Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Preporuka

Pčele i demokratija – neverovatno ponašanje pčela

 

PONAŠANJE PČELA

Demokratski proces odlučivanja tema je danas već klasične knjige Pčelinja demokratija (Honeybee Democracy, Princeton University Press, 2010), čuvenog američkog biologa Tomasa Silija

 

Pčelari su u prošlosti posmatrali pčele i lamentirali nad njihovom sklonošću da se krajem proleća i početkom leta roje. Polovina pčela odlazila je sa starom maticom da obrazuje novu pčelinju zajednicu-kćerku, dok su preostale pčele ostajale kod kuće da odgoje novu maticu i ovekoveče roditeljsku zajednicu.

Roj bi se prilikom odlaska privremeno, na svega par sati, nastanio na nekoj obližnjoj grani, ponekad čak i na nekoliko dana, da bi organizovao nešto zaista čudesno – pravu demokratsku debatu oko izbora lokacije za novi dom. Upravo ovaj demokratski proces odlučivanja tema je danas već klasične knjige Pčelinja demokratija (Honeybee Democracy, Princeton University Press, 2010), čuvenog američkog biologa Tomasa Silija, profesora Univerziteta Kornel i vodećeg svetskog autoriteta iz oblasti ponašanja životinja.

Pčele i demokratija - neverovatno ponašanje pčela knjiga
Knjiga Pčelinja demokratija

Do objavljivanja Pčelinje demokratije, informacije o ovoj temi bile su rasute po brojnim člancima objavljenim u mnogim naučnim časopisima, što je u velikoj meri otežavalo sticanje uvida u povezanost raznovrsnih otkrića i celokupnu sliku ovog nesvakidašnjeg prirodnog fenomena.

Zaplet ove izuzetne knjige počinje stupanjem nekoliko stotina najstarijih pčela roja u akciju izviđanja i potragu za novim staništem. Nastavlja se opisom procene između više potencijalnih lokacija za dom i prikazom plesova pomoću kojih su izvidnice pčelama u roju oglašavale novootkrivene kandidate za buduće stanište. Višečasovna debata ima samo jedan cilj – da se od brojnih alternativa izabere najbolje stanište za roj. Čitav ovaj politički ritual završava se uzletanjem i odlaskom roja u pravcu novog doma. Najčešće se radilo o šupljini nekog stabla nekoliko kilometara udaljenog od grane na kojoj je roj bivkovao.

U Prologu knjige kao motiv za pisanje o ovoj temi autor ističe dve stvari. Prvo, težnju da biolozima i društvenim teoretičarima pruži koherentan prikaz šezdesetogodišnjeg istraživanja ove pojave koje je pedesetih godina prošlog veka započeo slavni nemački biolog Martin Lindauer (1918-2008), dugogodišnji saradnik nobelovca Karla fon Friša. Tomas Sili na više mesta nesebično ističe veliki intelektualni dug prema pioniru istraživanja fenomena grupnog odlučivanja u rojevima kome je Pčelinja demokratiju i posvetio.

Drugi motiv je autorova želja da sa pčelarima i zainteresovanim čitaocima podeli zadovoljstvo koje je doživeo istražujući ponašanje rojeva tokom dugog niz godina. Knjiga obiluje izuzetnim opisima ličnih doživljaja brojnih eksperimenata koje je bilo neophodno izvršiti.

SUPERORGANIZAM

Knjiga počinje literarno predivnim – mada nimalo ne na štetu naučne utemeljenosti – opisom života u pčelinjoj zajednici.

„Medonosne pčele, samo jedna od oko 25000 vrsta pčela, potiču od jedne oko 100 miliona godina stare vrste osa, u vreme kada su dinosaurusi još uvek hodali zemljom, a biljke cvetnice tek počele da se pojavljuju. Čak i danas mnoge vrste pčele spolja veoma liče na ose, mada se ove dve vrste izuzetno razlikuju po ponašanju.

