Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Preporuka

Porodica sa 18-oro dece – roditelji 8 dečaka i 10 devojčica

 

PORODICA SA MNOGO BLAGOSLOVA

Ruska porodica koja ima 18-oro dece, od toga 8 dečaka i 10 devojčica. Razgovor sa ocem mnogočlane porodice, kako je živeti u mnogočlanoj porodici govori sveštenik Jovan Osjak

 

Otac Jovan Osjak premašio je sve moguće i nemoguće planove po pitanju izgradnje kuća, sađenja drveća i rađanja dece. Kada mu je izgorela prva kuća, još dok je bio običan mirjanin i otac petoro dece, nije mogao ni zamisliti da će postati sveštenik i da će iz temelja podići na desetine kuća i zgrada, četiri hrama, eparhijsku bogosloviju i nedeljnu školu, kao ni to da će pored 18-oro lepe, dobre, inteligentne i radoznale dece, popadija Nadežda i on dobiti 19-oro unučadi, od kojih će 8-oro biti nazvano u dedinu čast – Ivan, a tri unuke po baki – Nadežda.

Porodica sa 18-oro dece - roditelji 8 dečaka i 10 devojčica na okupu
Porodica sa 18-oro dece – na ovoj slici nisu svi na okupu

Juče, na prestoni praznik Sveto-Trojickog hrama u Rostovu na Donu, njegov nastojatelj protojerej Jovan Osjak proslavio je 25. godišnjicu od svešteničke hirotonije. Redakcija portala „Pravoslavie.Ru“ o. Jovanu od srca čestita jubilej, i danas, na Međunarodni dan zaštite dece, objavljuje razgovor sa ovim izvanrednim pastirom o Nadi, veri, ljubavi, požarima i demografskoj eksploziji u svakoj pojedinačnoj porodici.

Sa dragim je raj i u ostavi

Oče Jovane, kako ste se vi upoznali sa popadijom?

Kada sam se sa njom upoznao, bio sam vojnik. Služio sam kao vezista u vojnoj obaveštajnoj službi. Bile su tri devojke. Jedna od njih je bila tako skromna. Porazgovarao sam sa njom i pribojao se da je ne izgubim. Najpre sam shvatio koliko je ona iznutra lepa, a kasnije je došla na red i sva njena ostala lepota. Dopala mi se njena skromnost, zagonetnost, strogost i predanost srca. Kolege su mi jednom ispričale kako me je Nađa, kada sam se vraćao sa odmora, ceo dan čekala na autobuskoj stanici po vrelom suncu, bojeći se da ne propusti moj autobus. Ono najskuplje jeste duša, tj. ono što nas vodi ka večnosti. Popadija tačno razume da treba početi od duše i uspostaviti red u glavi. Onda će sve drugo samo doći na svoje mesto i svuda će biti red.

I kako je počinjao vaš zajednički život?

Protojerej Jovan Osjak i popadija Nadežda
Protojerej Jovan Osjak i popadija Nadežda

Venčali smo se kasno uveče 7. novembra 1983. godine u Slavjansku na Kubanju. Protojerej Nikita Gavriljčik, nastojatelj Hrama Uspenja Presvete Bogorodice, još uvek pamti kako sam ga ja tad, još kao vojnik, molio da nas venča, dok se Nađa skrivala jer ga se stidela.

Nedostatke svi imamo. Ali mi jedni drugima pomažemo da se nosimo sa njima. Ako iskreno čoveka voliš, onda ga voliš sa svim plusevima i minusima.

A da li pravoslavna žena treba da vodi računa o sebi ili to ometa njen duhovni život?

Ne samo da nije zabranjeno voditi računa o sebi, već je greh ne voditi računao sebi. Ja smatram da je greh kada se čovek zapusti. Žena mora da brine o sebi. Ona treba da se žrtvuje zarad voljene osobe, a muškarac zarad svoje voljene supruge. I to je sve. A ako ja ne budem vodio računa o sebi, ona o sebi, šta će onda biti? Naravno, i kad deca dođu, ne samo mnogodetna već svaka mama mora da vodi računa o sebi. Nije neophodno ići u raznorazne saune, banje i na različite tretmane. To se može činiti i kod kuće, u porodici. Na primer, moguće je baviti se sportom. I zbog čega ne pronaći one stvari koje mogu obradovati bližnje? Učiniti za sebe nešto što će se i vama lično svideti. Ne treba, gledajući se u ogledalo, imati strah od sebe. I ne radi se tu samo o lepoti lica i odeće. Mi smo pre godinu dana dobili diplomu za najlepše dvorište u Rostovu na Donu. O našem dvorištu se brinemo zajedno sa decom.

Imate mnogo dece i mnogo nagrada. A da li je bilo mnogo iskušenja?

Naša porodica je preživela tri požara, kada nam je sve izgorelo do temelja. Triput smo morali da obnavljamo kuće. Tako nas je Gospod kroz prevazilaženje nevolja i iskušenja čeličio. Sada živimo u komfornoj kući koja je u našem vlasništvu.

Nedavno je u požarima nastradalo na hiljade Rusa. Gde ste vi živeli dok vam nije sigla pomoć?

Živeli smo u ostavi. Dva mlađa deteta su bila na intenzivnoj nezi, a ostale smo poslali kod rođaka. Kuća je izgorela, a ostava je ostala čitava. Noću, kada smo supruga i ja odlazili u krevet, po nama su prelazili pacovi. Znali smo čvrsto da se zamotamo u jorgan i da sa sebe otresamo pacove. Bilo je vrlo zastrašujuće i neprijatno, ali nismo imali izbora. Šta smo mogli učiniti? Mnogo toga smo preživeli. Bilo je to uoči zime 1989. godine. Dogodilo se da je moja majka bila bolesna i da smo mi bukvalno na sat vremena otišli do nje da joj odnesemo lekove. Deca su za to vreme našla šibice i po svojoj nesmotrenosti zapalila kuću. Kada je u kući izbio požar, petoro dece se našlo usred pobesnelog plamena. Da nije bilo komšinice Ane Novicke… Ona je razbila prozor i rizikujući sopstveni život spasila našu decu. Lekari su rekli da mlađa deca neće dočekati jutro. U 3 sata ujutru svi smo ustali na molitvu: „Gospode, spasi decu, da bi ona izrasla u dobre verujuće ljude!“: A ujutru smo saznali da se upravo za vreme naše molitve desilo čudo: sinovima je sa pluća počeo da se odlepljuje sloj čađi. A sutradan druga nevolja: smrt moje majke. Najstrašnija stvar jeste izgubiti voljenu majku. Pre toga preživeo sam smrt svog bezmerno voljenog oca, a sada sam se opraštao od svoje majke.

Ostao sam sa petoro dece i voljenom suprugom, te počeh da gradim novu kuću. Ustajao sam u 4 ujutru, a odlazio na spavanje posle ponoći. Međutim, kroz dva meseca na nekadašnjem mestu već je stajala nova kuća. Pomagali su nam rođaci, komšije i prijatelji, ali je najveći deo posla pao na moja i suprugina leđa. Možete li da zamislite, ja već 31. decembra, tačno dva meseca nakon požara, ložio peć u novom domu! Mi imamo dosta rodbine. Naravno, oni su nam finansijski pomogli, a pomogla nam je i Eparhija, iako ja tad nisam bio sveštenik.

„Zamolio sam Gospoda da me nauči da gradim.

I kroz dva dana kuća je izgorela do temelja“

A šta ste vi bili po profesiji?

Pre ženidbe i za vreme služenja vojnog roka osposobio sam se za obućara, mehaničara, vozača, frizera i radiomehaničara. Sve ovo mi je koristilo u životu. Kada smo popadija i ja započinjali život, ja sam bio obični dečak, oltarnik u sabornoj crkvi. U 25-oj godini sam već imao petoro dece. Bilo je teško, ali interesantno. Kada su jedno za drugim krenula da se rađaju deca, kupili smo omanju kuću. Obrađivali smo zemlju, trudili se, gajili cveće i voće za prodaju i pecali ribu. U kući smo imali papagaje. Pored papagaja uzgajali smo i feretke (afričke tvorove). To je zverčica sa skupocenim krznom, hibrid hrčka i nerca. Ljudi su dolazili kod nas i kupovali ih. Štošta bi imalo tu da se kaže. Bili smo tada mladi, obezbeđeni, dobro smo zarađivali, i po našim merilima, novca je bilo dovoljno. Život nam se na veoma lep način uređivao. Izgledalo je kao da više ništa nije potrebno, samo nam je pameti nedostajalo.

Najinteresantnije od svega je što sam ja dan uoči požara izašao u baštu i kažem: „Gospode, molim te, pomozi mi, nauči me da gradim“. Imam novac, rodilo se i peto dete, a mi nemamo gde da ga smestimo. Ne znam kako da napravim sobu, nemam iskustva, a i pameti mi nedostaje“. Dva dana kasnije kuća je izgorela do temelja. Tražio sam i odmah dobio. Treba samo to preživeti. Odmah sam shvatio da me je Gospod čuo i da nam pomaže, darujući nam iskustvo i razum kroz neko iskušenje. Ali, slava Bogu, sva deca su ostala živa i zdrava. Zatim sam još jednom molio – i dobio šta sam tražio. I moralo se tako sve prolaziti. Srećom, kada su nam kuće gorele, moj jedini najverniji drug, kog veoma volim, bila je moja matuška. I moju sestru je zadesila nesreća. Svi zajedno smo se digli na noge. Njena stara kuća je izgorela, a nova se ispostavila kao deset puta bolja. Bog nam daje neka iskušenja, ali On takođe daje i snagu i pomoć za borbu sa njima.

Zar nije kuća izgorela kao odgovor na vaše molitve?

Kada tražimo od Boga neku pomoć ili se molimo za rodbinu i bližnje, treba jasno da razumemo da nam Gospod pomoć ponekad ne šalje odmah, već prema našem duhovnom uzrastu. Uvek i na svemu treba zahvaljivati Bogu, a kao dobar primer toga treba da nam posluži Jov Mnogostradalni. Kod njega ćemo naći i primer i odgovore. I kada se odlučimo za molitvu, treba da shvatimo da mi često tražimo ne ono što je za nas korisno, već upravo ono što sami želimo, a to nije uvek na korist. Veoma je važno u molitvi izgovarati ove reči: „Nek bude ne kako ja hoću, Gospode, već onako kako Ti znaš šta je meni potrebno za spasenje duše“. I ako želimo da nas Bog čuje, moramo da budemo usredsređeni na molitvu i da slušamo sami sebe. Kada se molimo, tj. kada tražimo nešto od Boga, a sami sebe ne čujemo, onda kako da nas čuje Bog? Ja uvek svojim parohijanima govorim: „Kada vi veoma želite da izmolite nešto od Boga, dobro razmislite pre nego što se za to pomolite“.

Tako sam i ja molio Boga da me nauči da gradim i da živim, tražio sam da mi da pameti, i Gospod me je naučio, ali koliko me je to koštalo! I ako ste vi spremni da se promenite iz korena, ponekad morate proći kroz mnogo toga, a ima i situacija kada je našim karakterima i gordosti potrebna hitna duhovna operacija. Štošta smo mi pregurali, a sada imamo veliku i lepu kuću, u čijoj nam je izgradnji pomogao Vladimir Jakunjin, predsednik OAO „Ruske železnice“. On je popadiju odlikovao ordenom Andreja Prvozvanog za veru i vernost. Zahvalni smo od srca njemu i njegovoj supruzi Nataliji Viktorovnoj, koja rukovodi sveruskim programom „Svetost materinstva“, čineći time takvo jedno dobro delo.

Nadežda Osjak sa petoro dece. 1986. g.
Nadežda Osjak sa petoro dece. 1986. g.

O čudima, ljubavi i porodičnoj sreći

Da li je u vašoj porodici bilo čuda?

Već sam rekao da smo se mi u silu Božije Promisli uverili još nakon prvog požara, kada su nam dva mlađa deteta mogla umreti na intenzivnoj nezi, ali smo se popadija i ja molili, i deca su preživela. Jednom prilikom mi je nadležni episkop predložio da osnujem Sveto-Trojicku parohiju. Ja sam tada bio na parohiji u selu Rjaženoje, o karijeri nisam ni razmišljao. Nisam želeo da menjam uređeni život na parohiji u selu za rad na zemlji, koju je tek trebalo uzeti, a zatim na njoj podići hram. Nakon razgovora sa mitropolitom, koji je mene saslušao ali moje odbijanje nije prihvatio, i koji mi je dao tri dana da razmislim, našoj teško oboleloj ćerki Jeleni stanje se pogoršalo i ona je narednog jutra počela da se guši. Nosio sam je na svojim rukama, pošto je popadija bila već ostala bez snage, boreći se za njen život sedam meseci. Ćerka je u mom naručju počela da se guši. Snažno je mahala rukama i nogama, disanje se zaustavilo i ona je umrla. Nakon što je ona prestala da diše, ja sam zamolio Boga da je vrati u život i dao zavet da ću uložiti sve svoje napore da sagradim hram. A popadija se zavetovala da će ako ćerka oživi, pevati u crkvenom horu. I odmah zatim došao sam na ideju da ćerki dunem u usta. Kada sam to učinio, njoj se na mahove počelo vraćati disanje. Sada su hramovi sagrađeni, a naša ćerka je postala popadija i dirigent hora, i sa svojim mužem ima troje dece. Njihov prvi sin je dobio ime Ivan, u znak zahvalnosti Bogu.

Kako ste uspeli pored svih svojih nevolja da sačuvate ljubav?

Život je tako kratak. Mnogih trenutaka odmah i ne mogu da se setim. Kada mi sednemo za sto, onda sa decom vodimo veoma interesantne i duge razgovore. Čini nam se kao da je sve što je bilo nekako proletelo. Ostalo je u sećanju samo ono što je lepo, a sve neprijatnosti su iza nas. Slava Bogu za sve! Bilo je veoma mnogo iskušenja, ali zahvaljujući svim nevoljama kroz koje smo prošli mi i jesmo stali na noge, a naša deca su postala jača.

Novorođena tetka petoro unučadi

Ispričajte nam nešto o vašoj deci.

Ukupno imamo 8 dečaka (Ivan, Aleksej, Jevgenije, Aleksandar, Vladimir, Grigorije, Sergej i Serafim) i 10 devojčica (Olga, Jelena, Marija, Tatjana, Ana, Nadežda, Evdokija, Darija, Ksenija, koja je tragično izgubila život, i Anastasija). Starija deca su već obezbeđeni obrazovani ljudi. Ivan je preduzetnik. Aleksej i Jevgenije privode kraju treći fakultet: završili su Stavropoljsku bogosloviju, Fakultet kavkaskih naroda i Sanktpeterburšku duhovnu akademiju. Dva zeta su sveštenici, a jedan sin je đakon. Bogu hvala, uglavnom je sve kako treba.

Kako vi izdržavate jer treba svakog od njih probuditi, nahraniti, vaspitati i obrazovati?

Neophodan je lični primer u svemu. U velikoj porodici je sve uređeno. Da biste veliku porodicu razumeli, neophodno je da u njoj provedete nekoliko dana i tad će vam sve biti jasno. Ceo život – to vam je samo rad, rad i rad, ali to nije ropstvo, već prava sreća. Gospod je rekao: „Jaram je moj blag i breme je je moje lako“. Mi svi verujemo i znamo da On nama rukovodi i da nam u svemu pomaže.

Pročitala sam kako je vaših, tad već petoro unučadi, čekalo iz porodilišta vašu novorođenu 18. po redu ćerku, koja njima dođe tetka.

Naša Nastja je požurila sa svojim dolaskom na svet: popadija se porodila pre termina. Primili su ih profesor Aleksandar Romaševski i dr Jelena Lavrenova. Ćerka je na rođenju imala samo 1200 gr, zbog čega je bila u inkubatoru. Nju je baš tu u bolničkoj sobi krstio moj sinovac – otac Valerije. Za Nastenjku i popadiju molio se, verovatno, čitav pravoslavni grad. Zbog toga što je 18. ćerka rođena pre termina, i popadiji je pretila opasnost. Sve je bilo veoma ozbiljno. Pozvali su me na konzilijum. Šestorica profesora zamolila su me da se molim i Gospod je ponovo pokazao milost. I popadija i Nastja su žive i zdrave.

Za mnoge mnogodetnost predstavlja asocijaciju za siromaštvo, neblagostanje, različite poteškoće i materijalnu oskudicu. Sećam se kako su se naši prijatelji patili sa troje dece u majušnom sobičku. Mnogi roditelji jedva da mogu obući svoju decu, a otuda i kompleksi koji im smetaju kad odrastu.

Da, sve je to naša realnost. Šteta što se mnogodetne porodice često smatraju „socijalnim parazitima“, iako one imaju vrlo skromne povlastice, a iznos dečijeg dodatka je doslovno smešna stavka. Malom broju mnogodetnih porodica polazi za rukom da budu obezbeđene i srećne. Ali nikakve teškoće njih ne mogu sprečiti da budu srećne. U takvim porodicama, kao što je naša, mnogodetnost je asocijacija za osećanja ljubavi, prijateljstva, poštovanja, odgovornosti, solidarnosti, uzajamne pomoći, blagonaklonosti i samostalnosti.

Belgorod. Porodica Osjak odlazi da primi nagradu „Roditeljski rekord“. 2012. g.
Belgorod. Porodica Osjak odlazi da primi nagradu „Roditeljski rekord“. 2012. g.

O abortusima i planiranju porodice

Sada se mnogi plaše da imaju velike porodice i planiraju rađanje dece.

Ne treba se plašiti. Problem je u tome što se čovek plaši i planira porodicu. Eto to je nesreća. Sami znate da je najvažnija stvar, pre nego što poželite da zasnujete porodicu, da hiljadu puta merite a jednom da sečete. Veoma je važno tome pristupiti odgovorno. Ako je muškarac odlučio da se venča sa svojom suprugom, on treba da shvati da je to za ceo život. Ako on to nije shvatio, ako se još uvek dvoumi da li da se ženi ili da se ne ženi, onda to ne treba ni da čini, tj. bolje mu je da se ne ženi. I supruga, ako je u dilemi, ne treba da se udaje da ne bi napravila veliku grešku. A ako su pak oboje shvatili da su do svoje smrti spremni da žive u zajednici i opstaju, onda treba da stvaraju porodicu. A što se tiče planiranja porodice… Ne sme se planirati! Deca su Božije davanje. Ako su momak i devojka zavoleli jedno drugo, i ako im je Bog dao da začnu i dobiju dete, to je nešto najbolje u životu. Najbolje dete je ono dete koje se rodi.

Đavo napada supružnike ubacujući im različite pomisli o tome kako možda neće imati dovoljno novčanih sredstava, zdravlja ili nečeg drugog. Žena treba da shvati da ona čineći abortus, čedomorstvo, ubija ljubav svog muža. Sa svakim ubijenim detetom ona sve više gubi muža. Isto je i ako muž tera ženu, svoju suprugu, da abortira. Time on ubija njenu ljubav prema sebi. To je neminovno i dešava se neprimetno, a posle se osvrneš – kad ono – porodica se raspala.

A da li ste vi i popadija razmišljali na tu temu?

Kada je ona čekala prvo dete, kovali smo planove sedeći na tremu: imaćemo dvoje dece, a treće oko četrdesete. Ali Gospod je video bolje. Ako ja volim ženu, i ona mi je rodila dete, pa kako onda da ne volim to dete? Među našim parohijanima ima supružnika koji već imaju četvoro dece, iako u njihovim planovima nije bilo više od dvoje. Oni aktivno pomažu sirotišta. I mnoge popadijine prijateljice počinju da rađaju mnogo dece. A ranije su one smatrale decu preprekom u karijeri i privatnom životu. Nema potrebe planirati. Ako je Gospod poslao bebu – radujte se. Šta god da vam Bog daje, svemu se radujte. Deca nisu teret, već radost.

Mnoge žene bi možda i želele mnogo dece, ali im zdravlje ne dopušta.

I mojoj ženi su, takođe, govorili: „I vi i dete ćete umreti“. Svašta nas je snalazilo. Ali Gospod nas je čuvao. Ako nam je Bog slao dete, On je onda davao i zdravlje, i sve ostalo. Ako je supruga zatrudnela, ni ona, ni njen muž ne treba čak ni da pomisle na abortus. Jer to ne znači samo da se rađa tatino i mamino dete – rađa se razumna duša. Gospod to dete šalje u svet. Rođenje deteta je dar od Boga.

O lepoti

U svesti mnogih lik mnogodetne mame je lik izmučene žene, koja je rastrzana između muža, kućnih poslova, vrtića i škole. A vaša žena je tako mlada, doterana, vitka, tako pametna i lepa. U čemu je tu tajna?

Mislim, pre svega, u našim genima. Najvažnije – to je zahvaljujući našim roditeljima. Popadija i ja smo rođeni u mnogodetnim pravoslavnim porodicama. Moji roditelji su imali 18-oro dece. Ja sam bio deseto dete. Popadijini roditelji su isto imali mnogo dece. Oni su decu vaspitavali u ljubavi prema sebi i jednih prema drugima. I kada smo nas dvoje dobili mnogo dece, to je bilo interesantno i lako, izgledalo je kao da tu ništa nije komplikovano. Jednom prilikom popadija mi je rekla: „Ja živim za Boga, za tebe i za decu“. Može biti da je u tome njena tajna?

S protojerejem Jovanom Osjakom razgovarala Irina Ahundova

Foto autora i iz porodične arhive

Prevod sa ruskog: Nataša Jeftić

Hram posvećen prep. Serafimu Sarovskom u Rostovu na Donu. Obnovio ga je o.Jovan Osjak
Hram posvećen prepodobnom Serafimu Sarovskom u Rostovu na Donu. Obnovio ga je otac Jovan Osjak

Podaci o sagovorniku:

Protojerej Jovan Osjak je nastojatelj Serafimovskog i Sveto-Trojickog hrama u Rostovu na Donu, arhijerejski namesnik parohija Zapadnog okruga Rostovske i Novočerkaske eparhije, sekretar Mitropolita rostovskog i novočerkaskog i rukovodilac projekta „Centar za pomoć mnogodetnim porodicama “SemьЯ”.

O. Jovan je za svoje zasluge pred otadžbinom i za roditeljski podvig udostojen nagrada Vlade RF, među kojima je i orden „Roditeljska slava“. Popadiji Nadeždi je 2005. godine za mnogodetnost i haritativni rad bio uručen orden Svetog blagovernog carevića Dimitrija Ugličkog. Nadežda Aleksejevna je takođe laureat međunarodne nagrade Andreja Prvozvanog za veru i vernost, a nagradu su joj uručili za majčinsku hrabrost i izuzetan primer duhovno-moralnog vaspitanja dece.

Otac Jovan se nalazi na čelu eparhijske pres službe i televizijskog studija „Pravoslavni Don“, a duhovnik je društvene organizacije „Rostov bez narkotika“, čije se savetovalište nalazi na Sveto-Trojickoj parohiji.

U parohiji radi narodna kuhinja, u kojoj radnim danima vreme provodi od 50-100 ljudi, a kad su veći praznici – i do hiljadu.

Među projektima koje bi htela da realizuje Sveto-Trojicka parohija jeste i otvaranje šivaće radionice, gde bi mnogodetne i nesrećne porodice i oni bez krova nad glavom mogli da dobiju posao. Za otvaranje radionice postoji odgovarajuća prostorija, ali je potrebno pronaći 3 miliona rubalja. Drugi projekat jeste osnivanje centra za rehabilitaciju ljudi koji su pušteni iz zatvora , a ovaj predlog su o. Jovanu dali sami bivši zatvorenici.

Otac Jovan na Sveto-Trojickoj parohiji redovno održava savetovanja po pitanjima zaštite života dece. Na njima se okupljaju predstavnici sveštenstva, dobrotvornih fondova i organizacija, lekara i psihologa. Parohija aktivno učestvuje u radu rostovskog Centra za zaštitu materinstva „Vozroždenie“ (Preporod), koji se sprovodi u tri pravca: konsultativna pomoć psihologa, pravoslavnih lekara i pravnika; informativno-prosvetiteljski rad po pitanju demografskih problema i protivljenja abortusima (uključujući i one koje se anonimno izvode u privatnim klinikama, bez ispunjavanja ustanovljenih normi predabortusnog konsultovanja); haritativna delatnost – pružanje materijalne podrške trudnicama koje su u krizi ili su maloletne, kao i porodicama sa niskim primanjima i samohranim majkama.

Otac Jovan je uveren da je danas krajnje neophodno pružiti materijalnu i moralnu podršku mnogodetnim porodicama i tradicionalnim porodičnim vrednostima u sredstvima javnog informisanja, jer će samo mnogodetnošću moći da se reše socijalni problemi društva. O tome se govorilo i na konferenciji održanoj u aprilu „Mnogodetnost danas“, čiji su suosnivači ROO „Roditeljski komitet grada Volgodonska“, ROO „Rostov bez narkotika“ i OO „Mnogodetne mame Rostova“. Među pitanjima koja su pokrenuta na konferenciji bilo je i pitanje ustupanja zemljišnih parcela mnogodetnim majkama, kao i o njihovom komunikacijskom i infrastrukturnom obezbeđivanju i državnoj podršci Agencije za stambene programe. Pričalo se i o tome da u Rostovskoj Oblasti postoji jedinstvena prilika da se realizuje predivan eksperiment na nivou države „Gradić demografske budućnosti“ i da se taj primer proširi na celu Rusiju.

Irina Ahundova

Izvor: Pravoslavie.ru

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Proktomed Dr Milena Šćepanović oglas sideba baner
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter