Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Uspeli momci u belom svetu – Momo Kapor

 

USPELI MOMCI

Mama, ali ja neću u Ameriku!

Ćuti i plivaj!

(Događa se u Rijeci 1947)

 

Stižu s vremena na vreme iz belog sveta.

Pitaju me kako sam.

Hvala, kako ste vi?

Zašto im govorim vi? Ne znam. Tako. Verovatno zbog toga što su uspeli tamo iza crte, u belom svetu. Zbog toga. Otkud znam?

Uspeli momci u belom svetu - Momo Kapor

Pored njih stoje njihove žene. Gledaju me kao kroz dvogled obrnut naopačke. Tražim se po trotoaru. a ne mogu da se nađem. To je Helen. Pat. Megi. Lu. A ovo je mali Pjer. Mala Žoržet. Mali Tom. Mala Pat. Mala Helen. Mala Megi. I njihova deca me gledaju takođe kroz dvogled izvrnut naopačke. Bogzna šta im je sve napričao o nama.

Možda da jedemo malu decu?

Zašto su došli kad su uspeli tamo, u belom svetu?

Da prodaju staru kuću koja se ruši, da ugovore izložbu ili da letuju. Treći da sahrane staru majku.

— Sirota starica! Ti je znaš? Helen i ja smo je zvali dođe u Pariz i živi sa nama, ali nije htela…

Znam da nije htela. A znam i zašto. Nije mogla da se odvoji od groblja. Odlazila je tamo svake nedelje »četvrtkom« noseći u zembilju ašovčić i male grabulje. Viđao ponekad kako pali sveću— mali treperavi plamičak u zemlji smrti. Ako ode, kazala mi je jedanput, ko će ih obilaziti? Biće sami. Zaboravljeni. Istina, Pariz je lep, a i Helen je dobra, ali navikla je nekako da nedeljom priča s njima, da ih obiđe, da se isplače. Pravila je i dalje redovno zimnicu, mada više nije bilo nikoga ko bi hvalio njeno slatko od ruža. Zataknuti za staklo kredenca, stajali su najnoviji katalozi sa izložbi njenog uspelog sina. Prezime se završavalo na ich. Tako se na francuskom kaže ić Bio je nesrećan zbog svog prezimena. Francuzi su lomili jezik dok ga izgovore. A Francuzi ne vole da lome jezik ni zbog koga ko nije njihov. Pa je posle skratio prezime, da ga ne lome, jer se ljute kad moraju da ga lome. Francuzi!

— Da prošetamo? — kažu uspeli momci. Zašto da ne? Dok Helen, Lu, Megi, mala Helen, mala Lu, Megi i mali Tom nakupuju neke sitnice — svirale i papuče.

Šetamo, a mene hvata strah za Beograd. On, nespretnjaković — ništa! Ni prstom da makne! Ni da se pokaže. Ama baš ništa! Onako jadan i nesrećan, pogasio i one dve-tri bedne svetleće reklame na Terazijama, i to baš sada kad su uspeli momci stigli da vide šta je ostalo od nas. Vreme sumorno. Tako se valjda potrefilo. Izlozi nikakvi. Ljudi mrzovoljni. Ja, manji od makovog zrna. Da je makar Orijent, pa da uspelim momcima pokažem čudne stvari; da je makar na moru, pa da im kažem da nam je more najplavlje na svetu; da je makar u crnoj Gori, pa da ih zbunim planinama! Ništa od svega toga! Samo dve obične reke koje se ulivaju jedna u drugu, baš kao u najblesavijim pismenim zadacima o Beogradu! Kad naiđemo na prljavu hartiju —ja pokušam da je sklonim nogom u stranu samo da je uspeli momci ne primete, ali oni je ipak primete i samo se smeškaju. Onako, kao kroz izvrnut dvogled, naopačke.

Vratimo se tako do njihovih kola, kad tamo ukrali brisače! Još i to. Da mi je samo znati ko ih je zdipio, bio bih u stanju da ga zadavim na licu mesta. Stojim tako kao krivac pored one pariske registracije 75, a uspeli momci i njihove još uspelije žene ćute i gledaju me kao da sa im ja ukrao brisače. Nisam ja, bogami! Pretresite me, ako ne verujete! Šta bih ja sa vašim brisačima? Kad sečem crni luk za salatu ili kad mi se plače, ja oči brišem dlanom i rukavom…

Rastanemo se tako, a između nas — beli svet. I još nešto u grlu.

— Zašto ne pošalješ neke priče? — pitaju me uspeli momci. Njihove Helen, njihove Lu, njihove Megi obično imaju veoma jake veze tamo, u belom svetu. Jer njihov tata ili njihov ujak je to i to, čuo si, zar ne? Čuo sam. One mogu da urede da se stvar prevede. Možda bi bilo interesantno? Možda bih i ja jedanput postao uspeli momak, tamo, u belom svetu?

Posle nešto brzo pričaju na francuskom i engleskom sa svojim ženama, a ja stojim i sve se više smanjujem. Jedva me čovek može i primetiti, koliko sam se smanjio. Njihove žene klimaju glavom i gledaju me opet kroz onaj dvogled, naopačke. Helen, Lu ili Megi kažu da treba svakako poslati neku priču. Ne mogu ništa da obećaju dok ne vide o čemu se radi. Pošalji svakako! Njen tata pripada najvišim… Svakako si čuo? Kako da ne!

Rastanemo se tako, a između nas stalno se klatare oni ukradeni brisači. Cik-cak. Levo-desno. Brišu sve dok ne izbrišu i poslednju stvar zbog koje sam nekada voleo uspele momke, skupljao isečke iz novina u kojima se govorilo o njima, navijao za njih.

Onda oni otputuju na more; kad su već tu zbog sahrane, da obave sve o istom trošku. Daleko je zemlja u kojoj su uspeli! Dug je put do nje.

I, evo, ispunjavam obećanje. Pišem priču o uspelim momcima i lepim na nju gomilu maraka, pa je šaljem tamo gde su mi rekli; možda će Helen, možda će Lu, možda će Megi, možda će njihove tate (svakako ste čuli za njih?) prevesti moju priču žednu preko vode, možda ću se proslaviti tamo, iza crte, možda će i meni jednoga dana krasti brisače s auta koji ima registraciju 75, možda ću i ja jednoga dana gledati druge momke iz istog kraja kroz dvogled naopačke? Samo ako uspeli momci prevedu sa ovog malog jezika moju priču na neki ogroman jezik. Samo ako Helen, Lu i Megi budu htele da je saslušaju…

 

Momo Kapor

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar