Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Šta je bezosećajnost duše po pravoslavnom učenju

 

ŠTA JE BEZOSEĆAJNOST DUŠE

Nevidljiva duhovna smrt osobe i kako duša postaje bezosećajna, piše Sveti Ignjatije Brjančaninov

 

BEZOSEĆAJNOST DUŠE

• ʺŠta je to greh? Mi za tako nešto nismo ni čuli?ʺ reći će mnogi. Prema mišljenju Svetih Otaca, bezosećajnost je umrtvljivanje duhovnih osećaja, nevidljiva smrt ljudskog duha za duhovne predmete, uz krajnje razvijanje živosti u odnosu na materijalne predmete. Događa se da se usled telesne bolesti iscrpe sve sile i uvenu sve sposobnosti tela: tada bolest, koja sebi ne nalazi hranu, prestaje da muči telo; ona napušta bolesnika i ostavlja ga iznurenog, obamrlog, nesposobnog za delanje usled iscrpljenosti stradanjima, usled strašne slabosti koja se ne izražava ni kroz kakvo posebno stradanje. Isto to se događa i sa ljudskim duhom. Dugotrajan nemaran život uz stalnu rasejanost, uz stalna dobrovoljna sagrešenja, uz zaborav na Boga, na večnost, uz nepažnju ili samo površnu pažnju u odnosu na jevanđelske zapovesti i učenje Jevanđelja, oduzima našem duhu osećaj za duhovne predmete i umrtvljuje ga u odnosu na njih. Oni za njega kao da prestaju da postoje, jer je prestao da živi za njih: sve njegove sile usmerene su samo na materijalno, prolazno, sujetno, grehovno.

Kameno srce ili Šta je bezosećajnost duše po pravoslavnom učenju
Kad srce okameni nastaje nevidljiva duhovna smrt duše osobe

Svako ko hoće nepristrasno i temeljno da istraži stanje svoje duše, videće u njoj bolest bezosećajnosti, videće koliko je ta bezosećajnost važna i teška, i shvatiće da je ona projava i svedočanstvo mrtvila duha. Kakva nas samo čamotinja obuzme kada hoćemo da se bavimo čitanjem Reči Božije! Kako nam se samo sve to što čitamo čini nejasnim, nevažnim i čudnim! Kako bismo želeli da se što pre oslobodimo čitanja! Zašto? Zato što ne osećamo Reč Božiju. Kada stanemo na molitvu, kakvu ravnodušnost i hladnoću osećamo! Kako samo žurimo da okončamo naše površno moljenje, ispunjeno rasejanošću! Zašto? Zato što smo se otuđili od Boga: mi u postojanje Božije verujemo mrtvom verom, za naša osećanja On ne postoji. Zašto smo zaboravili na večnost? Zar smo isključeni iz broja onih koji treba da stupe u njenu beskrajnu oblast? Zar nam ne predstoji smrt, kao i drugim ljudima? Zašto?

Zato što smo se čitavim svojim bićem prilepili za materijalno, nikada ne razmišljamo i nećemo da razmišljamo o večnosti, izgubili smo njen dragoceni predosećaj, i stekli lažni osećaj u vezi sa našim zemaljskim stranstvovanjem, koji nam zemaljski život predstavlja kao beskonačan. Mi smo toliko obmanuti i zavedeni tim lažnim osećajem, da u skladu sa njim uređujemo svo naše delanje, prinoseći sposobnosti duše i tela na žrtvu propadljivosti i ne mareći za drugi svet koji nas očekuje, mada svakako treba da postanemo večni žitelji tog sveta. Zašto iz nas kao iz izvora liju praznoslovlje, smeh, osuđivanje bližnjih i podsmesi? Zašto, ne opterećujući se, mnoge sate provodimo u najispraznijem uveseljavanju, i ne možemo da se zasitimo pa se trudimo da jedno sujetno zanimanje zamenimo drugim, ni najkraće vreme nećemo da posvetimo razmatranju svojih sagrešenja i plakanje zbog njih? Zato što smo stekli sklonost za greh, za sve sujetno, za sve što uvodi greh u čoveka i čime se hrani greh u čoveku; zato što smo izgubili sklonost za sva zanimanja koja u čoveka uvode i u njemu umnožavaju i čuvaju bogoljubljene dobrodetelji. Bogu neprijateljski svet i pali anđeli zasađuju u dušu bezosećajnost, uz sadejstvo naše slobodne volje. Ona raste i jača životom prema načelima sveta; ona raste i jača od sledovanja svome palom razumu i volji, od ostavljanja služenja Bogu i od nemarnog služenja Bogu.

Kada se bezosećajnost okameni u duši i postane njena osobina, onda svet i njegovi gospodari udaraju na kamen svoj pečat. Ovaj pečat sastoji se u opštenju ljudskog duha sa palim duhovima, u tome što ljudski duh usvaja utiske koji su na njega proizveli pali duhovi, u potčinjavanju nasilnom uticaju i vlasti odbačenih duhova.

• Neki, koji se ne bave duševnim delanjem, ili se bave sasvim malo ‐nego se zanimaju samo telesnim, i to ne bez primese farisejstva (jer delanje koje je samo telesno, ne može da prođe bez farisej stva) uopšte ne osećaju žal savesti i njene prekore zbog grešnosti, te stoga takvo stanje svoga spokojstva smatraju dostojnim pohvale. U svome mišljenju oni se oslanjaju i utvrđuju na mnoga svoja javna dobra dela i ljudske pohvale. Na osnovu toga oni ovakvo svoje stanje spokojstva smatraju direktnom posledicom bogougodnog delanja i besprekornog života ispunjenog dobrodeteljima (vrlinama). Njihovo spokojstvo se povremeno pretvara u nagonsku radost: oni se ne ustručavaju da tu radost smatraju blagodatnom. Žalosna samoobmana! Dušepogubna zaslepljenost!

Samoobmana je ovde zasnovana na umišljenosti, a umišljenost je povređenost duhovnog oka, koja je nastala usled nepravilnog delanja, a rađa još nepravilnije delanje. Ljubljeni brate, spokojstvo kojim se uveravaš u ispravnost svoga puta nije ništa drugo do nedostatak svesti o svojoj grešnosti i osećaja grešnosti, koji potiču i proizilaze od nemarnog života, a radosg koja se u tebi povremeno javlja usled spoljašnjeg uspeha i ljudskih pohvala nikako nije radost duhovna i sveta: ona je plod umišljenosti, samozadovoljstva i sujete. Takvo stanje umišljenog spokojstva Sveti Oci nazivaju bezosećajnošću, umrtvljivanjem duše, smrću uma pre smrti tela. Bezosećajnost ili umrtvljenost duše sastoji se u oduzimanju i odstupanju čula pokajanja i plača od našeg duha, kao i u odstupanju spasonosne nemoći, koja se naziva skrušenošću, od našeg srca. Kad nema te nemoći srca i čovek živi u umišljenom spokojstvu, onda je to sigurno obeležje nepravilnog načina razmišljanja, nepravilnog podviga, samoobmane.

ʺKako god uzvišeno da živimo,‐ rekao je sveti Jovan Lestvičnik‐ ako nismo zadobili skrušenost srca, onda je taj život lažan (pritvoran) i sujetanʺ. Nedostatak skrušenosti potiče od nepažljivog života, od izlazaka iz kelije kada za to nije vreme, od nepravovremenih razgovora, šala, smeha, praznoslovlja i raspričanosti, od jela i prejedanja, od pristrasnosti, primanja i usvajanja sujetnih pomisli, umišljenosti i gordosti.

• Stanje bezosećajnosti je toliko važno za našeg nevidljivog neprijatelja, da se on na svaki način trudi kako bi nas u njemu zadržao i utvrdio, ne uznemirujući nas ni drugim strastima, ni spoljašnjim iskušenjima, jer umišljenost i samozadovoljstvo koje obično bivaju posledice ukorenjene bezosećajnosti dovoljne su da oduzmu sve duhovne plodove i odvedu u propast. Bezosećajnost je još strašnija zato što onaj koga je obuzela ne shvata u kako jadnom stanju se nalazi: on je obmanut i zaslepljen umišljenošću i samozadovaljstvom.

 

Sveti Ignjatije Brjančaninov – Enciklopedija pravoslavnog duhovnog života

Ostavite komentar

Ostavite komentar