Skoro sve vrste osa su predatori koji ubijaju druge insekte ili paukove (najčešće ubadanjem) kako bi maticama koje polažu jaja i mladim naraštajima obezbedile hranu bogatu proteinima. Pčele su se, međutim, odrekle mesožderskog ponašanja svojih evolutivnih predaka i „opredelile“ za sakupljanje proteinima bogatog polena sa cvetova biljaka. Ova osobina objašnjava i izgled mnogih pčela. Naime, razlog zbog kojeg je njihovo telo prekriveno dlačicama jeste što pomoću njih mogu na efikasan način da prihvate polen sa cvetova.“

„Obično se o pčelinjoj zajednici razmišlja“, piše Sili, „kao o zajednici više hiljada jedinki: matici, radilicama i trutovima. Da bi razumeli osobenu biologiju medonosnih pčela, pomoglo bi ukoliko bismo ih posmatrali na nešto drugačiji način. Ne kao hiljade odvojenih pčela već kao jedno živo stvorenje koje funkcioniše kao jedinstvena celina. Drugim rečima, pomoglo bi da o pčelinjoj zajednici razmišljamo kao o superorganizmu. Zajednica pčela daleko je više od skupa jedinki, ona je složeno biće koje se ponaša kao jedinstvena celina.”

„Zaista“, ističe na jednom mestu autor, „o pčelinjoj zajednici bi moglo da se razmišlja upravo kao o pojedinačnom živom biću, teškom oko pet kilograma koje obavlja sve bazične fiziološke procese koji podupiru život: unosi i vari hranu, održava nutritivni balans, koristi i održava resurse, diše, reguliše sadržaj vode, kontroliše temperaturu tela, opšti sa okolinom, odlučuje kako će da se ponaša i kreće se (promenu mesta).“

Za razliku od prethodne Silijeve knjige, Mudrost košnice (The Wisdom of the Hive, Harvard University Press, 1995), koja se detaljno bavi socijalnom organizacijom pčelinje zajednice, glavna tema Pčelinje demokratije je rojenje, do koga dolazi krajem proleća, kada pčelinja zajednica postane prenaseljena. Tom prilikom, približno polovina pčela ostaje u staništu kako bi odgojila novu maticu, dok druga polovina, oko 10.000-15.000 pčela, zajedno sa starom maticom zauvek napušta dom kako bi obrazovala novu kćerku-zajednicu.

Međutim, roj putuje samo nekih tridesetak metara i tu se zaustavlja da bi doslovno zakačen na prvoj grani obližnjeg stabla formirao „bradu“. Sada kada se ulogorio, roj će poslati nekoliko stotina pčela u izviđanje kako bi u okolini površine 70 km² istražile potencijalna pogodna mesta za novo stanište. Pčele izviđačice vratiće se sa nekoliko predloga koji zadovoljavaju njihove stroge kriterijume doma iz snova i zatim će demokratski da odaberu favorita.

Tek nakon procesa odabiranja, koji podrazumeva višečasovno preglasavanje pčela, roj će doneti odluku koju će sprovesti u delo masovnim uzletanjem i odlaskom u pravcu lokacije na kojoj se nalazi novo stanište. Najčešće je to šupljina cilindričnog oblika u nekom nekoliko kilometara udaljenom stablu od mesta većanja.

DOM IZ SNOVA

Silijeva istraživanja pokazala su da je prvoklasan dom za neku pčelinju zajednicu šupljina drveta cilindričnog oblika, zapremine oko 40 litara, što je optimalno rešenje za odgovarajuću termoregulaciju i skladištenje dovoljne količine meda. Najmanje stanište, od više desetina koje je tokom decenija ispitivao, bilo je zapremine 10 litara, a najveće čitavih 100 litara. Istraživanja su pokazala i da, zbog lične bezbednosti, pčele preferiraju staništa izdignuta iznad zemlje na visini 1-5 metara, u proseku oko tri metra.

Što se tiče ulaznog otvora u gnezdo, u idealnom slučaju nalazi se pri dnu šupljine stabla, okrenut prema jugu. Njegova površina varira između 12,5 i 75 cm², s tim da pčele preferiraju staništa sa manjim ulazom. Dakle, skroz suprotno od košnica u kojima pčelari širom sveta uzgajaju svoje zajednice. Zanimljivo je i još jedno zapažanje u vezi pčelinjih staništa u prirodi, a to je da pčele uopšte ne prave pitanje o kom stablu se radi. Sili navodi da je rojeve pronalazio u hrastu, orahu, brestu, belom orahu, jasenu, boru, javoru…

Prosečno pčelinje gnezdo u prirodi sastoji se od oko 100.000 ćelija raspoređenih na osam voštanih satova ukupne površine oko 2,5 m² i mase 1.200 grama, za čiju proizvodnju je neophodno utrošiti oko 7,5 kilograma meda. Zanimljiv je i podatak da je, prema podacima autora Pčelinje demokratije, čak 76 odsto zajednica u prirodnim staništima uginulo već prve zime.

DEBATA

Značajan prostor u knjizi posvećen je načinu na koji pčele odlučuju o svom budućem prebivalištu.

„Kada roj krene da bira svoje buduće stanište“, navodi Sili, „on praktikuje određenu vrstu demokratije, poznatu pod nazivom direktna demokratija, u kojoj individue unutar neke zajednice lično učestvuju u donošenju odluka, a ne preko svojih predstavnika.“ Sili argumentuje u prilog teze da se može povući snažna paralela između oblika odlučivanja kod pčela i ljudi. Ali, na početku, želi i da ukaže na izvesne razlike u načinu funkcionisanja direktne demokratije kod pčelinjeg roja i meštana nekog malog grada.

Recimo, jedna od najvažnijih je da izvidnice u roju imaju zajednički interes, a to je da izaberu najbolje dostupno stanište, i da odluku donose izgrađujući konsenzus, dok za razliku od njih građani najčešće imaju veoma suprostavljene interese, jer neki, recimo, žele a neki ne žele da se osnuje gradska biblioteka i odluku donose na osnovu pravila većine glasova.

Još jedna razlika između odlučivanja roja i građana jeste što izvidnice u roju, za razliku od građana koji većaju, ne mogu da opaze svaku razmenu argumenata unutar debate koju vodi grupa i zbog toga ne mogu da imaju kompletan uvid u diskusiju. Umesto toga, pčela može samo da „posmatra“ i reaguje na ponašanje svoje najbliže susetke u grozdu roja, što znači da postupa bez globalnog uvida u informacije koje se pronose kroz ostatak roja.

Iako su navedene razlike – zajednički interes naspram sukoba interesa i lokalno naspram globalnog znanja – između pčelinjih rojeva i gradskih većanja realne, one, smatra autor, ne zasenjuju nekoliko izuzetno važnih sličnosti između verzija direktne demokratije kod pčela i ljudi. Sili navodi tri upadljive podudarnosti.

„Kao prvo, forma kolektivnog odlučivanja i kod insekata i kod ljudi je takva da svaka odluka o nekom budućem pravcu delovanja odslikava doprinos nekoliko stotina slobodnih i podjednako vrednovanih jedinki. Drugim rečima, kontrola grupnih radnji raspoređena je na veliki broj članova grupe i nije koncentrisana u rukama nekoliko lidera.“

„Drugo, zbog toga što su stotine individua ravnopravni učesnici, grupa ima simultani pristup većem broju izvora. Razmotrimo, na primer, prvi stadijum svakog procesa odlučivanja, gde je kritičan izazov identifikovanje dostupnih opcija. Vrlina velikog broja individua iz pčelinjeg roja ili učesnika gradskog većanja koji istražuju problem i predlažu njegova moguća rešenja ogleda se u tome što su oni sposobniji od bilo koje solitarne pčele ili pojedinačne osobe u razumevanju širokog skupa alternativnih opcija.“

„Treće i najinteresantnije“, naglašava Sili, „vezano za rojeve i gradska većanja, jeste način na koji grupa bira pravac budućih radnji koji se ogleda u otvorenom takmičenju između predloženih alternativa. Svaka jedinka predlaže svoje rešenje, a svaki slušalac nezavisno odlučuje da li će da ga prihvati ili odbaci. Jedinka može da podrži onaj predlog koji joj je prihvatljiv. Ovo njeno prihvatanje u najvećem broju slučajeva će da privuče još zagovornika tog predloga i što je on kvalitetniji, privući će ih više, tako da je još izvesnije da će pridobiti dovoljno široku podršku da postane izbor čitave zajednice.

U slučaju pčela koje tragaju za novim staništem, nadmetanje oko zagovornika različitih predloga često je veoma žestoko, jer neke izvidnice živahno slave jednu prekrsnu šupljinu drveta dok ostale, u njihovoj neposrednoj blizini, takođe na površini grozda roja na grani, sa puno entuzijazma reklamiraju drugu, treću ili četvrtu šupljinu stabla. Ali to je uvek „prijateljsko“ nadmetanje, gde se izvidnice „slažu“ oko toga šta čini idealno stanište za njih. Ujedinjene u nameri da odaberu najbolje moguće, one nesebično dele informacije, da bi na kraju uspele da postignu konsenzus oko njihove nove rezidencije.“

BioImunitet biljne kapi za imunitet i za jačanje imuniteta
BioImunitet biljne kapi za imunitet i za jačanje imuniteta

HEURISTIKE

U idealnom svetu, onaj ko donosi odluku bio bi u stanju da sazna sve o svim alternativama i njihovim osobinama, da proračuna vrednost svake od njih u svetlu tih osobina i da racionalno odabere onu najvredniju. Postupajući na ovakav način odlučićete optimalno. Međutim, u realnom svetu veoma se retko istinski optimalno odlučuje jer oni koji donose odluke moraju platiti ceh vremenu, energiji i ostalim resursima kako bi saznali i procesuirali informacije i ovi činioci najčešće ne dozvoljavaju mogućnost odlučivanja na osnovu svih relevantnih informacija.

Na primer, ako bi neko želeo da pronađe smeštaj u velikom gradu, a na raspolaganju imao neograničeno mnogo novca, vremena i mentalne snage da ispita i proceni sve raspoložive ponude na tržištu, taj bi doneo savršenu odluku. Ali, imajući u vidu da oni koji donose odluke nemaju sve vreme ovog sveta na raspolaganju, kao i da su im materijalni resursi ograničeni, a mentalne sposobnosti u većoj ili manjoj meri ipak ograničene, psiholozi i ekonomisti su prepoznali da  odlučivanje u realnom svetu – često se naziva ograničena racionalnost – počiva na uprošćenim principima odlučivanja, ili heuristici.

Odlučivanje u realnom svetu podrazumeva da onaj koji donosi odluku ograniči, bilo po širini bilo po dubini, ili po oba kriterijuma, svoje razmatranje alternativa, jer naprosto pred sobom nema sve vreme i sve resurse ovog sveta na raspolaganju. Tako, recimo, heuristika odlučivanja koja se naziva zadovoljavajuća, na sledeći način ograničava širinu istraživanja alternativa.

Zamislite, recimo, nekoga ko se upravo preselio u udaljeni grad, i ko je u potrazi za stanom, a mora odmah da počne da radi na novom poslu. Ta osoba će se, vođena zadovoljavajućom heuristikom, jednostavno useliti u prvi prihvatljiv stan na koji naleti, koji gotovo sigurno neće biti onaj najbolji. Druga vrsta heuristike odlučivanja, koja se naziva eliminacija aspekata, pak, ograničava donošenje odluke po dubini.

Neko ko je u potrazi za stanom vođen ovom vrstom heuristike, usredsrediće se na one aspekte koji su mu najvažniji, recimo, koliko mu je potrebno da automobilom stigne do posla. Zatim će da postavi granicu, recimo da na posao može da stigne za ne više od 20 minuta vožnje i da eliminiše sve stanove koji ne zadovoljavaju ovaj kriterijum. Sledeći kriterijum je da mesečno iznajmljivanje stana ne košta više od 300 EUR i da najbliži gradski park ne bude udaljen više od 1 km.

Osoba vođena ovom vrstom heuristike verovatno ne želi da izabere najbolji od svih stanova. Na primer, neće uzeti u razmatranje stan koji se nalazi na 25 minuta vožnje do posla, čak i ako je kirija niža, i ako se u blizini nalazi prelep park, ali će sebi sebi svakako uštedeti vreme, troškove i mentalni napor koji su neophodni da bi se pronašlo mesto za život.

Maestralno vodeći čitaoca kroz detaljnu analizu, Sili zaključuje da, „za razliku od ljudi i većine životinja, koji odluke najčešće donose vođeni uprošćenim heurističkim principima, pčelinji roj ne koristi ovakve prečice i, umesto toga, nov životni prostor odabira i dubokim i širokim uvidom u ponudu staništa u okolini“. Roj odlučuje tek nakon što su izvidnice izvršile višestruku inspekciju svake potencijalne lokacije.

Sili navodi podatak do kojeg je detaljnim istraživanjem došao njegov profesor Martin Lindauer, a to je da izvidnice iz jednog roja obaveštavaju pčele o prosečno 24 potencijalna kandidata za novi dom, od koji se svaki procenjuje na osnovu brojnih parametara, kao što su: zapremina, izdignutost iznad tla, površina ulaza, strana sveta prema kojoj je ulaz okrenut i sl.

„Stoga, možemo i sami da zaključimo“, kako ističe Sili, „da pčelinji roj koristi neobično sofisticiranu strategiju odlučivanja koja uključuje gotovo sve informacije relevantne za problem odabira najboljeg mesta za izgradnju pčelinjeg gnezda. Gotovo sve, jer ne treba smetnuti s uma da čak ni pčelinji roj koji je poslao stotine izvidnica u potragu nije sveznajući, pošto one verovatno nisu uspele da ispitaju sva dostupna slobodna mesta za novi dom.“

KONSENZUS

Debata među izvidnicama iz roja započinje živahnim reklamiranjem velikog broja potencijalnih mesta za gnezdo i aktivnim regrutovanjem pasivnih pčela koje se nisu upuštale u potragu. Sve ovo čini da površina roja izgleda kao burna plesna zabava. Međutim iz prividnog haosa polako počinje da izranja red i poredak i, konačno, debata se završava kada sve plesačice budu pružile podršku samo jednom predlogu za budući dom. Drugim rečima, kada budu postigle konsenzus.

Čitavo jedno poglavlje knjige Sili posvećuje razlozima zbog kojih pčele odlučuju na ovaj način. Ponovo, kao i u prethodnim slučajevima, pravi poređenje sa ljudskim grupama gde je konsenzus veoma retko osnova za odlučivanje.

„Kada se radi o ljudima, najčešće se događa da na kraju debate ili izbora, ili nekog drugog demokratskog procesa, učesnici ostanu duboko podeljeni u svojim sklonostima i stavovima. Zbog toga se u ovakvim situacijama pribegava nekom formalnom pravilu grupnog odlučivanja, kao što je pravilo većine, ne bi li se podeljeni glasovi povezali u jedan jedinstveni izbor, odnosno odluku.“

Ova vrsta grupnog odlučivanja naziva se suparnička demokratija jer nastaje unutar grupe individua koje imaju konflikt interesa i različite sklonosti.

Sili dalje nastavlja analizu, „ali, sasvim suprotan oblik odlučivanja koji je karakterističan za pčele naziva se podudarna demokratija, pošto su u njega uključene individue koje imaju podudarne interese (izabrati najbolje stanište) i koje dele iste sklonosti (mali ulaz, zapremina staništa…)“.

Već na prvi pogled jasno je da je podudarna demokratija pčelinjeg roja na jedan veoma zanimljiv način drugačija od nama svima bliske suparničke verzije demokratije, a stvari, kako to fino dokazuje Sili, nisu slučajno postavljene na taj način. Naime, grupna solidarnost sa kojom izvidnice iz roja završavaju svoju debatu od najvećeg je značaja za uspeh roja.

Na kraju krajeva, roj sadrži samo jednu maticu tako da kada se uputi ka svom novom domu, neophodno je da to učini kao kohezivna celina koja zna kuda ide. „Nesloga i samovolja“, ističe Sili, „bile bi u slučaju pčela čisto gubljenje vremena i energije sa vrlo verovatnim fatalnim ishodom“. Zbog toga je suštinski neophodno da pre kolektivnog uzletanja izvidnice iz roja postignu saglasnost oko samo jednog od mnogih predloga.

INTELIGENCIJA ROJA

Polazna tačka Pčelinje demokratije bilo je pitanje, ili bolje reći misterija, koja glasi: Na koji način 1,5 kilogram pčela sa minijaturnim mozgovima veličine susama, okačen na grani nekog drveta, može da napravi dobar izbor svog budućeg životnog kutka i da pravovremeno deluje u skladu sa svojom odlukom.

Zatim su pregledno i do detalja izložena zapažanja i eksperimentalna evidencija koji se tiču svakog specifičnog mehanizma procesa potrage pčela za novim domom. Istovremeno je na veoma ubedljiv način izložena demokratska priroda odlučivanja pčelinjeg roja. Ali to nije sve.

Najbolje, po običaju, sledi na kraju, a to je priča o inteligenciji roja, svojevrsna sinteza celokupnog sadržaja Pčelinje demokratije. Sili, na kraju, predlaže da napravimo poređenje između mehanizama odlučivanja kod rojeva i mozgova primata, ističući da bi nekome ovakvo poređenje možda moglo da deluje bizarno pošto su rojevi i mozgovi krajnje različiti biološki sistemi čije se podjedinice – pčele i neuroni – dijametralno razlikuju.

„Međutim, ako roj pčela posmatramo kao 1,5 kilogram pčela koje odlučuju, a mozak kao masu neurona, takođe, tešku 1,5 kilogram, koja takođe odlučuje, onda ispada da su ovi prirodni sistemi zapravo izuzetno slični pošto su i jedan i drugi oblikovani kroz proces prirodne selekcije kao saznajne jedinice sposobne da prihvate i procesuiraju informaciju u cilju donošenja odluke.“

Štaviše, prema Siliju, i rojevi i mozgovi su demokratski sistemi odlučivanja lišeni bilo kakve centralne figure (lidera) koja bi posedovala sinoptičko znanje i izuzetnu inteligenciju i koja bi usmeravala sve ostale u “najboljem” pravcu delovanja.

Umesto toga, i u mozgovima i u rojevima, proces odlučivanja je široko raspršen na ansambl relativno malih jedinica za procesuiranje informacija, od kojih svaka poseduje minijaturan deo ukupne količine informacija upotrebljenih prilikom donošenja konačne odluke.

„Teško je oteti se utisku“, zaključuje autor Pčelinje demokratije, „da je prirodna selekcija organizovala pčelinje rojeve i mozgove primata na intrigantno slične načine kako bi izgradila prvoklasne grupe za donošenje odluka sačinjene od skupa slabo informisanih i saznajno ograničenih jedinica.“

Pčelari nisu navikli na ovakvu vrstu literature, ali su oni prvi koji bi trebali da je pročitaju. Fenomen o kome savršeno pripoveda Pčelinja demokratija, na koji način, u potrazi za novim staništem, pčele demokratski odlučuju debatujući licem-u-lice u najboljoj tradiciji parlamentarizma, nesumnjivo da je važan i biolozima zainteresovanim za fenomen grupnog odlučivanja kod socijalnih životinja.

Značajan je, svakako, i neuronaučnicima koji tragaju za neuro-osnovama odlučivanja, jer, po svoj prilici, ima intrigantnih sličnosti u načinu funkcionisanja pčelinjih rojeva i mozgova primata, barem kada je reč o načinu obrade informacija koja prethodi odlučivanju. Društvenim teoretičarima, pak, pčelinja verzija demokratije koristiće za iznalaženje još pouzdanijih načina za odlučivanje unutar ljudskih grupa. A za sve nas, možda najvažnija lekcija koju možemo naučiti od pčelinjih rojeva jeste da čak i u grupama sastavljenim od prijateljski nastrojenih ljudi sa zajedničkim interesima konflikt može biti koristan element prilikom donošenja odluka.

 

 

Ivan Umeljić

Izvor: Sajt CPN

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter