INTERNET VOJEVANJE
Kako bi izgledali srpski internet ratnici uoči Kosovskog boja i kako bi se vodilo ratovanje na internetu sa Turcima
Zamislite samo da je postojao internet u vreme neposredno posle 1389-te, ili u vekovima teškog srpskog ropstva pod Turcima, ili uoči 1804-te, ili 1915-te….?
Čega bi tu sve bilo – da je svako od Srba mogao da, kad god mu padne na pamet, istovari na svoj fb profil sve što mu je na duši i dobije slično nemoćne i istom frustracijom jednako uokvirene odgovore?
Odgovor nemam.
Ipak, jedno je sigurno. Ne bi nam bilo mnogo bolje od toga.
Ko zna da li bismo prošli onako kako smo prošli ili bi usput potpuno nestali u okeanskim talasima nepodnošljivog razočarenja u svoju elitu, svoj narod i, naravno, u Boga (i njegovu navodnu „nemost“ i ravnodušnost“)?
Srećom, nije bilo interneta, pa smo ipak nekako pretekli. Do sad.
1918-te smo pristali da veliku pobedu zamenimo mlitavim kompromisom na svoju štetu. Te godine smo (kao da smo poraženi) izgubili državno ime, himnu, zastavu i pravo da slobodno govorimo o svojim stradanjima i pobedama. I sveta pravoslavna Crkva je definitivno (po prvi put u našoj istoriji) „izbačena iz prvog reda“ i trajno marginalizovana.
1941. godine smo doživeli sramni raspad vojske i države i ubrzo zatim se konkretno uverili kolika je mržnja naših dojučerašnjih „sugrađana“ (iz drugih jugoslovenskih nacija).
1944-te smo bili izloženi krvavom i razbojničkom dovršetku svega što su tri godine pre toga u ratu započele (onako sistemarski uporno i surovo) ustaše, Mađari, Bugari, Arnauti i Nemci. Titoistički dželati su u tih par meseci i godina dovršili sve prethodno započeto i nagurali teški nadgrobni kamen na čitavo naše postojanje (u obliku u kome smo sve do sad, vekovima, živeli).
1974-te smo izgubili Kosovo i Metohiju, a sve je, iste te godine, antisrpskim Ustavom, pripremljeno i za gubitak Vojvodine.
1991. godine je počela autodestruktivna kolektivna igranka, „jedan korak unapred – dva unazad“.
I tako stalno – kroz 1992. 1995-tu, 1999-tu, 2000-tu… – sve do nove vlasti i današnjih dana.
Toliko loših godina; sramnih i kompleksnih poraza; međusobne mržnje i nepoverenja; pobijene, izgnane i degenerisane elite; nepokajanog i bezumnog nastavljanja istim smerom i pravcem strmoglavog pada.
Strašan spisak propuštenih šansi i očajnih poteza, kojim je naprosto ispunjena i prepunjena naša moderna istorija.
To ne može da se odvija bez užasnih i tragičnih posledica.
Posle svega pogrešnog, beskorisnog, prerizičnog, ravnodušnog, nesolidarnog i po nas kobnog, ne mogu se sad, jednim potezom pera (ili tipke na kompjuteru), ispravljati tolike „krive Drine“ i menjati (kad nam se ćefne) nama odavno nerazumljivi i neprijateljski „veliki svet“.
Osim ako nismo baš sasvim normalni, pa pokušavamo da, uvek iznova, ničim izazvani, poput cirkuskih mađioničara, pronađemo naš „Abrakadabra!“ i zeca iz šešira.
Osim ako vešto i „što pre“ ne pomešano internetovsku i onu stvarnu realnost.
Posebno kada je reč o sudbini Srbije i budućnosti srpske ideje.
Internet nam daje iluziju da je moguće ratovati bez krvi i bola, voleti bez realnog kontakta i pravog partnera, raditi bez znoja i šefa, olako ocenjivati sve i svakoga (od patrijarha i srpskih akademika, pa do Kusturice i Putina).
A to tako ne može.
Dragoslav Bokan
Izvor: FB profil autora