Život

Radost više dece – Mnogočlana porodica Trifović

 

MNOGOČLANA PORODICA TRIFOVIĆ

U poseti višečlanoj porodici Trifović iz Peći, nastanjenoj u beogradskom naselju Krnjača

 

Radosti je više kada je delimo

Ovde se umesto rečenice „Mi nemamo“ izgovara: „Sve što imamo, mi delimo“, pa se zato, u ovoj i ovakvim porodicama, i ne dešava da nekome nešto od osnovnih potrepština za život, u dužem vremenskom periodu, fali. A ljubavi i radosti koju takođe deli šestoro dece, devetoro unučadi i šestoro snaha i zetova porodice, sada već preminulog Miroslava i Darinke Dare Trifović, takođe ima dosta, i za rodbinu, kumove, prijatelje…

Mnogočlana porodica Trifović - Dara Trifović sa decom
Dara Trifović sa decom

– „Oduvek sam volela decu. „Strašno“sam volela decu, dok sam još i sama bila dete. Majka mi se zbog toga malo i pribojavala pa je govorila: „Ona ili neće imati dece ili će ih imati desetoro“. Ovako započinje svoju priču Darinka Dara Trifović , rodom iz Glavičice kod Peći koja je i sama rođena u porodici koja je imala osmoro dece.

Darinka se, najčešće, kada se upoznaje ovako predstavlja: „Ja sam majka šestoro dece i devetoro unučadi. Zasad.“ Decu Dara ističe, ponosna na svoj porod. I „ljuta“ na sve žene i majke koje nisu rađale više dece, a koje su mogle, i to sa ogorčenjem slikovito i sa prekorom opisuje: „Samo kukavica jedno jaje nosi“ a „vetar i jedan list sam na grani zaobilazi“. Velika Kina se zabrinula za svoj natalitet, pa se misli šta će biti sa njenim narodom za četvrt veka, a gde smo tek mi, sa našom „belom kugom“, pita se ona
Slučajnost je htela da smo se u prodicu Trifović iz Peći, sada nastanjenoj u porodičnoj kući u beogradskom naselju Krnjači, koja je 1999. morala da izbegne pred najezdom albanskih terorista, zaputili upravo u dane kada su davali godišnji pomen glavi porodice, Miroslavu Trifoviću, kojeg su od milja više zvali Miro nego imenom..

Godišnji pomen Miru, možda to i nije slučaj, ponovo nas je povezao sa svim njegovim ukućanima.

Decu smo učili da rade sve u kući

Kada smo došli u kuću, na stolu je stajala sveća, pogača i vino i kako to običaj nalaže u pravoslavnim porodicama, pripremljen ručak… A miomirisni tamjan širio se domaćinstvom… Dočekali su nas sa osmehom na licu ali i sa tugom koja nije i neće nikad iščiliti iz njihovih srca. Dara je crninu za mužem nosila godinu dana, baš prema nepisanim pravoslavnim pravilima. I još je bila u nekoj tamnoj odeći, jer ne izlazi se odmah iz crnine u „vesele boje“. Ne može to ni da se uradi sasvim lako… neće duša. Sinovi i kćeri takođe još žalosni za ocem …

O tome kako su se deca rađala i kako se živelo sa šestoro dece, tri sina i tri kćeri, sa svekrom i svekrvom, prasvekrvom, dva devera i dve jetrve i njihovom decom, Dara kaže: U Peći sam radila kao medicinska sestra, a Miro je radio na benzinskoj pumpi, zagrebačkoj „INI“. Kada smo se uzeli oboje smo voleli da imamo puno dece. Rodila sam tri sina i tri ćerke: Jugoslava, Danila, Miljana, Danijelu, Jelenu i Milenu. I možda bih još rodila, ali se to, iz ko zna kojih razloga, nije desilo. Jugoslav ima Iliju, Dušana i Marka; Danilo Anđeliju i Miroslava; Danijela ima Balšu i Anđelu; Jelena ima Lidiju a Milena Milicu, Miljan još nema dece, priča nam Dara, dok lepa Jelena poslužije kafu.

– U stvari, ovako je bilo, nastavlja priču ona. Mi smo u Peći, dok nismo napravili svoju kuću, živeli u istom dvorištu i u istoj kući sa deverima, svekrom i svekrvom ali svako u svojoj velikoj sobi. Decu smo vaspitavali da svako ima svoj zadatak da bi „kuća“ bila uredna, hrana pripremljena i da bi oni mogli neometano da uče. Naša deca i deca mojih devera su se neprestano družila. Sin jednog devera, sedamnaestogodišnji Dragan ubijen je u kafiću „Panda“ pred bombardovanje. To nam je velika tragedija…

– U toj velikoj zajednici a i u samoj našoj porodici poštovao se red. Kad bi neko došao u goste deca su ćutala, ustajala su uvek kada neko uđe u sobu. Navikli su i da pospreme obuću, pa se jednom desilo da se moj ujak iznenadio, kada je jednom dolazio kod nas sa većim brojem gostiju, što su, kada su izlazili, sve cipele bile očišćene i poređane ispred vrata, seća se naša domaćica.
-Živeli smo u svetu gde su nas svi voleli. I kada smo bežali iz Peći 13. juna 1999. godine , samo sam uspela da uzmem slavsku ikonu Sv. Alimpija Stolpnika…i tako smo došli u Beograd. Miro je kada smo ovde došli jedno vreme radio… Stalno smo pokušavali da prodamo kuću koju smo napravili u Peći, ali nam to nije pošlo za rukom. Miro je prošle godine, baš u ovo doba, otišao u Peć da bi našao kupca… Ali desila se tragedija, umro je naprasno od srčanog udara… a mi smo to saznali na „vestima“… Mnogo mi je teško bez njega …

– Da napomenem, kaže Dara, kada sam rodila prvo troje dece, posle toga sam 21. novembra 1976. godine imala tešku saobraćajnu nesreću sa tri preloma karlične kosti. Tri meseca sam bila nepokretna u bolnici, a zatim još šest meseci sam hodala na štakama. Tada sam već imala Jugoslava, Danila i Danijelu. Ja se , međutim , nisam obazirala na reči lekara…potom sam ipak rodila Jelenu, Miljana i Milenu. Babica koja me je porađala u bolnici u Peći , Lela, bila je iz Vojvodine, imala je samo jedno dete i uvek bi me sa osmehom dočekivala. Njoj je možda bilo neobično jer je bila iz sredine u kojoj se rađa po jedno dete…

Unučad porodice Trifović
Unučad porodice Trifović

U porodici se neguje zajedništvo

Pošto tada u Peći nije bilo vrtića, decu su nam, dok su bila mala čuvale Romkinje. Kasnije su starija deca čuvala mlađu. Bila je jedna Azbija, Romkinja koja dugo nije imala svoju decu. Ona mi je neko vreme čuvala mališane. Imala sam poverenja u nju. Kasnije sam je, da bi joj pomogla, odvela kod čuvenog ginekologa iz Peći, dr Mila Vučeljića kod kojeg se lečila pa je i ona dobila jedno dete. Danas živi u Nemačkoj.

– Ćerke su mi puno pomagale, ističe Dara. Jelena zadužena da poveze koga gde treba, a ne samo ona i drugi pomažu. Zet Igor u Čikagu vozi kamion i novčano nam je puno pomogao posebno ćerku Danijelu koja sa mužem i decom živi u Crnoj Gori , u Baru. Zet iz Bara je konobar , posao je više sezonski, morali su da se zaduže da bi preživljavali pa im je zbog toga zet iz Amerike slao novac i svaku pomoć.

– Sva su mi deca krštena. U porodici iz koje potičem slava se nikada nije prekidala. A Miro i ja smo uvek na Mitrovdan odlazili kod mojih roditelja. Moj muž je iz komunističke porodice koja je dugo vremena nije slavila slavu. Ali, kako se Miru dopala slava kod mojih, kasnije smo i mi počeli da slavimo, a i njegova braća i rodbina. I govorili su nam sa zahvalnošću: vi ste prvi počeli.
Mirov otac Dušan u početku nije bio raspoložen da počnemo da slavimo i rekao nam je: „Ja vam neću doći“. „Kako ti hoćeš tata“, odgovorila sam mu. Ali kada smo spremili slavu, tata Dušan je prvi sa zdravicom i suzama u očima došao na slavu i čestitao nam, priča Dara vidno ozarena i danas uzbuđena i radosna, što su kod starog oca tada izazvali emocije, i verovatno sećanje na neka još starija vremena kada se slavilo i kada se slava nije ni dovodila u pitanje, Bože ne daj.

I jedno unuče nosi pradedino ime, Dušan, a jedan drugi unuk koji se rodio posle Mirove smrti zove se Miroslav. Unučad porodice Trifović se takođe okuplja za svaku slavu, Božić i Vaskrs a najčešće i vikendom jer ih je većina u Beogradu. Oni se takođe vaspitavaju u pravoslavnom duhu. Stalno su zajedno, druže se i sve dele.

– Od dece mi je u veri najrevnsoniji Daško (Danilo), on posti sve postove, ide na liturgije, na duhovna predavanja, pa i nas ostale pouči u nečemu ili podseti kako šta da radimo. Ali i unučad ne zaostaju. Dušan i Anđelija pohađaju i veronauku, priča nam Dara. A Anđelija koja je slušala šta pričamo, ode da poljubi ikonu, prekrsti se i povuče sa braćom i sestrama.

Braća i sestre u porodici Trifović dele sve što imaju. Sestre kad god dolaze u kuću u Krnjači, svaka donese nešto što je spremila od hrane, snahe takođe spreme ručak i sofra je začas spremna. I niko tu ne moža da ostane gladan…a nisu im plate naročite…ekonomska kriza i njih „debelo“ pogađa. Ali, lakše je kad delimo, kažu oni.

– I radost i tugu delimo, možda nas to i spasava, dodaje lepa Jelena koja radi kao medicinska sestra u KBC Srbije, ali uporedo studira Medicinu sa zavidnim ocenama.

Porodica Trifović, očigledno je, živi u ljubavi, slozi, razumevanju…A to je danas retkost. Za svaku pohvalu,za podršku i za primer, naročito onima koji misle da je za osnivanje porodice potrebno mnogo, mnogo novca.

Baka Dara piše i poeziju

Darinka Dara Trifović, ne samo da kuva, mesi, siri, sprema hranu i pomaže oko unučadi već ova jaka i talentovana žena i piše. Poeziju i prozu. Taj talenat se posebno ispoljio od progona sa Kosova i Metohije kada je objavila knjige: „Glavu gore“, „Nasmejano jutro“, „Kosovo zemljo vaznesena“, „Mamin cvet“, „Sveta zavetnica“ , roman „Život pod zvezdama „ i druge. Pesme su joj objavljivane u Prištinskom „JEDINSTVU“, Dečijim novinama, Srbien Timesu i u drugim časopisima. Do sada je objavila 12 knjiga za decu i odrasle.

Zastupljena je i u antologijama. Dobitnik je i više nagrada i priznanja…kroz njene pesme zbori, huji, žubori i svetluca mašta koja traži tvoju maštu da zajedno uživate u čarima životu. Dara uvek ima vremena i za rodbinu, kumove, prijatelje…a tako su i deca vaspitana… Najlepše čestitke za Božić, Novi godinu i Vaskrs stižu putem svih modernih tehnologija od Dare Trifović i njene porodice.

 

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo

Ostavite komentar

Ostavite komentar