Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

ODLAZAK PO DOSTOJEVSKOM

Monodrama Braća Karamazovi koju je napisao i odigrao srpski glumac Nebojša Dugalić ostaće upamćena po jednom nesvakidašnjem gestu bake

 

Nebojša Dugalić se seli u Kanadu sa porodicom. Odigrao je monodramu za koju je sam napisao tekst, po motivima iz „Braće Karamazovih“. Kada se predstava završila, dok je još trajao aplauz, dok je još stajao na sceni, jedna jako stara baka polako mu je prišla i pružila poklon – antikvarne „Karamazove“ na ruskom. Verovatno, porodično nasleđe. Kada je prihvatio knjigu, baka mu je poljubila ruku. Plakala je. On se sagnuo i poljubio njenu ruku. Onda je još neko vreme stajao sa tom knjigom u ruci, punih očiju, želeći da sakrije da se oprašta. I onda se sve brzo završilo.

Nebojša Dugalić i monodrama Braća Karamazovi

Nebojša Dugalić

Kada smo izašli, ponovo sam video na ulici tu baku. Vraćala se kući potpuno sama, pogrbljena i dostojanstvena. Njoj niko nije pomogao ni da dođe u pozorište, ni da iz njega ode. Sama je osmislila i sprovela celu diverziju. Bez pomoći.

Ovde se treba zamisliti.

Uoči rata sa nacistima, ministar odbrane Velike Britanije došao je kod premijera Čerčila sa predlogom da se na štetu budžeta za kulturu poveća vojni budžet. Čerčil mu je samo odbrusio: „A čime ćemo onda, gospodine ministre, da se branimo?!“

U Državi – velesili u profesionalnom loptanju, odlazak Nebojše Dugalića, oca petoro, supruga, najboljeg srpskog glumca, reditelja, nije zaslužio pažnju novinara, cinkaroša, ulizica, botova, opozicionara, NVO smradova. Nikome nije bilo zanimljivo što sedmoro odlazi zauvek, u Kanadu.

Sreća kao trajno stanje nije ni moguće, nije ni dobro, niti mislim da je to najvažnije. Sreća nije ono što je presudno, već borba za ispunjenje, borba da se celim bićem prepozna smislenost svog postojanja, da se čovek oseti celovit. Sve ostalo je samo parcijalni doživljaj sreće. Čovek može da bude srećan i zbog dobitka na lutriji, ali istinski može biti srećan jedino ako u nekoj svojoj dubini oseća smislenost svog postojanja. Sve drugo je promašeno traganje za srećom.

Nebojša Dugalić – intervju za Vox magazin

U trenutku pretvaranja ovog parčeta zemlje u veliku ograđenu farmu, gde se kvalitetnija junetina izvozi na Zapad da radi, a ona preostala ostaje da služi kao jeftina marvena snaga, u trenutku kada naš narod na Kosmetu nekažnjeno ubijaju, u Montenegro-u i Hrvatskoj mrcvare, a Republiku Srpsku guše, nama nije potreban kulturni radnik. Nije potreban tumač. Nije potrebno da se branimo.

To veče bilo je namenjeno za Tropico band, za selfie i mahanje krpama na dočeku sportista. Za beg od zbilje. Za neprijatnost koliko nam dobro ide.

Dugalićev osnovni greh bio je to što tu neprijatnost, izgleda, nije podelio. Što je sinoć umesto izveštaja iz kladionice tumačio Dostojevskog. Što je za tih sat i po, ulazeći u tuđe lice, ulazeći u tuđe telo i glavu, govoreći odande, oslabio više nego da je trčao po travi.

Ako mu jeste bilo neprijatno, bilo je samo zato, što mu je za rad na pozivu profesora na glumačkoj Akademiji na raspolaganje stavljeno 19.000 RSD. Mesečno.

Zbog toga, ja ponavljam: krpama. Jer te zastave nisu bile pukovske zastave sa Kajmakčalana. To su bile zastave kolaboracije.

Srpsku pukovsku zastavu sinoć je nosila jedino ona starica. I spustila je, dostojanstveno, na pola koplja.

Od nekih velikih duhovnika i od otaca sam video, da ako čovek nije podržan izvanrednom Božijom milošću, sav njegov trud se može pretvoriti u ništa. Čovek može biti srećan samim saznanjem da je na tom putu, da je odlučio da izdrži svaki izazov i svako iskušenje. Možda je u tome jedina nada. Ako čovek gleda samo na ovaj svet, budući da je konačan, gde se može zasnovati neka sreća? Svaka sreća u iskustvu konačnosti je prolazna sreća ali čovek opstaje sluteći onu beskonačnu.  

Nebojša Dugalić – intervju za Vox magazin

.

Nemanja Carević

Izvor: vidovdan.org

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: