Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Povratak crkvi, povratak samom sebi

 

POVRATAK

Odbacite od sebe sva bezakonja
koja činiste i načinite
sebi novo srce i nov duh
.

(Jez. 18,31)

U parku, koji je nekada bio porta, zarasla u korov i šipražje, stajala je srušena crkva. Davno je spaljena, a ljudski nemar i nebriga rastočili su i ono što je od hrama preostalo.

Crkva, kojoj je nebo krov, je kao majka koju su deca ostavila da skonča bolesna i sama.

Stara crkva i kratka priča Povratak

Ono što ljudi nisu hteli (ili nisu smeli), učinila je jedna breza. Samonikla, izrasla pored oltarskog zida, raskrilila je grane i čuvala oltar.

Daleko, daleko od zavičaja, živela je žena čiju je sudbinu odredio veliki rat.

Tek što je splela prve pletenice, ratna mećava je odnela u šumu, a potom u veliki, beli grad, gde je radila u službi koja je odlučivala o slobodi ljudi.

Zaboravila je i detinjstvo i selo. Za nju je postojao samo posao i partija.

Jednog proleća, zbog velike državne igre, penzionisana je, mnogo pre nego što je bilo vreme.

Više nije bilo posla, ni drugova, ničega za šta bi se pridržala, na šta bi se oslonila. Sve se u tren raspalo.

Tada se zaželela zavičaja.

Puna snage i želje da radi, vratila se u selo. Htela je da pomogne, da se ulepša i izgradi. Na prvom skupu meštana predložila je da sruše staru crkvu, koja ruži park, a ničemu ne služi. Niti se ko krštava, niti venčava, i pokojnike sami ispraćaju. Tu treba podići veliki i moderan dom kulture, da omladina ima gde da se okuplja.

Predlog je prihvaćen, urađen je projekat, sakupljeni prilozi.

Svaki dan je odlazila do crkve i zamišljala kako će tu blistati novi dom, kao spomenik novog doba.

Kod crkve je sretala devojčicu koja je strašno mucala. Ni majku nije mogla razgovetno da pozove. Deca su joj se rugala, pa je bežala od njih. Sela bi pored zida, prislanjajući obraz uz kamen, ugrejan od sunca. Razgovarala je sa crkvom, a glas nije sputavao misao. Njih dve, nevoljene i napuštene od ljudi, bile su jedna drugoj uteha.

Kao košuta plahovito dete, jedva se naviklo na prisustvo tete iz velikog grada. Teta je bila ljubazna, davala joj je bombone i razgovarala sa njom.

Jednog dana joj je pričala kako će na tom mestu biti dom kulture, a ovo ruglo će srušiti. Nije baš sve razumela, ali je dušom osetila šta se sprema.

Bacila je bombone, zagrlila kamen i kroz plač mucala: „Ne rrrušš-i, ona llle-pa, nnn-i-je rrr-u-ggg-lo“.

Žena je zanemela. Htela je da uteši devojčicu, koja je plačući ljubila kamen i stalno ponavljala, ne ruši, ona je lepa, nije ruglo. Nije mogla da se pomakne, odrvenelih ruku i nogu, podigla je pogled na ruševinu i videla Hram Božji. Videla je snežne Božiće i decu kako sa roditeljima idu na Liturgiju. Čula je radosna zvona Vaskršnja i dedu kako čita „Oče naš“ pred obed. Zastidela se breze, što štiti kuću Božiju, a ona…

Odviklim pokretom, kao tuđom rukom, prinela je skupljena tri prsta desne ruke čelu.

U ime Oca (ruka se polako spuštala) i Sina… i Svetoga Duha… i osenila se znakom Krsta.

Nešto se u njoj prelomilo. Reči deteta su našle put, kroz tvrdu koru, do srca.

Klekla je pored devojčice, poljubila kamen i kroz gorke, čemerne suze prošaputala:

„Lepa je, lepa, prelepa. Nećemo je rušiti, obnovićemo je, da bude kao što je bila, kao što treba da bude“.

O Božiću 1995.

Radmila MiševPriče iz smeđe sveske

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280