Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

OD SUMRAKA DO SVITANJA

Da li je „Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“ jedna potpuno prevaziđena izreka?

 

Sigurno ste čuli za izreku „Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.“ Bilo da se ta izreka upotrebljava za definisanje geopolitičkih ili komšijskih odnosa, bilo da ukazuje na monopol neke kompanije ili možda diktaturu proleterijata, bilo da priziva svet prepun vetrenjača ili svet prepun nuklearki, sa aspekta opstanka života na planeti ta izreka se ipak fokusira na ono što je sve manje važno – pobedu jedne strane i poraz neke druge strane. Ono važnije, a tiče se navedene izreke je da ona svakoga dana postaje sve više prevaziđena i da nastavak verovanja u takve i slične ideje o uspehu zasnovanom na nečijoj propasti čitav svet samo može odvesti do neke nove kolektivne propasti.

Inline imageDok jednom ne smrkne, drugom ne svane jastog

Uzećemo za primer Vijetnam. Veliki izvoznik odeće, elektronike, poljoprivrednih proizvoda, ribe, treći u svetu po izvozu pirinča. Prema Goldman Sachs-u uvršten u Next 11, tj jedanaest država koje imaju potencijal da pored razvijenih zemalja i BRICS-a postanu najuspešnije ekonomije na planeti tokom 21-og veka.

Ipak, kada se u obzir uzmu prognoze klimatskih promena, dolazi se do prilično zabrinjavajućih rezultata: budući da je delta reke Mekong samo 1 metar iznad nivoa mora, moguće je da u budućnosti (do 2100.) bude poplavljeno do 40% njene površine, sa mogućim migracijama do 10 miliona stanovnika, materijalnim štetama koje se mere desetinama milijardi dolara i smanjenjem sigurnosti snabdevanja hranom države koja je inače veliki izvoznik hrane (skoro polovina vijetnamske proizvodnje pirinča je u delti reke Mekong).

Prema najnovijim podacima, ulazak slane vode u kopno (što je ranije bila relativno bezazlena prirodna pojava) sada je dostigao 35 milja unutar teritorije Vijetnama. Neki Vijetnamci su se tokom poslednjih godina adaptirali na tu pojavu, pa su umesto pirinča počeli gajiti jastoge, ali sada salinitet vode postaje toliki da čak i razvoj jastoga postaje usporen. Pored toga, gajenje jastoga je relativno skup biznis, pa mnogi siromašniji farmeri ne mogu da ga započnu, tako da se sve više priča o mogućim migracijama jednog dela stanovništva.

Vlada Vijetnama pokušava da spreči proces prodora morske vode na kopno masovnim pošumljavanjem stablima mangrova, koja mogu da rastu i u morskoj vodi, te time stvaraju svojevrstan vetrobran, što bi trebalo da umanji snagu morskih struja prema kopnu. Ipak, ta mera za sada ne pomaže u očekivanoj meri. (Japanci su, na primer, pored velikih šumskih zidova (Great Forest Wall) zbog odbrane protiv cunamija počeli da grade i visoke betonske zidove po obali, ali je pitanje da li Vijetnamci mogu sebi to priuštiti u borbi protiv morskih talasa.)

Da li će i kojim intenzitetom vijetnamski narod u budućnosti početi da migrira, ostaje da se vidi. Još važnije pitanje je, gde bi eventualno ti ljudi i mogli da odu, jer se smatra da region jugoistočne Azije predstavlja jednu od najranjivijih oblasti na planeti po pitanju klimatskih promena, pa je mala verovatnoća da samo Vijetnam bude ugrožen na celom tom području. (Poznato je, na primer, da se između Indije i Bangladeša već godinama podiže zid, koji bi sprečavao migracije stanovništva iz Bangladeša, jedne od klimatskim promenama najugroženijih država.)

Dakle, u slučaju katastrofe na jednom kraju Azije, veoma je izvesno komplikovanje situacije i u svim susednim državama, što se dalje može preneti i na susede susednih država i tako ko zna dokle. Da ne govorimo da prirodne katastrofe ne utiču samo na pojavu „ekoloških izbeglica“, već i da utiču na cene hrane, energije, kao i mogućnost globalne nestašice određenih proizvoda, kako je npr zabeleženo 2011. godine, nakon što su katastrofalne poplave na Tajlandu dovele do zatvaranja veoma važnih fabrika računarskih hard diskova. Treba pomenuti da je možda čak i Srbija svojom (verovatno potpuno opravdanom) zabranom izvoza žitarica u jednom trenutku ugrozila prehrambenu sigurnost drugih država.

E, sada, koliko god da svako na planeti „brine svoju brigu“ i koliko god da svako od nas može reći „Šta me briga za jugoistočnu Aziju?“ cilj ove priče je da čitaoca dovede do zaključka da svet svakoga dana funkcioniše na sve kompleksniji način i da principi samodovoljnih, potpuno autonomnih lovačko-sakupljačkih zajednica ili antičkog trovanja neprijateljskih bunara više ne važe. Svet je svakoga dana sve više nalik sistemu spojenih sudova i ukoliko „drugome smrkne“, velika je šansa da ostalima zbog toga nikako ne može biti bolje.

Naravno, neko može celu ovu priču interpretirati kao autorovu naivnost i neshvatanje „kako svet funkcioniše“, kako će preživeti najjači, kako treba „gledati sebe“ i kako treba razmišljati „predatorski„, dok svaki pokušaj da se sagledava „celina“ predstavlja slabost i garantuje propast onoga ko nije shvatio „životne zakone“, pa brinući se o drugima, sam propada. Ipak, sve gorenavedeno je usmereno pre svega i iznad svega na pokušaj da se u najbukvalnijem smislu gleda interes sebe i sopstvenog okruženja, kako bi se prilagođavanjem na rapidno brze promene realnosti na planeti u svima nama razvili ljudski kvaliteti neophodni za preživljavanje. A, jedan od osnovnih kvaliteta budućeg čoveka je sistemsko razmišljanje i sagledavanje svakog procesa na planeti u celosti, a ne mehanicistički, redukcionistički, nepovezano, preterano uprošćeno, onako kako je nama najlakše. Takav način razmišljanja će kod sebe verovatno morati da razvijaju i oni, koji su ranije možda i uspevali da profitiraju zahvaljujući predatorskom mentalitetu, ali su sada i sami ugroženi nebrojenim pretnjama sa svih strana.

Postoje mnogi načini da se uoči funkcionisanje država po principu spojenih sudova. Primera radi, ako pogledamo listu najugroženijih država na planeti, uz izuzetak Haitija kao ostrvske zemlje, možemo uočiti da se u mnogima od njih događalo da sa susedne ugrožene teritorije dođe do prelivanja konflikta, nestabilnosti, izbeglica i mnogo toga drugog.

Ovome takođe treba dodati i da svako poskupljenje hrane dovodi do političke nestabilnosti u državama koje su veliki uvoznici hrane, te ima mnoštvo slučajeva da suša u velikim svetskim žitnicama indirektno stvara uslove za raznorazna „arapska proleća“ kod onih koji to žito uvoze. Nakon toga, konflikti počinju da se šire po čitavom regionu, izbeglice preplavljuju kontinent, zatim kreću ka drugim kontinentima i tako dalje, da bi se na kraju i stvarno potvrdilo da „kada drugom smrkne, smrkava se i svima ostalima“.

Time se dolazi do zaključka da je jedini način da se očuva sopstvena stabilnost smanjivanje uslova za pojavu nestabilnosti u drugim državama i pomaganje najslabijima da se izvuku, kako nam ne bi „došli na prag“. Ovakav pristup je verovatno jedini mogući recept za koliko-toliko stabilan dalji opstanak života na planeti, jer dalje uvećavanje kompleksnosti je neminovno i svakoga dana je sve manja sposobnost država da se ograde od spoljašnjih pretnji, te praktično i nema mogućnosti da se neki krajičak sveta eventualno počne ponašati kao nekakva izdvojena, samodovoljna celina.

Zato, pokušajmo sagledavati svet kao stravično ubrzan, ispovezivan i kompleksan, ali istovremeno i zavisan od toga koliko ljudi će ga sagledati baš kao takvog, a koliko će nastaviti da veruje u samodovoljne lovačko-sakupljačke zajednice i antičke trovače bunara.

Istovremeno, nemojmo zaboraviti da veštine preživljavanja budućeg čoveka podrazumevaju i sve brže učenje, sve pametniju upotrebu vremena, kao i sve veći razvoj poverenja među ljudima.
Ukoliko ne počnemo razvijati takve veštine, možda se pretvorimo u one koji „podučavaju“ čitav svet, gube vreme i ne sarađuju ni sa kim, uvereni u svoju savršenu ispravnost, mudrost i samodovoljnost, što nas samo može odvesti u stagnaciju i neznanje – u doba kada su stagnacija i neznanje nedopustivi.
Takođe, koliko god nam to teško i neprijatno zvučalo, ako svi ne počnemo da radimo na razvijanju međusobnog poverenja, vremenom ćemo se međusobno toliko izdeliti, da ćemo se svesti na milione nepoverljivih, nezahvalnih ostrva, razočaranih u svakog drugog čoveka i nespremnih na bilo kakav odnos, komunikaciju i učenje. Možda čak sebe dovedemo i u situaciju da nam neko sa strane zaista zaželi pomoći, kako mu jednoga dana „ne bismo došli na prag“, ali da mi i tu pomoć odbijemo, jer smo je shvatili kao nešto zlonamerno i neprijateljsko.
Ukoliko se dogodi da nam čak i ruka koja daje postane ruka otimača i dušmanina, i ukoliko u svakom čoveku oko sebe počnemo uviđati goreg i nepotrebnijeg od sebe, tada možda stvarno postane potpuno nevažno da li je dan ili je noć, da li se smrkava ili sviće, da li su ovi krivi za sve ili su oni krivi za sve, jer smo u tom slučaju stigli do najvišeg stanja besmislene samodovoljnosti – unutrašnjeg ništavila, čime pitanje našeg daljeg opstanka postaje potpuno sporedno.

Nikola Grujičić

https://novaparadigma.wordpress.com/

„Pogledajmo svet u kome živimo. To je svet, u kojem je toliko međusobnih zavisnosti da nas neuspeh naših saveznika (poput Grčke) može oštetiti koliko i pretnje naših neprijatelja, a propadanje naših rivala (poput Kine) nam može naneti štete koliko i njihov rast.“ – Thomas Friedman

„Let’s look at the world we’re actually living in. It is a world that has become much more interdependent so that our friends failing (like Greece) can now harm us as much as our enemies threatening, and our rivals (like China) collapsing can hurt us as much as their rising.“ – http://gawker.com/5947810/thomas-friedmans-gut-feeling-explains-the-world

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: