Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Kako uživati u životu – Mačke, psi, papige i ostali

 

Kako uživati u životu

ČETRDESET ČETVRTI DAN

 

Mačke, psi, papige i ostali

Pre nekih sedamnaest godina ručao sam u svom stanu, divan sunčan dan, kad iznenada puče velika staklena činija za salatu i preliv ostavi trajan trag na kamenoj ploči stola. Bilo je tačno petnaest časova i pet minuta, instiktivno sam pogledao u sat, ni sam ne znam zašto i zauvek upamtio taj podatak. Nakon nekih pola sata zazvonio je telefon i začuh glas svog Deke, deda Laze: ”Bane, šta radiš?”

Žuti mačor - Mačke, psi, papige i ostali

“Ništa posebno, evo jeo pa perem sudove…” “Znaš… Jesi li se čuo sa mamom?” “Juče, danas ne…” “Micko je uginuo… Otrovao se, izgleda negde pojeo mamac za pacove… Pre pola sata.” Odmah sam pozvao moje, javila se mama i ispričala mi kako je našem žutom mačoru Micku, inače veličine dobro uhranjenog psa, bilo loše pre tri sata. Došao je jedva kući od nekud. Odmah su ga odvezli do veterinara da bi on rekao: ”Nema mu pomoći, otrov je jak, ima još koji sat.” Vratili su ga kući, mama ga je odnela u dvorište na travnjak, spustila ga tamo gde je najviše skakutao, donosio ponosan lovinu da se pohvali. Samo je ispružio prednje šape prema maminom stopalu, ona ga je uzela u naručje i on je izdahnuo. Pogled mi se zamutio…

A Micko je stigao neke malo više od tri godine ranije u našu kuću, tako što sam ga ja dobio na poklon iz Mladenovca od prijatelja, dopremljen je do stana Deke i Nane, maminih roditelja u Beogradu, da bi ga autom transportovali do kuće mojih roditelja u Bačkoj Palanci. Sećam se jako dobro kako je negde na polovini puta između Beograda i Novog Sada odjednom počeo da skače po autu, da na mačiji način vrišti i negoduje i to toliko da je tata zapretio da ćemo obojica završiti ostavljeni na sred puta. Inače, tata je najmanje bio oduševljen idejom da to mače ide sa njim i mamom kući.

Nekako preživesmo tu mačiju trku i dreku i odmah po dolasku, mama i ja mu namestimo mačiji “apartman” sa malim WC-om u kupatilu. Iako je već bio dresiran, promašio je WC i načinio “spektakl” po kupatilu. Brzo smo to sredili dok se tata tuširao na spratu. Nešto se zapričasmo i nismo primetili kad je novi stanar kuće lako otrčao uz stepenište, iako veoma mali. Nakon par minuta začusmo iz spavaće sobe jedno glasno “Jao”. Naime, tata je seo na krevet koji je na drvenim nogama, dakle za mačku ogroman prostor za niski manevar, zamišljeno zanjihao jedno stopalo a mače se svim raspoloživim kandžama okačilo o palac. O Bože, i smešno ti i brineš kako će njih dvojica da se usaglase. Međutim…

Tata je prvi ustao, mama mi posle priča, a iz kuhinje se čuje kako priča sa mačetom najsrećnijim tonom i kako mu sipa granule u činiju obećavajući mu “specijalitet”, i to bi sve od potrebnog prilagođavanja. Tako je počelo jedno divno doba u našoj kući koje ćemo zauvek pamtiti po malom žutom stanaru koji je, kako ćemo kasnije shvatiti, stigao sa specijalnom misijom u naš dom.

Kada bih svirao klavir i ugledao ga kako prolazi pored, zasvirao bih visokim tonovima uspavanku “Laku noć, snivaj sne…”, polako, nežno i Micko bi zastao, tiho mnjauknuo i za minut hipnostisan utonuo u san. Kada je porastao dobio je udobnu korpu sa jastucima za njega i nju smo uvek selili po kući sa nama u zavisnosti gde sedimo, mada, češće je bio na nama nego u korpi. Jednu celu zimu proveo je na krznenom jastučetu, na dasci udubljenja prozora  u mojoj  sobi, lovio pahulje kroz staklo i išao napolje samo baš kad mora, skakućući po snegu kao oparen, negodujući kako mu je hladno po šapama i odmah nakon toga trk u kuću. Naravno da je na kraju spavao sa mnom u krevetu sa glavom na jastuku, uredno pokriven do ispod prednjih šapa pa smo se ujutro obojica budili uvek uredno okrenuti na istu stranu. Tokom jedne letnje noći lovio je insekte i kandžama probušio abažur podne lampe koja upravo sad svetli sa tom “oznakom” u stanu u Beogradu, dok ja kucam ovaj tekst.

Sećam se dobro kako je tata negodovao što smo mu obukli moj džemper kada sam imao par meseci kako bi smo ga fotografisali. Voleo je sa mamom da se vozi kolima i da ide svugde sa njom. Jednom je mama došla po mene u teretanu i kad je otvorila vrata auta, Micko sedi njoj u krilu sa uredno postavljenim šapama na volan. Bila je to senzacija za sve koji su napuštali teretanu posle treninga, a on sasvim smiren “vozi” auto.

Toplog avgustovskog popodneva, naš komšija na terasi u dvorištu, sav u brigama oko posla posmatra Micka kako po travi skače za leptirom, pa onda u nedoumici, da li da nastavi ili da jede pileću džigericu koju mu je mama upravo iznela u njegovu “letnju trpezariju” kod baštenske česme. Komšiji se tad ote dubok uzdah: ”Eeeeh, šta bih dao da sam sad ovaj vaš mačak.”

Znate šta je posebno bilo veliko i značajno za nas tih Mickovih i naših zajedničkih godina? Pokrenuo je u nama jednu sasvim drugačiju vrstu ljubavi i nežnosti. Iako smo mi porodica koja sa lakoćom iskazuje nežnost i ljubav, ova ljubav prema maloj žutoj čupavoj lopti radosti bila je nešto sasvim novo. Na nov način smo naučili da postoji još jedna vrsta ljubavi, predivna, posebna, velika, jaka, radosna i dragocena a ničemu ni približno slična. Budio je u nama nešto najlepše, nešto što samo životinja koja dođe da živi u vaš dom to može. Pokrenuo je čitav novi svet, naterao nas da obogatimo život novim nežnostima, novom pažnjom i novom iskrenom životnom radošču što imamo nekog tako posebnog, jedinstvenog.

Bio je ogroman a velika maza. Znao je da se igra i glupira da vam suze krenu od smeha. Imao je svoje navike kao i svaki čovek. Voleo je da mu se priča i on je mnogo “pričao”. Iskazivao je ljubav veoma jasno, onoga od nas ko ga drži u naručju mazio je dugo šapom po licu. Pozdravljao se sa nama tako što se mi sagnemo a on se propne na zadnje šape i vlažnom njuškicom dodirne nam čelo. Mnjaukao je do pola ulice iz sveg grla prateći mamu i tatu na posao, toliko da su svi u akustičnoj slepoj ulici znali da je to naš mačak koji negoduje što moraju da idu od kuće, i tako svaki dan.  Ne znam da li su lepša bila leta ili zime sa njim. I onda je otišao. Verujem onda kada nas je naučio sve što je bilo potrebno. Kogod nikada nije imao kućnog ljubimca, veoma je uskraćen za sve rečeno ali i za svoje posebno, jedinstveno iskustvo onoliko koliko je poseban ljubimac i onoliko koliko neke skrivene, zarobljene ljubavi u svojim vlasnicima ima da pokrene.

Jasno vam je sve. Nema ovde nekog drugog zaključka, verujem da sam i rekao sve. Jedino bih voleo da pronađem Mickove prave fotografije da vam ga pokažem kakav je zaista bio. Verovatno ste shvatili da sve fotografije za tekst ja pravim, i uvek nekako imam nešto što je logičan nastavak teme. Imam i sad, ali ako pronađem Mickove fotografije kod mame i tate, sigurno ću ih ovde postaviti.

 

Branislav Mihajlov

Tekst preuzet iz knjige Kako uživati u životu i sajta: http://kakouzivatiuzivotu.blogspot.com

Ostavite komentar

Ostavite komentar