SIROČE
Malena sam… i tica je mala,
Što se nebom u zrak zavitlala;
Lako j’ tici, tica ima krila,
Aoj krila, – kad bi moja bila!
Pa da prnem po srpskome svetu,
– Ne po rosi i mirisnom cvetu,
Već po zemljam’ što se srpske zvale;
Gde god nađem Srpkinjice male,
Da im padnem na te grudi bele,
Da im kažem: Blago tebi, sele,
Blago tebi koja imaš majku,
Imaš majku, imaš i babajku!
Malena sam… i cveće je malo,
Što je svojom dušom mirisalo;
Lako j’ cveću kad mirisat’ znade
Pa izlije iz srdašca jade.
Da sam cvetak, kao što sam mala,
Ja bih srpskom svetu mirisala;
Pa bi došle Srpkinjice mile,
Mnome bi se lepo okitile,
Met’le bi me za te grudi bele
A miris bi govorio: Sele,
Blago tebi koja imaš majku,
Imaš majku, imaš i babajku!
Malena sam… i zvezda je mala,
Što se tamo gore zasijala;
Lako j’ zvezdi, ima svoga sjaja,
A ja imam samo uzdisaja.
Da sam zvezda, kao što sam mala,
Na srpskom bih nebu zasijala,
Izišle bi Srpkinjice male,
Pa bi zvezdu željno pogledale;
A zvezda bi govorila sjajem,
Dičnim sjajem srpskim uzdisajem:
Blago tebi koja imaš majku,
Imaš majku, imaš i babajku!
Al’ siroče, crne moje sreće,
Nit’ sam zvezda, ni tica, ni cveće,
Srpkinja sam s dična Srbobrana,
S dična grada onih dičnih dana!
Kad se setim gde sam se rodila,
Kad se setim tad mi niču krila;
Kad se setim, ne treba ni više,
Tad mi srce kao cvet miriše;
Kad pogledam milu Srbadiju,
Tad se dižem više zvezda sviju,
Više zvezda, do Boga miloga;
Pa ga molim, a rad Srpstva svoga,
Da ga čuva, vesela mu majka,
Srpstvo j’ meni majka i babajka!
Jovan Jovanović Zmaj