Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

KADA NAPUSTIŠ SOBU

 

Kada napustiš sobu
u kojoj nisi bila
i koja je to postala kada te je naslutila
i u kojoj je prevrnuta ostala
tvoja šoljica za kafu
i želja koju nisi smela da izustiš
jer bih je mogao čuti i ispuniti…
i od čije buke su zidovi napukli
da se srca ne bi raspukla…

Pesma Kada napustiš sobu

Kada napustiš tu sobu
u koju ni kročila nisi
prerano uglavnom
a u njoj te sve upamtilo
i u kojoj su ti dlanovi ostali na mom licu
i jedan zavejani požar
koji nisi smela da raspališ
jer bih ga svojim uzdasima mogao razbuktati
i od čije vatre se istopila planeta
da se oči ne bi istopile

Kada napustiš sobu
u kojoj nisi gostovala
u neko vreme možda slučajno
a svakom kalendaru ostala najdraži gost
i u kojoj su svi satovi stali
kada si prvi put trepnula
i jedan vulkan na horizontu
koji si sa strahom posmatrala
jer se u mojim očima plavio
i od čijeg zalaska je svet ostao bez boja
da bi čežnja ostala rumena

Kada napustiš tu sobu
u koju nisi sletela sa Ružnjeg Šerementjeva ni Pulkova
prekasno po pravilu
ili prerano
zagledana u katedralu Aleksandra Nevskog
u jednom dalekom gradu
na severoistoku Evrope
(gde mećave gore)
gde sam ti pisao pesme koje ti nisam govorio
i ti ih slušala nikada ih ne čuvši
i ja te nesanicama klesao
i čekao da ti pričam o bori na desnom obrazu
da se duše ne bi naborale

Kada napustiš tu sobu
u kojoj sam ostao da bi se tvojim mogao zvati
a ti otišla da bi moja ostala
kao što su moji
Moskva ili Petrograd
i suze koje tek treba da isplačem
jer ih dugujem vremenu pre i posle tebe
i od kojih bi potopio tren koji se tvojim krsti

Kada napustiš sobu
koju nećeš napustiti
i koja će tek postati tvoja
jer se tuđi dom mora napustiti
kao prazna sela
i puste ceste
I soba će izaći kroz vrata
kojih nije ni bilo
i na koja je jedino tišina smela
Ako jeste…
Stanimir Trifunović

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: