Klan Slobodana Miloševića i Mire Marković

KLAN MILOŠEVIĆA

Dr Zoran Petrović Piroćanac piše kako je klan Slobodana Miloševića i Mire Marković preuzeo političku i svaku drugu vlast u Srbiji. Ko su bili Mirini ljudi i socijalistički revolucionari

Početkom osamdesetih u Beogradu se govori o formiranju četiri klana koji svojim mrežama ljudi pokrivaju čitavu političku scenu Srbije. Klan Draža Markovića činila je „stara garda“ partije. Klan Ivan Stambolića,  predvodi ga tadašnji srpski premijer, čovek budućnosti, branitelj srpskih interesa na federalnom nivou, takozvano liberalno krilo u partiji, što je termin koji ipak spada u contradictio in adiecto, kada se govori o komunistima. Klan Miloš Minića,  gde dominira bivši ministar spoljnih poslova SFRJ, ubeđeni i neizlečivi titoista, čovek za najtajnije zadatke koje mu je poveravao Tito za Srbiju još od sedamdesetih, najčistiji specimen stare staljinističke garde srpskih komunista.

Porodica Milošević na okupu ispred Skupštine

Klan Sloba i Mira

Četvrti klan je brzo stasao, četiri godine po Titovoj smrti. Klan je praktično nastao pod šinjelom Ivana Stambolića. Milošević i Markovićeva uspevaju da načine impresivan napredak u četiri godine delatnosti klana. Mnogi su se najpre začudili pojavi „klana Slobe i Mire“. Četvrti klan se pojavljuje u vreme kolektivnog rukovodstva.

Mada suprugu Slobodana Miloševića javnost još ne poznaje, ona neumorno radi na formiranju čvrste ekipe „dugoprugaša“. Svi njeni ljudi pripremaju se u tišini, usput jačajući svoje redove i planiraju budućnost Srbije.

Odlika Četvrtog klana je da je sačinjen od dva dela, dva pod-klana: klana Slobe i klana Mire. Strategija Mirjane Marković je „da hoda u dve kolone“, jer ona ima nešto drugačije kriterijume za izbor saradnika u odnosu na svog supruga. Oni koje ona bira su intelektualnijeg profila i okrenuti su ideološkom radu, dok je okruženje Miloševića sačinjeno od pragmatičnijih ljudi, okrenutih biznisu. U klanu Sloba su najpre njegove kolege ekonomisti i bankari, njegovi saradnici iz „Beobanke“, poput mladog ekonomiste Jurija Bajeca, koji će u jednom trenutku postati i desna ruka Mirjane Marković-Milošević.

Tu su se našli i sinovi važnih članova titoističke nomenklature, poput Slobodana Koraća, sina generala Dušana Koraća, ili Mihailo Crnobrnja, sin nekadašnjeg Titovog šefa kabineta. Uz ove mlade je, a to će biti i odlučujuće za prvu fazu naleta na vlast, i grupa Titovih generala. Pre svega general Nikola Ljubičić, bivši šef generalštaba armije, najvažnija Miloševićeva „akvizicija,“ obzirom na njegovo veliko iskustvo u radu sa KOS-om.

Tu je i general Petar-Perica Gračanin, pa general Đoko Jovanić. Postoje uz Miloševića i policijske strukture, a naročito tajne službe Armije i Policije, ali će oni dugo ostati u senci.

U Četvrtom klanu postoje i „klančići“: „Šezdesetosmaši“ (Milorad Vučelić, Ljubiša Ristić, i dr.); „Požarevljani“ (Stojiljković, Žika Petrović i dr.); SSOJ (Hasanović, Trivan, Anđelković, Čigoja, cela grupa potonje „Nove demokratije, i dr.); Biznis-komunisti (Zlatan Peručić, Duško Mihajlović, Šarenac, Jaknić, Tomić „Simpo“, kasnije Zoran Čičak, Mirin biznismen- „Juro biznis enterprajz“); „Prekodrinci“ (Mirko Marjanović, itd).

Sve ove strukture pomažu Miloševiću u prvoj fazi zauzeća vlasti, naročito gradnjom mreža u srpskoj provinciji. Brojni generalni direktori velikih srpskih kompanija po provinciji prišli su Miloševiću, koji je brzo postao popularan među titoističkim krugovima Srbije, koji su i dalje izuzetno jaki.

Dok Slovenci i Hrvati, pa i Albanci-Šiptari i drugi širom Jugoslavije, brzo zaboravljaju titoizam, čak izražavaju kritiku tog doba, Srbi i dalje iskazuju svoju perverznu naklonost umrlom, a neumrlom, vođi Titu. I ostaće titoisti i u građanskom ratu, sve do svoje totalne katastrofe i komadanja Srbije početkom novog milenijuma.

Istinska snaga uticaja Miloševićevih pristalica na kome je radio njegov klan, izbiće na površinu tek oktobra 1987., tokom i posle Osme sednice CK SKS. Tada će Milošević poraziti do nogu klan Ivana Stambolića, kao prethodno i njegovu „desnu ruku“ Dragišu-Bucu Pavlovića, koji je Miloševića vidno frustrirao i bacao u intelektualni očaj zbog sopstvene intelektualne inferiornosti spram glavnog Ivanovog teoretičara.

Miloševićeva „armija“ se u tom periodu „obogaćuje“ profilom ljudi bez kuraži i ličnog intelektualnog stava, što je upravo trebalo paru Milošević-Marković, kako bi Srbiju na kraju redukovali na kraljevstvo bez reda i zakona. Milošević, koji je izabran za člana CK 1982. godine, istovremeno postaje i predsednik Komisije za ekonomske odnose. Iz ovog perioda, većina ljudi koja ga je upoznala i radila sa njim, seća se njegovog osobitog ličnog stila i diferenciranih stavova. Odavao je utisak veoma savremenog čoveka, veoma otvorenog, izraženije tehnokratski raspoloženog od okoline, koji je u govoru koristio jezik zapadnih bankara.

Četvrti klan je najmlađi, a Mira Marković obezbeđuje svojim meta-političkim raskošnim talentom da njen politički lobi nema smetnji, ali i da ne smeta supružničkim zajedničkim naporima u usponu na vlast. Odakle proističe istinska politika moć njihovog Klana? Najpre iz Univerzitetskog Komiteta. Upravo je UK idealno mesto za istrajni, a neometani rad kakvim se bavila.

Mirjana Marković je istinski spiritus movens, dok se Milošević bavi partijom. To može da se smatra dobrom i inteligentnom distribucijom zadataka u okviru bračnog para. Njihov je cilj da vlast zauzmu u partijskim strukturama postepeno. Zato je i zadatak Mirjane Marković izuzetno težak – da ekipa koju stvori u UK (Univerzitetski komitet KP) postane istinski generalštab klana. Ali, 1982., kada je Klan izvojevao svoju prvu značajnu pobedu-test, Mira Marković još nije „gazdarica“ Univerziteta, a Milošević još uvek nije „gazda“ Partije i Države. Preostalo je još pet godina neumornih aktivnosti. Mirjana Marković mora najpre da kompletira potčinjavanje UK, a potom da napadne na gradski komitet, pa da trijumfalno dokrajči CK (Centralni komitet KP). Njen tim će strpljivo, ali kao bager, krenuti na sve te institucije.

Sukob sa Miloševićem započela je Stambolićeva grupa, pre no što je Ivan Stambolić i sam postao žrtva. U UK sa Klanom Mira-Sloba počeo je preko grupe ljudi, nezavisno od grupe oko Buce Pavlovića, Radmila Kljajića i drugih. Kontakt sa Stambolićevom grupom postaje tada težak. Klan profesorke Mirjane Marković na nivou UK je bio bez koordinacije sa Stambolićem, što u politici pre toga nikad nije viđeno. I sukob je okončan pre Osme sednice. Zapravo je u tajnosti sukob počeo 1986., a trajao do juna 1987 (dok je Osma sednica održana tek u oktobru 1987.)

Suština sukoba bila je u samom Univerzitetskom Komitetu. Najjača promiloševićevska grupa upravo se nalazila u UK. Sama Mira Marković instalirala se tu još 1985. Suština poimanja čitave tehnologije vlasti grupe Mirjane Marković jeste sastav UK iz perioda 1986-88. Za tog mandata, Klan je eliminisao Ivicu Stambolića i postao je suveren u Srbiji na tri nivoa: UK, GK, CK.

Ta, najmoćnija grupa, potom odašilje iz UK svoje kadrove svuda. To je istinsko mesto rođenja promena u Srbiji sa dolaskom Miloševića i njegovog Klana. Mira Marković je tada postala član ideološke komisje UK SK, zahvaljujući uticaju Ivana Stambolića, Miloševića i njegovog klana. To je najvažnija komisija. Poznavaoci klana uvek naglašavaju i da je ovo istorijsko čvrsto jezgro nešto drugo od onih koji su im se tek kasnije pridruživali. Mira je gradila svoju moć postepeno, preko tzv. „slučajeva“. Najvažniji su bili: rasprava o marksističkom obrazovanju na Univerzitetu, koncepcija časopisa „Gledišta“, list „Student“, sa različitim glavnim urednicima koje smenjuju.

A ko su „Mirini ljudi“?

Ko su ljudi koje ovako počinju da nazivaju u Beogradu 1982? Najpre, različite generacije pristalica profesorke Marković. Veoma „mladi marksistički vukovi“, ali i iskusni kadrovi Partije, većina priznatih profesora. Među profesorkinom generacijom i još starijih, figurišu profesori Univerziteta u Beogradu: Vladimir Štambuk, Jagoš Purić, Radoš Smiljković, Petar Škundrić, Nikola Ristić, Peđa Marković (sa Medicinskog fakulteta, Miloševićev lekar), Jovašević, Boža Drašković (izvršni sekretar UK 1982-84).

Među mladima, koje će Beograđani nazvati malo kasnije „Mladoturcima“, su: Željko Simić, Snežana Aleksić, Zoran Todorović – Kundak, Nebojša Maljković, Aleksandar Jerkov, Goran Gnus, Ratko Knežević, Tahir Hasanović. Kasnije im se, u drugoj fazi, pridružuju i: Spasoje Anđelić, Aleksandar Denda, Žarko Čigoja, Goran Trivan, Zoran Čičak, Vladan Alimpijević, i drugi.

 Ideolog „Mladoturaka“ je Zoran Todorović-Kundak, koji potiče iz ekstremno siromašne seljačke porodice iz okoline Šapca. Već u prvoj fazi svoje političke aktivnosti, Zoran Todorović Kundak se isticao energijom i odlučnošću. Privukao je odmah pažnju svojom devizom: „Sva sredstva su dozvoljena, i mi moramo da kontrolišemo svaku suštinsku instituciju, naročito finansijsku“. Apsolutno lojalan Mirjani Marković, Todorović je spreman na sve, pošto poznaje krajnji cilj – potpuno zauzeće vlasti.

Miloš Knežević, bivši izvršni sekretar za ideologiju u UK (do juna 1987., kada je eliminisan u sukobu sa Mirinim „Klanom“) izuzetni je analitičar sistema zavera u Partiji. On tumači neke suštinske principe organizacije i okruženja Miloševića i Markovićeve:

 „Sloba zna šta radi. Miloševićev režim podsećao je na poslušničku i sledbeničku mašineriju. Njegovi najbliži ljudi bili su krajnje lojalni i spremni na izvršavanje svih naređenja šefa. Neki među njima su i dan-danas nepristupačni i malo poznati javnosti. Milošević nije prihvatao nikakav savet, čak i najobaveštenijih i najkorisnijih, ni od koga. On nije podnosio svoje savetnike, ma kako mudri bili. Milošević je slušao samo eho sopstvenih reči i sugestije svoje supruge, svog alter ega. Miloševićevo okruženje vrvelo je od servilnih hipokrita, bez inicijative, i površnih i loših političara. Jedini način da se dobiju visoke političke funkcije bio je da se dokaže slepa vernost, gotovo strastvena. Bračni par Milošević nije podnosio nikoga ko se pokazivao previše nezavisnim, ko se usuđivao da izrazi drugačije mišljenje, ili lično razmišljanje. Onaj ko se suprotstavljao volji Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, ostavljan je po strani, zamenjen je, eliminisan sa političke scene. Preterivanja, procesi, skandali, i afere obeležavaju taj period. Neki visokokotirani ljudi u Miloševićevom okruženju misteriozno su umrli, ili ubijeni. Identitet, karijera pristalica, poznatih pod imenom „miloševićevc – bili su pomno nadzirani kada su se peli na lestvici. Milošević je bio preterano obazriv političar.“

Naravno, Klan Sloba i Mira evoluiraće tokom svog puta ka apsolutnoj vlasti. Neke pristalice se odvajaju od Klana, druge ga odbijaju, treće prelaze u drugi klan. Treba ipak zapamtiti suštinsku razliku između onoga što je nazvano čvrstim jezgrom, ili „fetusom klana“ (poput Zorana Todorovića) i ličnosti koje su došle kasnije. Ima mirisa revolucionarnog prohujalih vremena u načinu Mirjane Marković da pristupi problemu zauzeća vlasti.

Ona je nekako nalikovala prvim hrišćanima u katakombama u Rimu, ne bi li obavljali svoj obred. Ni ona nije previše pokazivala ono što čini, skrivala je svoje namere, sve do trenutka kada je bila sigurna da će zauzeti institucije koje je ciljala posle brojnih zavera. Na primer, Mirjana Marković je ostala tiha 1982., jer je Ivan Stambolić bio jači od njene ekipe. Uostalom, u to doba ju je Ivan Stambolić čak štitio, kao i njenu „ideološku ergelu“ u UK. Postojalo je i naređenje: ne dirati u Miru! Iako je UK predstavljao za režim aparat od ogromne važnosti, gotovo da nema koordinacije sa Stambolićem i njegovim timom. To je stoga što je Mira Marković supruga Slobodana Miloševića, pa je imala toliku slobodu akcije i takvu autonomiju.

Dr Zoran Petrović Piroćanac

Izvor: Nomenclatura Serbica, 1982-2013, Elite, entropijski model političke klase i kontinuitet srpske nomenklature