POSLEDNJI RUSKI CAR
Kakvu povezanost imaju Pravoslavlje i monarhija kao društveni poredak. Ko je bio poslednji ruski car Nikolaj II u duhovnom smislu
U monarhiji, nacija traži osvećenje svih projava zbog složenog života potčinjavanjem pravdi. Za to je nužna vlast jedne ličnosti, zato što samo ličnost ima savest, samo ličnost nosi odgovornost pred Bogom. Nužna je vlast neograničena, jer svako ograničavanje vlasti Cara od strane ljudi, oslobađalo bi ga odgovornosti pred savešću i Bogom. Okružen ograničenjima, on se ne bi potčinjavao pravdi, već ovim ili drugim interesima, ovoj ili onoj zemaljskoj sili.
L. Tihomirov „Nosilac ideala“
Poslednji ruski car Nikolaj II Aleksandrovič
Suviše je očigledno da je razgovor o perspektivama vaspostavljanja pravoslavne monarhije u sadašnjoj situaciji neubedljiva (neuverljiva). Čak i politikolozi – demokrate govore da je u Rusiji sve došlo do kritične tačke potpunog poništavanja („obnulenija“) vlasti. Zemlja je blizu gubitka svake upravljenosti a to znači na kraju krajeva, potpunom samo-raspadu. Daj Bože da se bar nekakva zakonitost sačuva. Usred sveopšteg sadašnjeg amoralizma i bezakonja ne može biti ni reči o ponovnom uspostavljanju monarhije. Sami ljudi nisu u mogućnosti da iziđu iz ovog složenog položaja.
Sa svakim pokušajem, oni kao da se samo dublje pogružavaju u ovoj baruštini. Nikakva umoljavanja ovde ne pomažu. Samo po milosti Božijoj ovo se može desiti, ako se ljudi pokaju, ako svom dušom zažele da izmene život, zažele Cara i iskreno pristanu da se potčine najvišoj Pravdi, odričući se od bezumne i pogibeljne slobode.
Ruski narod čak i u svome bezumlju intuitivno oseća neraskidivu vezu pojmova Car i Bog: „Boga nema, Car nam ne treba, preživećemo od danas do sutra“, primećuje savremeni pisac koji je čuo ovu pesmu u gluvoj ruskoj provinciji krajem šezdesetih godina. Ili, kako je tačno izrazio pesnik ovo stanje bezumlja, posle odrečenja Cara: „Dobro je što nema Boga, dobro je što nema Cara, dobro je što nema nikoga i ničega“. A nedavno uoči nadletajućeg raspada drugi pesnik je rekao:
„Ako Rusiji nije nužan Bog,
meni ne treba takva Rusija“.
Svo društvo mora se najpre u korenu izmeniti. Bogu je sve moguće, ali je potrebno satrudništvo sa Njim. Ovo je trud da se osvesti sve što se desilo i događa se sada.
U težnji da uspostavi vlast nad materijalnim svetom čovek sve više utvrđuje sebe u ulozi „čoveko-boga“. Mi vidimo sveopštu ustremljenost na privlačno, čisto ljudsko buduće, čije se dostizanje čini mogućim, a religija sa njenim shvatanjima, čini se, mora neizbežno da odstupi i iščezne.
No, osnovna dogma hrišćanskog otkrovenja, prvorodni greh, nije socijalna nepravda – koja je glavno zlo za hilijastički marksizam, i čovečanstvo čak iako bi se oslobodilo od svih socijalnih beda, nastavilo bi po pređašnjem da prebiva u sveobuhvatnoj grehovnoj bedi. Upečatljiva ilustracija podobnih stremljenja je, ne samo iskustvo komunističke i postkomunističke Rusije (koja je bez analogona), već i takvih zemalja kao što su Holandija i Švedska, koje nadmašuju sve nivoom materijalnih uspeha i demokratskih sloboda, no istovremeno ne žele da ustupe prvenstvo u razvratu i broju samoubistava. Svi uspesi hilijazma su površni i ne prodiru u izvorne (iskonske) dubine ljudskog očajanja.
Posle revolucije 1917. godine u Rusiji, Crkva je za mnoge predstavljala zastarelu instituciju osuđenu da nestane. Danas zabrinutost sve više narasta usled produbljivanja životne praznine. U meri u kojoj se sve ruši ili je osuđeno na rušenje, ova zabrinutost – „uninije naroda“ o kojoj govori Hristos – je nerešiv teret, i niko nije u stanju da je izbegne. Sada mnogi razumno stavljaju pod sumnju optimizam kojim je bilo ispunjeno čovečanstvo pre sto godina, no ideja sveopšteg progresa utvrdila se tako čvrsto, da guta sve bez ostatka i ništa drugo čovečanstvo ne želi da zna!
Nemoguće je održati postojanje bez nade na bolju budućnost. Život je nemoguć ako se ne može promeniti. No nemoguće je ne videti dubinu podvale, koja proishodi iz ovakvih očekivanja. Ovde se projavljuje nada onog istog hilijazma, koji kao za neizbežno prisustvuje u svesti ljudskog društva i koji čak prodire i u Crkvu.
Podsetimo se, da se ideja hiljadugodišnjeg carstva, ideja zemaljskog carstva gde će sve biti savršeno, rodila iz drevne jeresi hilijazma, saglasno kojoj će prvo vaskrsenje (o kojem se govori u 20. glavi Otkrovenja Sv. Jovana Bogoslova) biti za izabrane na 1000 godina.
Za to vreme će izabranik živeti sa Hristom na zemlji i naslađivati se blagostanjem i srećom. Ova maštanja ishode iz drevnog judejskog predanja i utiču sve više na judaističko učenje sa njegovom idejom zemaljskog carstva čijim se krajnjim izrazom javlja komunizam. Ovo je lažna, fantastična teorija o kojoj Pravoslavna Crkva govori kao o iskrivljavanju (izopačavanju) istinske eshatološke nade. Crkva je pobeđivala ovu jeres svaki put kada se ona u toku istorije ponovo pojavljivala. Mi je vidimo i danas, sve prisutniju u meri u kojoj slabi autoritet Crkve u svetu, a želja za apsolutnom pravednošću prirodno produžava da bude mučnom potrebom čovečanstva.
U svakoj kulturi gde je još sačuvana ideja pravde i istine, a izgubljena veza sa verom u Boga, neizbežno se razvija hilijazam – javni ili tajni. Tragična i protivrečna ideja hilijazma je na izvoru velikih istorijskih mitova XIX veka, onih koji su pokušavali da se ostvare u XX veku.
Milion pravoslavnih hrišćana u Rusiji, odrekavši se od svoje vere, učestvovali su u ovoj zabludi. Neće li velike revolucije koje predstavljaju pokušaje privremenog „spasenja“ čovečanstva, logički postati ratom ne samo protiv Pomazanika Božijeg, nego i protiv sve Crkve, a za oslobođenje od svih sveštenih formi i na kraju krajeva od pravde i istine?!
Sav smisao revolucije 1917. godine je u ovome i ovde su bile sve sile zla suprotstavljene pravoslavnoj monarhiji. Zar je slučajno što se upravo komunistička, marksističko – lenjinistička ideologija u konačnom obračunu obrušila sa tolikom mržnjom na Pomazanika Božijega? To je bio vidljivi izraz hilijastičkog lažnog učenja. A drugi njegov ešalon nastupa sada, sa odbacivanjem svih moralnih ograničenja – za dostizanje zemaljske sreće.
Na početku trećeg milenijuma, temu koju smo naznačili umesno je postaviti u pravi odnos prema jeresi hiljadugodišnjeg carstva. Car Nikolaj Aleksandrovič bio je žrtva suprotstavljanja najglavnijoj jeresi čovečanstva – jeresi hilijazma u njenoj poslednjoj projavi: marksističko – lenjinističkoj revoluciji. Sve sile zla bile su tu napregnute i zato je promislom Božijom bio izabran za protivljenje njima, čovek tako retke dostojanstvenosti.
Cara Nikolaja II, mi danas doživljavamo kao anđela poslanog Bogom na zemlju uoči apokaliptičkih bura u Rusiji i celom svetu. On je bio dat, da bi javio obraz Pravoslavnog Cara za sva vremena, i da bi se pokazalo čega se lišavamo gubeći pravoslavnu monarhiju. Umesto Pomazanika Božijeg, Rusija je dobila satanske pomazanike. Sve se bilo prevrnulo i sve se tu smelo. Svi pokušaji da se zadrži propast bili su uzaludni. Čak je i liberal V. Nabokov bio prinuđen da konstatuje, da samo što se uspostavila zakonitost i pravičnost o kojoj su maštali liberali, to se započelo najstrašnije krvavo bezakonje.
On je Pomazanik Božiji – po grčki „Hristos“ – taj koji je bio istinski pričastan Carskom služenju Hristu, taj koji je dobio osobene blagodatne darove za svoje odgovorno hrišćansko služenje. Ovo se projavilo i u njegovom smirenju pred voljom Božijom. Sveti Jovan Šangajski (Maksimović) kaže:
„Primivši blagodatni pečat Duha Svetoga u tajni miropomazanja, Car Nikolaj II je do kraja života ostao veran svojem visokom zvanju i svestan svoje odgovornosti pred Bogom. U svakom postupku on je polagao račun pred svojom savešću, istinski pobožan ne samo u danima svojih zemaljskih uspeha, već je projavio trpljenje u iskušenjima, podobno trpljenju pravednog Jovana“.
On je bio duhovno Car, mučenik i u svim pogledima ostvario je svoje mističko prizvanje, najkrotkiji, najviše ugodivši Hristu od svih pravoslavnih Careva – upravo takvim kakvim mora biti Car u poslednjim vremenima.
Car Nikolaj II Romanov je učestvovao u Golgoti svog naroda. Eto zašto je njegovo proslavljenje našom Crkvom neodvojivo od proslavljenja novomučenika i ispovednika ruskih. Mi moramo ponovo podvući značenje koje Crkva pridaje prolivanju krvi. Prvi svetitelji su bili mučenici.
Evo tajne odricanja od prestola poslednjeg svetog Cara, koje mu se stalno ostavlja u greh: za njega nije bilo razlike između duga hrišćanina koji ispunjava zapovesti Božije i duga Cara. Kada je u strašnim prilikama („opkoljen izdajstvom, kukavičlukom i obmanama“) postalo jasno da on ne može ispunjavati svoje Carsko služenje po hrišćanskoj savesti, on je bez roptanja, kao Hristos u Getesimaniji, prihvatio volju Božiju o sebi i Rusiji. Ponekad nam se čini, da se u aktivnosti jednog čoveka projavljuje njegov karakter i volja, no potrebno je neuporedivo više hrabrosti da bi taj koji „ne nosi uzalud mač“, primio zapovest Božiju da se „ne protivi zlu“, kada Bog otkriva da drugoga puta nema. A političar koga pokreće samo instinkt vlasti i žudnja da je sačuva po bilo koju cenu, po prirodi je vrlo slab čovek. Zasluga je Cara Nikolaja II što je on ostvario smisao istorije kao tajne volje Božije.
Nema potrebe rasuđivati, povodom bezumnih klevetanja Cara Nikolaja, da su se njegovom krivicom prolile reke krvi i otpali od Boga milioni ljudi. Dovoljno je reći da Crkva nikada nema pravo da se nada u apstraktnu silu i oslanjajući se na nju da propoveda svetu blagovest Krsta. Mi ne možemo reći da je Car bio nepraktičan čovek. Nije slučajno što je za vreme njegovog upravljanja Rusija dostigla najviši procvat i najviše slobode. Ipak, kako je to tačno i duboko primetio arhimandrit Konstantin Zajcev: „to su bili poslednji udarci ogromnog, ali padajućeg duhovnog talasa koji je svojevremeno podigao iz ničega rusku zemlju i dao joj postepeno nečuvenu veličinu i slavu“. Tragedija se sastoji u tome što se, sa sve većom snagom, javljala sablazan da se ide putem Evrope sa njenim slobodama od svih ograničenja, da se dostigne još veći rascvat i još veće slobode. U ovoj ustremljenosti ka građanskoj slobodi – kaže dalje otac Konstantin – ruski čovek je sve više gubio sposobnost i spremnost slobodnog podučavanja vlasti datoj od Boga, i razumna sloboda preobraćala se u svesti ruskih ljudi u oslobođenje od duhovne discipline i hlađenje prema Crkvi. Car je postajao sa građanskim rascvatom Rusije duhovno i psihološki suvišan. Što bliže prestolu, što više na lestvicama kulture, blagostanja, umnog razvitka – to je postojala sve više zapanjujuća duhovna provalija koja se pojavljivala između Cara i njegovih podanika. Samo ovim, moguće je uopšte objasniti onu zastrašujuću pustoš koja se obrazovala oko Cara od momenta revolucije.
Potreba odrečenja, piše otac Konstantin bila je „oštrom projavom tog psihološkog osećanja nepotrebnosti Cara koje je zahvatilo Rusiju. Svako je dejstvovao po svojoj logici i imao svoje shvatanje toga što je nužno za spasenje i blagostanje Rusije. Tu je moglo biti mnogo uma, čak i državničke mudrosti, no onaj mistički trepet pred Carskom vlašću i ona religiozna uverenost da Car – Pomazanik nosi blagodat Božiju koju je nemoguće odbacivati zamenjujući je svojim domišljanjima, već su bili iščezli“. Kao što su, dodajemo još, ranije iščezle u svom ostalom svetu.
Ovo nije proisteklo za jedan dan i nije se začelo za vreme Cara Nikolaja Aleksandroviča. Već u programu dekabrista, obaveznom tačkom bilo je uništavanje Carskog roda, a engleska i francuska revolucija rešile su ovaj problem još ranije. Hilijastička sekularizacija društvene svesti, ideja stvaranja zemaljskog carstva uz odbacivanje Nebeskog, postepeno se razvijala u dubini vekova i u perspektivi neminovno se mora poklopiti sa poslednjim apokaliptičkim događajima istorije.
Dvadeseti vek se završio i možda je „blizu kraj svemu“.
U sudbini poslednjeg ruskog Cara mi možemo videti događaje apokaliptičkog značenja, ne samo kao posledicu naročitog mesta koje Rusija zauzima u svetu, nego i usled otkrivanja poslednjih dubina procesa koji se odvijaju u svetu tokom poslednjih vekova.
Jedna od suštinskih crta poslednjeg vremena, sastoji se u tome da je ljudsko društvo pre svega usredsređeno na budućnost. Do poslednjih vekova ono je gledalo radije na prošlost, tražeći u njoj primere koje bi mu pomogli da opstane usred zla zemnog postojanja. Tada ljudi nisu razmišljali kako da izmene svet, već najpre o tome kako da prežive u postojećem svetu.
Ideja ustremljenosti na bolju budućnost odgovara građanskom civilizovanom društvu i savršeno je različita od istorije spasenja. Ona počinje da se pojavljuje posle XVI veka i nalazi sve jači izraz u XVIII veku, prodirući vrlo sporo u društvenu svest izazivajući vrlo velike promene. To što se desilo Caru u Rusiji bilo je poslednja granica.
U tom pravcu razvija se i filozofska misao savremenog sveta sa njegovim veličanjem progresa i strahotama rušenja. Ovo se može videti na primeru tri velika misaona toka koja tačno odgovaraju trima poslednjim vekovima. U XVIII veku čovek, pod uticajem Dekarta, sve više i više veruje u razum i nauku i skoro da ih obožava. Devetnaesti vek otvara dveri „dijalektike i istorije“ i evolucije (Hegel, Darvin, Marks). Dvadeseti vek ostvaruje u praksi učenje XIX veka, istovremeno utvrđujući „primat života“ – pretpostavljanje iskustava bilo kojoj teoriji (Bergson sa njegovim egzistencijalizmom).
No, razum, bezuslovno neophodan za razumevanje života, postane li jedinim merilom istine, tajna se izgoni a evolucija i „dijalektika istorije“ svecelo usredsređeni na zemaljski plan života zamagljuju večno. „Egzistencija“, privremeno postojanje, istiskuje suštinu, iskustvo se suprotstavlja Otkrovenju. „Ako ja ne znam za Boga u mojem ličnom iskustvu, znači Boga nema“. Otuda proističe novo shvatanje slobode sa odbacivanjem drevnih tabua: čovek samo onda ostvaruje istinski sebe kada se ne sputava nikakvim moralnim ograničenjima.
Ova tri filozofska toka proističu jedan iz drugoga i slažu se jedan na drugi i preprečuju put savremenog čoveka ka veri „drevnih dana“ i njenim vrednostima.
Na taj način može se primetiti da ljudska moralnost i kultura prolaze kroz tri odgovarajuće etape. U prvoj etapi sačuvani su listovi, cvetovi čak i plodovi tradicionalne hrišćanske moralnosti i kulture, ali veza sa korenima tj. sa verom u Živoga Boga – sve više slabi i sasvim se gubi. Postepeno Bog postaje nepotrebnim, tj. preobraća se u apstraktnu „nadgradnju“ koja se može uprazniti, zameniti. Dovoljno je za dostojan život slediti prirodni razum i savest.
U drugoj etapi čovek, budući da nije u stanju da obezbedi normalan život, ustaje protiv prirodnih normi moralnosti i njihovog Tvorca: revolucija 1917. godine u Rusiji i njeno produžavanje danas u novoj revoluciji tj. prevratu Božanskog i moralnog poretka, koja utvrđuje greh kao normu.
U poslednjoj, trećoj etapi kao da je potrebno osvećenje greha tj. mešanje svetinje sa nečistotom o kojoj kao tajni bezakonja, piše apostol Pavle u II poslanici Solunjanima. U tom kontekstu, da primetimo, može se razmatrati jedna od perspektiva vaspostavljanja monarhije; ukrašavanje najvišeg bezakonja vlasti mamone, Krstom – glavnom hrišćanskom svetinjom ili perspektiva „spoljašnjeg obličja“ iznutra praznog, kako je to izrazio Sv. Teofan Zatvornik – dakle, obnova monarhije kao vlasti antihrista.
Mi vidimo šta se dešava kada se previđa da je vlast data od Boga i kada se državnost gradi na nehrišćanskim principima. Vladajući savremeni pogled na politiku i ekonomiju, po kome je dobro ono što donosi korist i što doprinosi procvatu i moći države, bez obzira na povredu moralnih principa, neizbežno stavlja ljudsko društvo pred izbor između jednog nemilosrdnog političkog monstruma i drugog još nemilosrdnijeg suprotstavljenog prvom. Kada se gubi dimenzija večnosti, nema ni mogućnosti da se izbegne totalitarizam. A i demokratija – ta velika laž našeg vremena kako se izrazio K. Pobedonoscev – neizbežno se završava njime.
Sada se često govori o „ubrzanju istorije“. Međutim, ubrzavanje tehničkog progresa označava ne samo usporavanje moralnog razvitka, već njegovo ubrzano rušenje. Sveopšti mir koji obećava hilijazam, može se projaviti i već se projavljuje kao totalni rat ili kako bi rekao filozof „rat svih protiv svih“. Jer mir koji je zasnovan na odbacivanju moralnih principa neminovno vodi totalnoj anarhiji i tiraniji.
Nema nikakve druge istorije, sem istorije spasenja koja se završava u večnosti. Car, Pomazanik Božiji, prizvan je da ovo obezbedi u maksimalnom stepenu. Kao što reče jedan filozof: „naznačenje vlasti nije u tome da na zemlji stvori raj, već da ne dopusti pakao. Danas se u društvu stvara takva moralna atmosfera da prosečan čovek ne može da preživi“. Treba biti jakom ličnošću, ukorenjenom u Bogu da bi se suprotstavilo opštoj propasti. Veliko preimućstvo pravoslavne monarhije sastoji se u njenoj natprirodnoj blagodatnoj dimenziji, u stremljenju da otvori put ka Carstvu Hristovom za sve ljude.
Naznačenjem Cara kao „spoljašnjeg episkopa“ kroz održavanje pravih odnosa između Crkve i države daje mogućnost Crkvi da čuva ovu atmosferu.
Razume se, mi se moramo boriti i sa socijalnim zlom koje je samo projava drugog, dubljeg i sakrivenog zla – greha, smrti, đavola. Smisao istorije je, kako kažu hilijasti i marksisti (a mi se slažemo u ovome sa njima), da oslobodi i usreći čoveka. No, mi kažemo da to samo može Isus Hristos učiniti i to onima koji Ga slede.
Posle ubistva Cara, sva rušilačka moć bila je upravljena baš na Crkvu, zato što ona i svojim prisustvom, možda još jače nego svojom rečju, utiče na svet otkrivajući mu nevidljivo. Svet takođe sa svoje strane utiče na Crkvu i to utoliko jače kada se odstrani „onaj koji zadržava“ (dolazak antihrista) – a to je po Sv. ocima pravoslavni Car. Svet podržava Crkvu ili je omalovažava, ignoriše ili što je još gore od svega pokušava da stane na njeno mesto i zameni je sobom.
Ljudsko društvo je u stalnom traženju nekakvog jedinstva.
Jedinstvo koje se javilo kao posledica rušenja pravoslavne monarhije, u početku kao jedinstvo komunističkog kolektivizma a zatim kao jedinstvo u grehu kao normi, završiće se na kraju krajeva jedinstvom pod vlašću antihrista. A jedinstvo u Bogu koje je u znatnom stepenu obezbeđivao Car kao čuvar Crkve i vere od spoljašnjih opasnosti sve će više slabiti u svetu.
Šta nam je učiniti u ovome svetu, da ga očajanje i noć ne progutaju potpuno? Jasno nam je da su potrebni dugi napori pre nego što se svet odrekne od skeptičkog pragmatizma i ponovo se ne shvati uloga pravoslavnog monarha koji obezbeđuje zadovoljavajuće odnose među Crkvom, Carstvom vaploćenog Slova i svetom, carstvom mnoštva koje očekuje jedinstvo. Ovaj odnos nije prosto moralni ili juridički, nego ontološki. Samo kroz shvatanje ovog ontološkog odnosa sve posledice: moralne, političke i juridičke mogu se postepeno javiti u njihovom pravom svetlu.
Ovaj zadatak je složen. Mi čak ne možemo biti uvereni da će se rešiti na vidljiv način, jer pobeda dobra je sakrivena pobeda u ovo vreme kada tajna bezakonja trijumfuje svuda po površini. Ovde nam je suštinski zadatak, koji pretpostavlja tajnu, svest o tajni Crkve i tajni sveta koje su sve više suprotstavljene.
Tragedija se sastoji ne samo u gubitku važnog životnog centra, nego i u nesposobnosti da mu se vrati kroz ovu svest. Kako je moguće da se olako preskoči sav svetli i tamni opit prošlosti i ide dalje „putem progresa“? Ili se ograničiti ponavljanjem spoljašnjih formi nasleđenih iz prošlosti? Savremeni krizis je u značajnom stepenu kriza razumevanja u crkvenoj i društvenoj svesti. Gde pronaći svetlost, kako razagnati tamu da bi se makar potrudili da nađemo put ka spasenju?
Pred licem hilijastičke obmane, mi smo dužni da budemo svesni ne samo opasnosti sveopšteg uništenja od nuklearnih eksplozija ili presahnjivanja prirodnih resursa, već i ne manje opasnosti moralne i duhovne pogibelji. Politički i duhovno-moralni horizont sveta postaje sve više jedinstven. Ako hoćemo da promenimo horizont vremena, treba da naš pogled bude ustremljen ka istinskom cilju, najvišem cilju od koga zavisi sudbina ljudskog društva. Mi smo već mnogo puta govorili, da pre nego što se postavi pitanje o obnovi pravoslavne monarhije u Rusiji, treba se ozbiljno zamisliti o putevima vaspostavljanja dveju njenih glavnih činilaca: moralnosti i državnosti.
Drugačija očekivanja novog zemaljskog cara biće put uspostavljanja sinfonije anti-države i anti-crkve u licu antihrista.
Protojerej Aleksandar Šargunov – Pravoslavna monarhija i novi svetski poredak