Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Ognjena Marija – Sveta Marina velikomučenica

 

OGNJENA MARIJA

Dana 30.07/17.07 se proslavlja velika hrišćanska svetiteljka i mučenica Sveta Marina. Njen praznik je u narodu poznat i kao dan Ognjene Marije zaštitnice od demona

 

Sveta Marina velikomučenica Ognjena Marija ikona
Sveta velikomučenica Marina – Ognjena Marija

Iako praznik Svete Mučenice Marine – Ognjena Marija nije u crkvenom kalendaru obeležen crvenim slovom, u narodu je veoma poštovan, posebno među ženama, tako da se na taj dan, kada zbog velike vrućine „gori nebo i zemlja“ ne rade nikakvi poslovi, naročito ručni i radovi u polju. Prema narodnom verovanju sveta mučenica Marina pali i kažnjava ognjem, zato je u narodu poznata kao Ognjena Marija. U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri koja je u vrele praznične dane spalila žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije.

Deo moštiju svete mučenice Marine čuva se u svetogorskom manastiru Vatoped, kao i u manastiru Sv. Marine na planini Langa, na albanskoj strani Ohridskog jezera, posvećenom ovoj svetiteljki, koji posećuju pravoslavci, ali i muslimani.

 

Ognjem prži Ognjena Marija,
Gromom bije Gromovnik Ilija,
Mirom miri Mirnosna Marija …

 

 

STRADANjE SVETE VELIKOMUČENICE MARINE

 

Sveta Marina rodi se u Antiohiji Pisidijskoj od visokorodnih roditelja, ali ne i blagovernih, već neznabožačkim bezbožjem pomračenih. Otac njen Edesije beše idolski žrec; on svoju kćer Marinu, koja još u povoju ostade bez majke, predade dojilji koja življaše u selu, udaljenom od grada petnaest potrkališta. Kada devojčica odraste kod dojilje, ona se pokaza lepa telom i još lepša dušom, odlikovaše se blagorazumnošću i dobrom naravi.

Pošto se u ta vremena podiže gonjenje na hrišćane, to se jereji i klirici, učitelji reči Božje, krijahu iz straha od mučitelja, jedni po pustinjama i gorama i pećinama, a drugi po selima među prostim ljudima; krijahu se prerušeni u nište, no ipak, gde god mogahu, oni makar potajno poučavahu svetoj veri, i mnoge od idolopokloničke zablude obraćahu ka Hristu. Tako se dogodi i dvanaestogodišnjoj devojčici Marini da ona od nekog čoveka Božjeg ču reč o Hristu Isusu, istinitom Bogu: kako se On ovaploti od Duha Svetog u utrobi Prečiste Djeve, i rodi se od Nje sačuvavši njeno devstvo nedarnutim; kako On satvori mnoga čudesa; kako On izvoli dobrovoljno postradati radi spasenja ljudi, kako On umre i vaskrse i uznese se na nebo i ugotovi beskonačni život i slavu i večno carstvo onima koji veruju u Njega i ljube Ga.

Čuvši to, blagorazumna devojčica Marina poverova u Hrista i njeno srce se raspali božanskom ljubavlju, te ona ni o čemu drugom niti razmišljaše niti govoraše već jedino o Hristu Isusu. I ona se sva pretvaraše u uvo kada bi čula da se gde govori o istinitom Bogu. I kao što verovaše u Njega srcem, tako se ne stiđaše da ga i ustima ispoveda, iako još ne beše krštena, pošto se ne nalažaše hrišćanski sveštenik koji bi je krstio. I željaše Marina da krv svoju prolije za Hrista i da se krsti njome kao krstionicom krštenja, kao što je slušala za mnoge svete mučenike obadva pola da se krstiše u svojoj krvi položivši duše svoje za Gospoda; i ona hoćaše da im bude podražateljka.

Edesije, doznavši da je njegova kći Marina poverovala u Hrista, omrznu je i prestade je smatrati za kćer, i odnošaše se prema njoj kao prema tuđinki. A devica svu svoju nadu položi na Oca Nebeskog. Kada joj beše petnaest godina ona jednom iziđe u polje da vidi ovce svoga oca koje su tamo pasle. Dogodi se te je tom prilikom srete eparh istočnih pokrajina Olimvrije, ljuti mučitelj hrišćana, koji iđaše u Antiohiju Pisidijsku. Ugledavši veoma lepoliku devojčicu, eparh se začudi njenoj neobičnoj lepoti, i ona ga odmah toliko zanese da on pomisli da je uzme sebi za ženu. Stoga on zastade, i zaustavivši nju stade je raspitivati: Kakvog si roda, devojko; čija si kći, i kako se zoveš? Kaži mi istinu o sebi. Ja vidim da si lepolika, i ako si slobodnih roditelja ja ću stupiti s tobom u zakoniti brak; ako si pak čija robinja, ja ću te otkupiti i uzeti k sebi.

Devica koju više krasijaše celomudrije nego lepota, krotko odgovori čija je kći i kako se zove; a ne zataji i to, da je sluškinja Hristova, da veruje u jednoga Boga koji je stvorio nebo i zemlju, da je sjedinjena s Njim ljubavlju srdačnom i da drugoga ženika ne želi. Čuvši da je hrišćanka eparh, koji od careva beše dobio pravo da muči hrišćane, odmah naredi vojnicima da je uzmu i vode za njim u grad, ali s češću: jer zbog njenih devičanskih blagorazumnih reči on je još više zavole i nadaše se da će je, preteći joj mukama, brzo odvratiti od Hrista i pridobiti je sebi za ženu. A devica, vođena vojnicima, moljaše se na sav glas Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Bože moj! ne ostavi me i ne predaj dušu moju u pogibao! Neka me ne savladaju neprijatelji moji! neka se sluh moj ne oskvrni od lukavih reči njihovih! neka se um moj ne izmeni od poganih laski njihovih! neka se i srce moje ne uplaši od groznih pretnji njihovih! ne dopusti da vera moja bude bačena u kal i mulj! neka se ne obraduje zbog mene nenavidnik dobra đavo! nego mi pošlji pomoć sa visine svetog prestola Svog, daj mi mudrost, otvori mi usta, da bih, krepljena silom Tvojom i umudrivana blagodaću Tvojom, bez straha odgovarala mučitelju na pitanja. O, Gospode moj! pogledaj milostivo na mene u ovaj čas! jer evo, ja sam sada kao ovca među vucima, kao ptica među lovcima, i kao riba u mreži; dođi dakle i izbavi me od svih zamki vražijih!

Tako se sveta moljaše putem, dok ne dođoše do grada Antiohije Pisidijske. Kada stigoše u grad, eparh po svome neznabožačkom običaju najpre prinese žrtve poganim bogovima svojim, odade svečanu pohvalu carevima svojim, i što nađe hrišćana pohvata ih i vrže u tamnicu, da ih sačuvaju do mučenja; a devicu Marinu poveri na čuvanje nekim uglednim ženama, Idućeg dana on ustroji svečano suđenje pred narodom, i naredi da mu najpre Marinu dovedu na saslušanje, jer sav beše obuzet mislima na nju. Kada devicu dovedoše, on sladostrasno posmatraše njenu neiskazanu lepotu i sve se više i više raspaljivaše telesnom ljubavlju prema njoj. Zatim joj stade laskavo govoriti: Znaju svi bogovi, o prelepa device! da sažaljevam mladost tvoju i štedim cvetajuće lepotom mlado telo tvoje. Stoga te molim, poslušaj me, pa bogovima prinesi žrtvu, da ti dobro bude: jer ćeš odmah dobiti mnoga imanja i bogatstva, i bićeš srećnija od svih vršnjakinja svojih i uvaženija od svih žena u ovome gradu.

Sveta Marina odgovori: Ja sam se naučila ispovedati nebesnoga Oca i Jedinorodnog Sina Njegovog i Presvetog Duha, Jednog u Trojici Boga istinitog i živog, i navikla sam klanjati se Njemu i Njemu svagda prinositi žrtvu hvale, i ja se neću pokloniti bogovima koje ne znam, niti ću prineti žrtve njima koji su bez duše i bez osećanja i ne znaju same sebe: jer oni nisu svesni da li ih poštuju ili beščeste. Zato neću odati njima poštovanje koje priliči Stvoritelju mome!

Eparh reče: Ponovo te molim, Marino, poslušaj me i ukaži poštovanje nepobedivim bogovima, nasigurno znajući to da ćeš, ako poslušaš moj savet, odmah biti udostojena velike časti pred očima svih građana: jer ću te uzeti za ženu, i svi će te početi poštovati kao moju milu suprugu, i ja ću tebi dati ugled i slavu, a ti ćeš meni biti radost i sladost života moga. A ako me ne poslušaš i odbaciš ljubav koju imam za tebe, onda znaj da ćeš iskusiti mnoga zla: jer ćeš me primorati da te i protiv svoje volje stavim na muke, i pogubim takvu lepotu tvoju, zdravlje i slatki život; ti ćeš biti podvrgnuta ljutim i nepodnošljivim mukama i poginućeš od ognja i gvožđa.

Svetiteljka odgovori: Ne nadaj se, eparše, da ćeš laskama ili pretnjama veru moju u Hrista promeniti u vaše bezverje, jer sam ja verna sluškinja Gospodara moga koji dobrovoljno postrada za mene. I kada On pretrpe za mene krst i smrt, ne štedeći presveto telo Svoje, primljeno od Prečiste Djeve Marije, onda sam svakako i ja dužna da za Njega stradam i umrem, nimalo ne štedeći moje grešno telo i zdravlje. Nemoj dakle misliti da ćeš me ustrašiti svojim pretnjama! Evo, ja sam gotova na sve muke i na sve smrti, jer će me ukrepiti Onaj u koga se nadam. A sve što mi govoriš o braku, o ugledu, o slavi, o bogatstvima, sve mi je to odvratnije od smrdljivog blata. Zar da odbacim Besmrtnog Ženika mog – Hrista, Nebeskog Cara, pa da stupim u brak sa smrdljivim psom koji je mrtav dušom? Nikada!

Čuvši od svete Marine ovakve reči, eparh se veoma uvredi i silno razjari, i odmah, pretvorivši ljubav u neprijateljstvo i mržnju, naredi da nevestu Hristovu svuku golu, pruže je po zemlji i nepoštedno biju prućem. Svetiteljka bi dugo bijena tako bez milosti, da joj se devičansko telo raspadaše od rana, i krv potocima tecijaše iz rana zalivajući zemlju. Posmatrajući to, narod se ispuni saučešćem prema njoj, divnoj devojci, tako svirepo mučenoj, i mnogi plakahu. A glasnik vikaše: Marino, prinesi bogovima žrtvu! ne gubi uzalud lepotu svoju! ne lišavaj sebe ovog slatkog života pre vremena!

Međutim mučenica, podigavši k Bogu duhovne oči svoje, moljaše se, proseći pomoć odozgo i okrepljenje u stradalačkom podvigu: i ona, blagodaću Hristovom potkrepljavana, ne osećaše bolove u mučenjima, već kao u tućem telu podnošaše rane koje joj nanošahu. I govorahu joj neki iz naroda: Devojko, zašto nepokornošću svojom ti sama pogubljuješ lepotu svoju? Pogledaj kako je sudija svirep, on će te pogubiti, i spomen će tvoj iščeznuti sa zemlje; a mi te žalimo! – A svetiteljka im gromko odgovaraše s prekorom: O, lukavi savetnici i zli pomoćnici, ispunjeni duha sablazni! Kao što starodrevna zmija dade Evi lukav savet u raju, tako vi sada savetujete meni da odstupim od Boga mog. Odstupite od mene vi tvorci bezakonja, jer nećete sablazniti mene koja sam se svom dušom predala Hristu!

Zatim, kada sluge prestadoše biti svetu mučenicu, mučitelj joj reče: Ovo je početak tvojih muka, Marino, i ako ostaneš uporna u nepokornosti, doživećeš još veće muke. – Svetiteljka odgovori: Čini što je po volji tebi i ocu tvome đavolu, a ja ne obraćam pažnju na muke, jer meni pomaže Hristos koji će uskoro posramiti sva vaša lukavstva.

Eparh se još više razjari i naredi da mučenicu prikuju klincima na mučilišnoj dasci, pa joj telo stružu gvozdenim trozupcima. A ona, podigavši oči k nebu, govoraše: Opkoliše me neprijatelji mnogi misleći mi zlo, no Ti, Gospode moj, pogledaj na me, pošlji mi pomoć životvornog Duha Tvog. Neka me On umudri da ispovedam presveto ime Tvoje do poslednjeg daha svog, i neka mi da snage da se junački suprotstavim đavolu i slugama njegovim, da bi ih pobedila i posramila! Udostoj me da budem primer onima koji Te ljube i Tebe radi čuvaju devstvo svoje, da bih zajedno s njima stala s desne strane Tebi u vreme pravednog suda Tvog!

Tako se moljaše sveta mučenica, a nemilosrdne sluge nemilosrdnog mučitslja, kao ljudožderi, sve jače kidahu trozupcima sveto telo njeno, i otpadahu parčad tela njenog na zemlju, i tecijaše krv njena, i nage kosti joj se viđahu. Eparh, ne mogući gledati na takvo ljuto mučenje, pokri lice svoje rukama i okrenu se od nje, a svi prisutni divljahu se tolikom trpljenju svetiteljkinom. Potom, mučitelj se ponovo obrati mučenici rečima: Kada ćeš se, Marino, smilovati na sebe? Eto, već je i telo tvoje iskidano! Hajde, makar sada prinesi bogovima žrtvu, da ne bi sasvim bila uništena! – Mučenica odgovori: O, odvratni psu i svinjo! ti jedeš ljudsko meso, a ovamo se pretvorno praviš milostiv i tobož me žališ! Ali ja ne žalim sebe radi Hrista koji ne poštedi Sebe, već radi mene predade Sebe na velike muke. Ako pak poslušam bezumni savet tvoj i poštedim telo svoje, kako će se onda duša moja ovenčati u carstvu nebeskom?

Posle toga eparh naredi da mučenicu otkuju sa mučilišta i vrgnu u zasebnu tamnicu, duboku i mračnu, punu demonskih strašila, u koju su bacani osuđeni na smrt. Sedeći sama u toj tamnici, sveta mučenica se moljaše Bogu u toploti duše svoje, vapijući iz dubine srca: Višnji Bože, Tebi sa strahom predstoje sve Nebesne Sile, i sva Načala i Vlasti trepte pred licem Tvojim, i svako se stvorenje Tvoje svemoćnom silom Tvojom održava, izmenjuje i obnavlja! Ti, Vladaru, pogledaj sa nebeske visine, sa prestola slave Tvoje na mene smirenu, nepotrebnu i nedostojnu sluškinju Tvoju: jer se u Tebe uzdam, k Tebi pribegoh, i stradam radi imena Tvog. Pogledaj, o Milosrdni! i isceli ovo izranavljeno i kao vreća iskidano telo moje, i obnovi dušu moju, i sačuvaj je za carstvo Tvoje! Daj mi da savladam i zgazim neprijatelja mog kao što se pesak gazi nogama, da bih nepobedivom pomoćju Tvojom satrla silu njegovu, te da se u meni proslavi presveto ime Tvoje vavek.

Kada nastupi noć i svetiteljka se neprestano moljaše Bogu, usudi se đavo da priviđenjskim strašilima uplaši mučenicu, pošto Bog dopusti to radi većeg proslavljenja Svoje ugodnice. Tamnica se iznenada zatrese i pojavi se neka mračna svetlost kao od dimljivog ognja? zatim se pojavi đavo u vidu šarene, ogromne, strašne zmije, a telo njegovo, ukoliko beše vidljivo, okružavahu i opasivahu mnogobrojne manje zmije i guje. Užasno šišteći i zijajući ogromnim i odvratnim čeljustima, zmija ispuštaše nepodnošljivi smrad; i obilazeći oko mučenice ona joj zadavaše veliki strah i užas; zatim razjapivši silno svoju sveodvratnu čeljust, napade na svetiteljku i obzinu joj glavu da je proguta. I izgledalo je da mučenica bi progutana zmijom kao nekada prorok Jona kitom. Međutim, sveta mučenica ne pade u očajanje niti posumnja, nego, uperivši sav um u Boga, oseni sebe krsnim znakom, i odmah ugleda kako se rasede utroba zmijina i sebe kako izađe iz nje čitava i nepovređena. I tog časa pogibe sav taj strašni đavolji privid i priviđenje: jer zemlja se otvori, proguta zmiju i sve zmije sa njom, i nizvede ih u ad, a svetu mučenicu obasja nebeska svetlost. I ona, pogledavši nagore, vide gde se otvori krov tamnice i suncolike luče silaze na nju odozgo; zatim ugleda veliki krst koji sijaše neiskazanom svetlošću, i iznad krsta golubicu belu kao sneg, koja joj čovečjim glasom govoraše: Raduj se, Marino, razumna golubice Hristova, jer si pobedila zlobnoga vraga! Raduj se i veseli se kćeri Siona višnjega što dođe dan veselja tvoga, u koji ćeš sa mudrim devojkama ući u nerazrušivi dvorac Besmrtnoga Ženika, Nebeskog Cara!

Pri ovim rečima golubice sveta Marina se ispuni neiskazane radosti i sladosti, i iskidano telo njeno se stade zalečivati, i ona sama osećaše kako joj meso raste u ranama i zarašćuju rane, i pokrivaju se kožom, i iščezava svaki bol i nemoć; i ona opet postade zdrava i divna celim telom, kao što je i ranije bila. Ona stade radosno blagodariti Boga, govoreći: Blagosiljam Te, Vladiko, i proslavljam Te, Gospode Bože moj, i hvalim ime Tvoje što si se sažalio na mene, posetio me, iscelio telo moje, ukrepio dušu moju, i nisi me predao u ruke neprijateljima mojim, nego si mi pokazao odvratna obličja njihova i bacio ih u preispodnji bezdan i odagnao od mene njihova strašila; a sada, radujući se i veseleći se o Tebi Bogu Spasitelju mome, molim Tvoju čovekoljubivu dobrotu, udostoj me banje svetoga krštenja, da bih se, omivena krvlju i vodom, obrela dostojna ući u nebeski čertog Tvoj sa svetim devojkama, nevestama Tvojim, jer si blagosloven vavek.

U takvim viđenjima i otkrivenjima, i u takvom slavlju i radovanju sveta Marina provede svu tu noć, dok ne svanu i ne nastade vreme njenog završnog podviga. A kad svanu, eparh Olimvrije opet sede na neznabožnom i nepravednom sudištu svom, i sav se narod sleže na gledalište. Eparh naredi da mučenicu izvedu iz tamnice i dovedu pred njega na sud. A kad ugleda mučenicu svetlu licem i potpuno čitavu i zdravu celim telom, bez ikakvog traga od jučerašnjih rana, eparh se silno začudi i zaprepašćen ćutaše, nedoumevajući kako mučenica, juče sva izranavljena, tako potpuno ozdravi za jednu noć. Čućaše se i narod ovom čudesnom isceljenju; i jedni veličahu silu Hristovu, a drugi to pripisivahu mađijama. Zatim eparh, s mukom otvorivši usta svoja, stade govoriti svetiteljki: Vidiš, Marino, kako se bogovi naši brinu o tebi! Oni se sažališe na tvoju mladost i lepotu i isceliše te od tvojih rana. Zato treba i ti za dobijeno od njih dobro da im prineseš zahvalne žrtve; i to utoliko pre što tebi dolikuje da budeš podražateljka i naslednica oca svog, te da, kao što on služi bogovima u svojstvu žreca, tako i ti postaneš žrečica i poslužiš bogovima u sve dane života svoga.

Svetiteljka odgovori: Ne dolikuje meni da ostavim istinitog i živog Boga mog i služim mrtvim bogovima vašim; naprotiv, ti treba da poznaš Jedinog Boga nebesnog i da poveruješ u Njega videći na meni takvu silu Njegovu: jer ti me juče iskida na komade, a On me sada za jedan čas načini čitavom i zdravom! Znači, On je svemoćni lekar duša i tela ljudskih.

Okoreli eparh opet naredi da muče svetiteljku. I ponova je obesiše na mučilištu, i doneše upaljene sveće, pa joj stadoše paliti prsa i bedra. A ona, tajnom molitvom u srcu pogruzivši um svoj u Bogu, trpljaše ćuteći; i bi opaljena kao ugalj, i meso tela njenog ispečeno kao za jedenje. I kada je jedva živu skinuše sa mučilišta, ona povika govoreći: Gospode! Ti me udostoji da za ime Tvoje prođem kao kroz oganj; udostoj me da prođem i kroz vodu svetog krštenja, da bi me umivenu od grehova uveo u pokoj Tvoj.

Mučitelj, čuvši da mučenica spomenu vodu, reče: žedna je jadnica, treba je napojiti! – I naredi da donesu veliku bačvu i napune vodom, pa vezanu mučenicu bace u nju i udave. A kada sluge uzeše mučenicu da je bace u vodu, ona gromko reče: Gospode Hriste, Ti izvodiš iz okova, Ti odrešuješ uze smrti i ada, Ti podižeš iz grobova migom Božanske sile Tvoje! Ti pogledaj na sluškinju Tvoju i raskini uze moje! I neka mi voda ova bude na željeno sveto krštenje i na rođenje u večni život, da bih, svukavši starog čoveka, obukla se u novog i javila se Tebi u čertogu Tvome u svadbenom ruhu!

Dok se mučenica tako moljaše, sluge je baciše u bačvu punu vode, i stadoše je zagnjurivati u vodu i potapati. Utom se zatrese zemlja, i konopci kojima mučenica beše svezana odrešiše se, a sluge, strahovito uplašene, pobegoše od bačve; nad glavom pak mučenice sinuše zraci neiskazane svetlosti, i opet se pojavi ona ranije viđena bela, suncolika golubica, silazeći odozgo i noseći zlatan venac u kljunu; i lebdijaše nad glavom mučenice, dodirivaše nogama glavu njenu, pa ponova lećaše u visinu.

Ovo viđenje beše vidljivo ne samo za svetiteljku nego i za neke od prisutnih, koji behu dostojni takvoga viđenja: jer mnogi iz naroda behu potajni hrišćani i udostojiše se videti to. A sveta stajaše u vodi nepogružena, i pevaše slaveći i blagosiljajući veliko ime Presvete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha. Zatim se nad svetiteljkom pokaza ognjeni stub koji dosezavaše do neba, i na stubu krst kao od kristala koji puštaše iz sebe presjajne zrake; a ona golubica uzlete i sede navrh krsta. I dođe odozgo čujan za sve glas koji govoraše:

Mir tebi, nevesto Hristova Marino! sada ćeš primiti neuvenljivi venac lepote iz ruke Gospodnje, i počivaćeš u carstvu nebeskom sa svetima.

Čuvši ovaj glas i videvši mučenicu gde iziđe iz vode zdrava, bez ikakvog traga od opekotina, čitava telom, bela i divna, odmah veliko mnoštvo ljudi i žena poverovaše u Hrista, i otvoreno izjaviše da su hrišćani, i izgledahu gotovi na smrt za Hrista. Igemon se zaprepasti videvši koliki narod se obrati ka Hristu, i nedoumevaše šta da čini. Potom, besan od jarosti, on izvede protiv naroda vojsku koju imađaše pri sebi, naoružanu mačevima, i naredi im da poseku sve koji slave ime Hristovo. Tada koji god u narodu behu ‘neverni ili plašljivi pobegoše, a oni koji istinski poverovaše, sami se pod mačeve priklanjahu. I pade ubijenih obadva pola do petnaest hiljada ljudi, koji, krvlju svojom krstivši se i od svih grehova očistivši se, uđoše u radost Gospoda svoga, ovenčani mučeništvom. (Njihov spomen biva 16. jula).

Posle toga eparh osudi i mučenicu na posečenje mačem. Kada je izvedoše na mesto pogubljenja, ona izmoli malo vremena od onih što je vođahu, pa se obrati narodu koji iđaše za njom i savetovaše svima da poznadu jedinog istinitog Boga a da se izbave od demonske obmane i idolopokloničke pogibli.

Potom se ona stade moliti, i dugo se moljaše za sve. Utom se iznenada zatrese zemlja, i strah zahvati sve, i mnogi popadaše na zemlju od straha; pade i dželat. To se Gospod naš Isus Hristos sa anđelima svetim javi s neba nevesti Svojoj, pozivajući je u pokoj Svoj i pružajući ruke da primi dušu njenu. A ona, ispunivši se neiskazane radosti, podstače dželata da brzo izvrši što mu je naređeno. I ona podmetnu pod mač česnu glavu svoju i bi posečena; a duša njena, uzeta rukama Gospodnjim, bi unesena u nebeska naselja.

Tako sveta velikomučenica Marina završi mučenički podvig svoj u sedamnaesti dan meseca jula. Stradanje njeno vide očevidac sluga Božji Teotim, koji je posmatrao sva mučenja njena i udostojio se biti gledalac onih viđenja, koja behu otkrivena svetiteljki. Sve to on predade vernima na korist, a u čast i spomen vozljubljene neveste Hristove Marine, i u slavu Čovekoljupca Hrista Spasa našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom neka je i od nas čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

 

Arhimandrit JUSTIN Popović – ŽITIJA SVETIH

 

Sveta Marina i njene svete mošti - desna ruka Ognjene Marije na Svetoj Gori, manastir Vatoped
Sveta Marina i njene svete mošti – desna ruka Ognjene Marije na Svetoj Gori, manastir Vatoped

 

„Tebi, hrabroj nevesti Hristovoj, koja si izabrana da neizrecivu slavu Božiju objaviš svim veličanstvenim stvorenjima, usrdnu molitvu uznosimo i molimo te da pogledaš i na nas nedostojne, i da nam pomogneš da se očistimo od greha, da duše vrlinama obložimo i da u Carstvo Nebesko uđemo, kako bi mogli da kličemo: Raduj se sveta Velikomučenice Marina, razgori naša srca ognjem Božanske ljubavi!“

Ostavite komentar

Ostavite komentar