas pisca, utkan između SAD, ZND (SSSR), Pape, pravoslavlja, islama i uvaženih pojedinaca?

Glas jednog pisca isto toliko je važan kao ona dirljiva pesma u rubrici ,,Među nama“: „Penzioner piše otvoreno pismo Moku!“ ili „Grupa boraca podseća Miterana na tradicionalno savezništvo Srba i Francuza!“ Penzioner piše Bušu! Umreću! Zamisli Džordža Buša i Genšera, kako ujutru čitaju „Među nama“ u „Politici“ i klopaju se od muke! Isto toliko je važno i sve što ja napišem o tome, ili bilo ko drugi. Politika prema Srbiji je stvar uskog kruga međunarodnih profesionalaca, koji su odlučili da sprovedu svoju zaveru i koji umesto srca imaju kompjuter.

A da li bi se više primetio TV spot, pevačkog i glumačkog esnafa, poput zagrebačkog? I da li je takav spot uopšte moguće snimiti u Srbiji?

Naši pevači su individualci. I glumci. Ne verujem da bi iko mogao da ih skupi u studiju za jedan tako plemenit zadatak. Neko je na tezgi, neko se upravo napio, a mnoštvo njih se trezni – jedni u klin, drugi u ploču! I dobro je što je tako! Ovome narodu je toliko dosadilo pola veka masovnih pesama, da ne verujem da bi izdržao još jednu, ma o čemu ona pevala. U ušima mi još odzvanjava eho zvučnika sa stadiona i grmljavina „Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, osjetit našu će pest!“ I Hrvati su skloniji kiču od nas! Pogledaj im, na primer, enterijer – te materijalizovane snove kamerdinera – sve te Banske dvore i svečane sale.

Kao iz „Grofice Marice“ Franca Lehara?

Zašto da ne? I kič može da bude udoban. Danke, Dojčland! Zbogom dobrom ukusu!

I kad se tako okrnje ukusi, a zubi prirodno krnji jer smo narod koji nije navikao na preventivu, čini se prirodnim što smo, posle dugog puta, naišli na krnju zemlju Jugoslaviju.

Ne pijem iz krnjih čaša, ne jedem iz okrnjenih tanjira, a kada mi se okrnji zub, odlazim kod protetičara – ne vidim nikakav razlog zbog kojeg bih voleo da živim u „krnjoj“ državi. Kada bi mene pitali, mislim da bih najradije živeo u skladno zaokruženoj Srbiji, zajedno sa Crnom Gorom i zemljom mojih predaka – Hercegovinom, koja nikada i nije imala granice sa Crnogorcima.

Pomenuo si granice – „linije u granitu koje spajaju…“

Zanimljivo je živeti u vreme kada se menjaju granice i kada čitav jedan narod stresa sa sebe lažne linije, kojim su ga razgraničavali članovi Politbiroa – međunarodni kriminalci i agenti ko zna sve čiji, osobe od zla oca i još gore majke, bivši nesvršeni studenti, šegrti i robijaši… Sada se pojavljuju čisti obrisi među narodima, stariji i od nas, i od bilo koje politike. Iz ruševina se rađaju bogomolje od kojih su ostali samo temelji (a to je najvažnije. jer je u tlocrtu uvek – krst) – vraćaju se livade, pašnjaci i oranice oduzete našim precima. sve se postavlja na pravo, zdravo mesto. Naravno, to može da bude bolno, ali kroz to se, na žalost, mora proći, ako hoćemo da započnemo jedan bolji život. Ruše se dugogodišnje laži – lakše se diše!

Ali i pamti. Šta bi zamerio Srbima što pamte drugim narodima, a šta tim narodima što pamte Srbima?

Ako nešto mogu da zamerim Srbima, onda je to urođena prepotencija, koje oni često nisu ni svesni. Sve to agresivno nametanje prijateljstva, hrane, pića, nasilno kucanje čašama, plaćanje novih tura, ispoljavanje srdačnosti, cmakanje po tri puta u obraz i odvaljivanje ramena tapšanjem, na kraju praštanje zločina zločincima i njihovo promovisanje u braću… To mora da nervira ostale! Oni nas pamte zbog toga što smo im oprostili zločine i time pokazali svoju veličinu. Sitni ljudi to ne mogu da zaborave. Kada su Ali-pašu Rizvanbegovića vodili kroz Hercegovinu na magarcu, svi su ga pljuvali i udarali. „E, moj pašo“ – reče jedan od stražara, kada ugleda kako im se približava krupan čovek – „kad te ovaj opauči, ubiće te! Pogledaj mu samo šake!“ Ali – paša se osmehnu: „Neće me taj udariti! – reče. „Njemu nisam učinio nikakvog dobra…“ I bi tako. Ono što su drugi upamtili Srbima, nalazi se u knjigama. Knjige zbog toga i služe,zar ne? Naročito „Magnum krimen“ Viktora Novaka…

Rat je reč muškog roda.

Očigledno. I verski. I više od toga: sukob dve civilizacije – istočne i zapadne, sukob dva sveta, dve kulture i dve tradicije… Da li je ovo „prljavi rat“? Koji je rat čist? „Svirepo ubistvo!“ Koje ubistvo nije svirepo? Najlakše se zgražati nad ratom, biti pacifista – to ništa ne košta, a dobija se neka vrsta ulaznice za Evropu i prosvećeni svet. Ali mi se u ovom trenutku nalazimo na istorijskoj pukotini, zemlja puca i rastvara se pod nama, stvaraju se nove stranice i odvajaju čitave države. U toj lavini stare mržnje i neraščišćenih računa koja se obrušava kao bujica sa planina, ima mnogo stihijskog, ima pljačke, osveta, prizemnih strasti, trgovanja nesrećom, šverca, otimačine – ukratko, ima mnogo ogoljenog, žestokog života! Takav život naravno da smeta i plaši fine tipove, koji su se krili u svojim hermetičkim sobičcima i pisali literaturu o krizi identiteta na psihijatarskom kauču. Generacija koja je četiri decenije cvilela da živi u jednom dosadnom dobu, u kome se ništa zanimljivo ne dešana, najzad, ima priliku da pokaže šta vredi. Evo tog velikog doba!

Kako se osećaš u tom velikom dobu?

Ja, lično, najbolje se osećam kada sam na dnu i kada me svi mrze. Tada mi prorade svi odbrambeni mehanizmi. Najbolje mislim. Najviše radim. Apsurdno, najlošije mi je kada mi ide najbolje!

Da li je ovaj naš, onda, iracionalan rat?

Kada je rat, sklon sam da pojednostavim stvari i ostavim po strani osećanje za nijanse. Taj rat, naime, nismo mi izazvali. Ako neko želi da nas zatre, moramo mu se suprotstaviti, ma koliko to odudaralo od dobrog ukusa i lepog vaspitanja. Ja dobro znam te zlikovce. Upoznao sam ih u najranijem detinjstvu i prepoznajem ih na četiristo kilometara – njihovu primitivnu svirepost, njihov miris, znoj i krv… Sa njima nema nikakvog razgovora! Niti dodvoravanja. U ovom trenutku me uopšte ne interesuju političke partije, niti to što one zastupaju. Moramo sačuvati svaku porodicu, svakog starca, svako dete, svaku kuću i ikonu… To je jedini politički program koji mogu da potpišem. Biće vremena za političke borbe, kada se jedanput ovo završi, zar ne? Boravio sam nedavno u Hercegovini i veruj, odmorio sam se od političkih intriga. Taj narod me je oduševio! Oni nemaju šta da izgube, sem svog siromaštva. Imam utisak da će se boriti do poslednjeg. Govoriti tamo o strankama – nepristojno je! Znaš, verovao sam da sam prilično blaziran tip, zevam od dosade u Parizu, mislim na Beograd posle nedelju dana Njujorka, ili dva dana Sidneja… A iz Hercegovine sam se jedva vratio! Da je neko kazao „ostani!“ – ostao bih!

Da li možeš da ostaneš i u disidentskoj literaturi? Je li joj, konačno, došao kraj? A ostala samo književnost?

Svedoci smo kraja disedentske literature, koja je smenila takozvanu oficirsku i udbašku književnost. Više niko ne kupuje knjige o teškom životu političkih paćenika, niti one u kojima se otkriva ko je bio agent Kominterne, a ko Vatikana. Svi su bili, manje-više. Neki nisu ni znali da su agenti. Goli otok bi postao ponovo zanimljiv, samo pod uslovom da ga napiše Fjodor Mihailovič Dostojevski, i da se knjiga zove „Zapisi iz mrtvog doma“. Bivši policajci se uzalud pravdaju u svojim memoarima; niti im ko veruje, niti ih ko više čita… Šta se to dogodilo? Rušenjem dojučerašnjeg sveta u prah i pepeo, u poplavi begunaca iz ideologije, zagubila se u bežaniji i ta vrsta literature. Istočnoevropski pisci našli su se u praznini. Škvorecki i Kundera su zastareli preko noći, kao aerodinamične linije „škode“ iz 1950. Ostao je Bogomil Hrabal, jer je pisao o pivu i pivnicama. Orvel se prevario u računu za najmanje dvesta godina. Kestler je dečija priča u odnosu na ispovest naših golootočana.

Život je svojom maštovitošću prevazišao literarne fikcije! Da. Ostala je samo književnost. Sve ono što nije zaista umetnički napisano – više ne postoji! Pisci će poželjet’ cenzora – al’ cenzora više biti neće… Sada treba ponovo praviti književnost. „Madam Bovari“ izlazi da šeta u pet po podne.

I Lorka je pevao: u pet po podne.

Jeste. Možda nailazi vreme neoromantizma, ljubavi, stila, lepote? Ja verujem.

 

Autor: ZORAN JOVANOVIĆ CUPA

Izvor: NIN (1992 godina)

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: