LEVIJATAN ILI SPAŠAVAJUĆI ANDREJA ZVJAGINCEVA
Ruski film Levijatan koji potpisuje režiser Andrej Zvjagincev uskomešao je filmsku kritiku širom sveta. Šta film govori.
Duboko introspektivni, opštoj i mediokritetskoj percepciji nedostupan kladenac kreativne inspiracije Andreja Zvjaginceva, kultnog ruskog sineaste srednje generacije, naglašeno savestocentrična motivsko – tematska paradigma njegovog umetničkog poimanja smisla ljudskog postojanja, ne može se i ne sme kompromitovati atomističkom analizom filmskog opusa koji je potpisao.
Scena iz filma Levijatan
Ako je negde nužan geštaltistički interpretativni panoptikup režiserske produkcije, i više od toga, njome promovisane egzistencijalističke filozofije, onda to zasigurno jeste u slučaju Andreja Zvjaginceva. Radi se, zacelo, o autoru jedinstvenih umetničkih atributa čija se stvaralačka posebnost i njene interpretativne reperkusije ne smeju lakomisleno i pojednostavljeno svesti na izolovanu analizu bilo kojeg pojedinačnog filmskog ostavrenja, pa tako ni poslednjeg filma „Levijatan“. Neophodno je, drugim rečima, ozbiljnosti i istine radi, hronološki pogledati prethodna ostvarenja („Povratak“, „Izgnanstvo“ i „Jelena“) i u naznačenom, kumulativnom i sveobuhvatnom kontekstu potražiti robustnu, naoko nevidljivu ali sveprožimajuću eksplanatornu nit koja će celishodno potpomoći razumevanju „Levijatana“.
Naime, ko u celokupnom stvaralačkom opusu ovog sjajnog režisera, od referentnih ruskih i svetskih kinematografa već okićenog bremenitim oreolom naslednika Andreja Tarkovskog, nije prepoznao beskonačni iskušenički PROCES, surovu, dramatičnu borbu ogrehovljenog pojedinca i svih njegovih (ljudskih) slabosti, ko makar naslutio nije košmarni izraz surovog prenapregnuća individualnih ovozemaljskih ideala sa jedne i (auto)destruktivnog arsenala ličnosti, sa druge strane, odnosno, kome je promaklo da primeti da je svaka duša poprište, bolna slika i privremeni ishod neprekidnog bogotražiteljskog tumaranja malog, skvrčanog i strastima ophrvanog čoveka, tj. nemirni odraz nužnog i neizbežnog KRETANjA ka bogu, bilo ono isceljujuće i bogougodno ili stranputno i bogoskrvno – elem, takvom posmatraču će se poslednjim Zvjagincevljevim ostvarenjem, „Levijatanom“, lako nametnuti površna i sasvim logična asocijacija sa latentnom kritikom savremenog, posttranzicijskog ruskog društva, sa svim onim dnevnopolitičkim damarima koji ga opterećuju i evociraju autokratske reminiscencije, i sasvim izvesno, takvom gledaocu će verovatno promaći slojevita, i postradanjem dočarana, težnja za ličnim iskupljenjem i preobražajem.
https://www.youtube.com/watch?v=7kdi8zdWwiw
Ako je „Povratkom“ uznemirio simbol autoriteta (oca), okončavajući film najdubljom tišinom i arhetipalnim razumevanjem tog simbola, i ako je „Izgnanstvom“ uznemirio simbol autoriteta braka privodeći na koncu gledaoca u monolog sa vlastitim nedoumicama, okoštalim i rigidnim formama odnosa sa sobom, epohalnim sistemom vrednosti i savremenim svetom, odnosno svim ovocivilizacijskim klišeima, tj. ako je „Jelenom“, ovo pitanje podigao na mikroplan šire porodice i njenih relacija sa okolinom i sopstvenim, odnosno, opštim sistemom vrednosti, onda je sasvim očekivano bilo da pojedinac bude konačno uveden u uznemiravajuću uzajamnost sa vrhunskim društvenim autoritetom-državom. To se zaista i jeste dogodilo u „Levijatanu“, ali posredovano sveprisutnom, kroz celokupno autorovo sočinjenije aktuelnom, individualnom, duboko pounutrenom borbom pojedinaca koji, svako na svoj način, smatraući da čine bogougodne podvige, polaze u susret bogu, putem, za koji veruju da je jedini.
Stanimir Trifunović