Nemušti jezik

NEMUŠTI JEZIK

Narodna srpska pripovetka

U nekakva čoveka bio jedan čoban, koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom, idući za ovcama, čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo, pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, a požar se jednako k njoj primicao.

Onda zmija poviče iz požara:

— Čobane, zaboga, izbavi me iz ove vatre!

Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji:

— Šta je to, u zao čas! Ja tebe izbavih, a sebe pogubih.

Zmija mu odgovori:

— Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car.

Onda joj se čoban stane moliti i izgovarati da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče:

— Ne brini se nimalo za ovce; ovcama neće biti ništa; samo hajde što brže.

Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija reče čobanu:

— Kad dođemo u dvor k mome ocu, on će tebi davati šta god zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragog, ali ti ne uzimaj ništa, nego išti nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati.

U tome dođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju:

— Zaboga, sinko, gde si?

A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu:

— Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio?

Čoban odgovori:

— Ništa drugo neću, nego da mi daš nemušti jezik.

A car reče:

— Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo šta god hoćeš, daću ti.

Na to mu čoban odgovori:

— Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik; ako li mi to ne daš, a ti zbogom ostaj! Meni drugo ne treba ništa. — Pa pođe da ide.

Onda ga car vrati natrag govoreći mu:

— Stani! Hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini.

Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče:

— Sada ti pljuni meni u usta.

Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu. I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče:

— Sad imaš nemušti jezik. Idi zbogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti.

Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći:

— Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.

Čoban, kad je čuo to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola, pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek, pa sve blago dade čobanu govoreći mu:

— Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti načini sebi kuću, pa se ženi, te živi s otim blagom.

Čoban uzme blago, načini kuću i oženivši se stane živeti, i malo po malo iziđe on najbogatiji čovek — ne samo u onome selu, nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo. Jednom, licem na Božić, reče on svojoj ženi:

— Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele.

Žena ga posluša i uradi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda uveče kaže svima pastirima:

— Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ćy biti kod stoke svu noć.

I tako gazda otide i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju. Kurjaci govore svojim jezikom:

— Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?

A psi odgovaraju svojim jezikom:

— Dođite, da bismo se i mi najeli.

Ali među psima bijaše jedan matori pas, koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj motori pas stane govoriti kurjacima:

— Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, nećete vi učiniti štete mome gospodaru.

A to gazda sve sluša i razume što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku, samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti:

— Zaboga, gospodaru, šteta je!

A gazda im odgovori:

— Što rekoh, to da učinite.

Pa se opravi sa ženom kući, pa pođu na konjma: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući tako, čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže. Konj veli kobili:

— Hajde brže! Što si ostala?

A kobila odgovara:

— Lasno je tebi: ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe.

Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka, pa ga zapita zašto se nasmeja. On joj odgovori:

— Nizašto, samo onako.

Ali ženi ne bude to dosta, nego saleti muža da joj kaže zašto se nasmejao. On se stane braniti:

— Prođi me se, ženo, Bog s tobom! Što ti je? Ne znam ni sam.

Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše na nj da joj kaže zašto se nasmejao. Najposle joj čovek reče:

— Ako ti kažem, ja ću odmah umreti.

Ona opet, ni za to ne mareći, jednako navali govopeći da drukčije ne može biti nego da joj kaže. Utom dođu kući. Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk, i kad bude gotov, metne ga pred kuću, pa kaže ženi:

— Evo, sad ću leći u sanduk, pa da ti kažem zašto sam se nasmejao; ali kako ti kažem, odmah ću umreti.

I tako legne u sanduk, pa još jedanput obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače. Čovek, opazivši to, reče ženi:

— Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu.

Žena donese komad hleba i baci pred psa; ali pas neće ni da gledi, a petao dođe i stane kljuvati u komad.

Onda pas reče petlu:

— Nesrećo nesita, tebi je do jela, a vidiš gde gazda hoće da umre!

A petao mu odgovori:

— Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stane srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri.

Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu:

— Hodi, ženo, da ti kažem! — pa sve batinom po njoj: — Eto to je, ženo! Eto to je, ženo!

I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao.