Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

PETER HANDKE

Antipolitički pisac i književnik

Peter Handke (nem. Peter Handke, * 6. decembra 1942. u Grifenu (Griffen, Austrija) je austrijski književnik i aktivista, nemačko-slovenačkog porekla, odnosno, majka mu je bila Slovenačkog porekla a otac je nepoznat.

Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu. Prva objavljena književna aktivnost je publikacija Fackel (baklja) kod katoličke škole za dečake u Tancenbergu. Za vreme studija u Gracu,koju nije završio, pridružuje se književnoj grupi Forum Gradski park (Forum Stadtpark) i objavljuje u magazinu Manuskripte. Nakon objave njegovog prvog romana „Stršljeni“ (Die Hornissen) u leto 1956, napušta studije da bi se potpuno posvetio pisanju.

Živeo je u Gracu, Dizeldorfu i Berlinu, a kasnije u Parizu, Kronenbergu i SAD. Trenutno živi u Francuskom Šavilu (Chaville).

Najpoznatije Handkeovo djelo je Golmanov strah od jedanesterca koje je kasnije preradio u scenarij za zapaženi istoimeni film Wima Wendersa.

 

Peter Handke austrijski književnik i antipolitički pisac

Peter Handke

1990-ih Peter Handke je izazvao velike kontroverze sa svojim esejom Pravda za Srbiju kada je optužio zapadne medije i intelektualce da su zauzeli neobjektivni stav prema ratovima na području bivše Jugoslavije, a nauštrb Srba. Zbog toga ga veliki dio zapadne javnosti smatra apologetom Slobodana Miloševića i drži personom non gratom.

O situaciji u bivšoj Jugoslaviji napisao je tri duga izveštaja i otvorio polemiku protiv bombardovanja civila u Srbiji i odbio je Buchner-ovu nagradu. Osećao je povezanost sa nevoljama na teritoriji bivše SFRJ, kao i zbog majke koja je izvršila samoubistvo 1971 godine. Povodom tog događaja napisao je knjigu „Nesreće bez želje“. U 2010 godini je dobio nagradu Franc Kafka.

Intervju koji je Peter Handke dao za Politiku

Da nisam otišao na sahranu Slobodana Miloševića, osećao bih da sam nešto kao „pisac svedok” propustio. Ne mogu da kažem da sam bio zadovoljan što sam bio tamo. Mislim da je bilo pravedno od mene da budem tamo. Morao sam da budem tamo.

„Nisam stavio ružu na Miloševićev grob, nisam poljubio njegov kovčeg, to su bile laži koje je lansirao francuski nedeljnik ’Nuvel obzervater’. Ja nemam stav prema Slobodanu Miloševiću, odbijam da ga imam, ali bih se osećao kao da sam nešto važno propustio da nisam bio na njegovoj sahrani”, kaže austrijski književnik Peter Handke u intervjuu za „Politiku”. Zapadna kritika Handkea odavno smatra jednim od najboljih savremenih pisaca u Evropi, ali otkada je 1996. putopisnim esejom „Zimsko putovanje ka Dunavu, Savi, Moravi i Drini” zatražio „pravdu za Srbiju”, što je i podnaslov ove knjižice, svako od sijaset najviših književnih priznanja namenjeno Handkeu bilo je osporavano. Nagrada Hajnriha Hajnea dodeljena mu je 2006, pa povučena kada su se umešali političari i novinari, a pre nekoliko meseci dobio je Ibzenovu nagradu u Oslu, ali se norveška javnost ustalasala, pa su pojedinci uporedili Handkea sa Gebelsom.

Nije lako u Beogradu praviti intervju sa Peterom Handkeom, jedinim velikim piscem iz zapadne Evrope koji je tako dugo posvećen odbrani „pogrešno shvaćenog i nepravedno okrivljenog srpskog naroda”, u čemu ga nije podržalo ni političko ni intelektualno javno mnjenje.

Svašta od onoga što se dešavalo u protekle dve decenije želim da mi Handke objasni, dok mi on prigovara što uopšte upotrebljavam tu reč i oseća se „kao da odgovara pred sudijom”. Često me podseća da je on pisac, a ne političar ili, ne daj bože, novinar.

„Vi prelazite na drugo pitanje, a da se niste udubili u moj prethodni odgovor”, „pisci i novinari su dve različite planete”, „pisci pišu o stvarnosti, novinari daju lažnu i površnu sliku”…

Ja se ne predajem, pokušavam nemoguće: da za kratko vreme (dogovorenih 40 minuta produženih u čitav sat) na engleskom jeziku, koji ni piscu ni meni nije maternji, shvatim kako se Peter Handke premešta s jedne na drugu planetu, kako uspeva da prenese novinarsku poruku sa svoje umetničke adrese.

Možete li da mi objasnite zašto vam toliko smeta ta reč „objasniti”?

U poslednje dve decenije od pisaca se stalno traži da nešto objašnjavaju i tako umetnici gube svoje dostojanstvo. Kreativno pisanje je jedno od najozbiljnijih i najkrupnijih ljudskih dostignuća, a uspeli smo da ono gotovo nestane. Pisanje je danas postalo neka vrsta psovke. Ginter Gras je, na primer, bio divan pisac dok nije postao političar. A onda je napustio, izdao, dostojanstvo pisanja. Danas pisci pišu kao novinari. Oni se služe istim trikovima kako bi privukli pažnju.

Šta to toliko odvaja novinarstvo od književnosti?

Stvaralaštvo je nešto prirodno. Poezija je prirodna. Novinarstvo je veštačko, kao platno sa mrtvom prirodom na kome je oslikano grožđe, a vrapci se zalete i pokušavaju da ga kljucaju. Vi to grožđe predstavljate kao stvarno. Čitaoci su jadni vrapci koji se zaleću da kljucnu zrna koja im vi lažno nudite.

Novinari i političari su vas te 1996. podstakli da krenete u Srbiju. Niste više mogli da verujete u njihovu sliku o Srbima?

Srbija je za mene bila nepoznata zemlja. Za medije u zapadnom svetu, Srbija je bila neka vrsta crne rupe. U jednom trenutku znao sam da je to nemoguće, da samo jedna strana, jedan narod bude kriv za sve. Upitao sam se šta se događalo sa Srbima u Krajini i Bosni i Hercegovini, pošto su se našli u drugoj državi i osetili kao građani drugog reda. Želeo sam da tu doputujem i da zajedno sa njima sve to osetim.

Sve nagrade koje ste od tada dobili bile su pod senkom vašeg eseja o Srbiji. U Oslu ste pre nekoliko meseci dobili Ibzenovu nagradu. Stručni komitet je obrazložio svoju odluku poredeći vas sa Ibzenom, navodeći da ste kao Ibzen uspeli da prodrete u društveno tkanje i da ste, kao i veliki norveški pisac, vizionar. Da li je vrednovanje vaše umetnosti i danas pod senkom vašeg pisanja o Srbima i Srbiji?

Stručna javnost visoko vrednuje moju književnost i to je to. Više me brine to što niko više neće da otvori priču o zločinu koji je Zapad učinio prema Srbima. Kao da su svi u Nemačkoj, Francuskoj i drugim zemljama progutali neku tabletu za koju misle da im je pročistila dušu. Zatvorili su tu priču. Gotovo da mi je više prijao napad organizovanih grupa koje su me čekale pred Nacionalnim teatrom u Oslu od tog ćutanja Zapada. Ni oni nisu hteli da razgovaraju. Pravili su buku i vikali „Fašisto, fašisto”. Nisu tu sigurno došli spontano.

Kako ste odlučili da odete na sahranu Slobodanu Miloševiću?

Vest da je Milošević umro saopštio mi je jedan prijatelj. Nisam osetio nikakvo zadovoljstvo. Ja nemam stav prema njemu, odbijam da imam stav. Ja sam pisac. Zvao me je njegov advokat Zdenko Tomanović i rekao mi da porodica želi da budem na sahrani Slobodana Miloševića.

Ali niko od njegove porodice nije prisustvovao sahrani?

Meni je čak rečeno da su neki članovi njegove porodice sakriveni u kući u Požarevcu dok se napolju, u bašti, obavlja sahrana. Svejedno, da nisam otišao na tu sahranu, osećao bih da sam nešto kao „pisac svedok” propustio. Ne mogu da kažem da sam bio zadovoljan što sam bio tamo. Mislim da je bilo pravedno od mene da budem tamo. Morao sam da budem tamo.

Mesec dana kasnije, kada je „Nuvel obzervater” objavio lažnu priču o ruži i celivanju kovčega, kada je vaš govor (neutralan prema Miloševiću) pogrešno preveden, bili ste izloženi bujici osuda. Skinuli su sa repertoara Komedi fransez vaš komad koji ste pisali desetak godina pre nego što ste se uopšte posvetili odbrani Srbije.

Ja sam tužio „Nuvel obzervater” zbog toga što su lagali. Sud mi je dao za pravo. Ali niko u Francuskoj, baš niko, nije objavio posle toga ni retka da demantuje ovu priču.

Salman Ruždi, koji je i sam zbog svojih „Satanskih stihova” bio proganjan, optužio vas je za lojalnost „balkanskom kasapinu” i za moralno slepilo. Rekao je da mrzite moderan svet.

Da, on je bio prvi predsednik Međunarodnog parlamenta pisaca (osnovanog 1994). Pa to je taj čudesni svet o kojem peva Luj Armstrong (What a Wonderful World), a Salman Ruždi je čudesan čovek u tom čudesnom svetu. I on zna ko je dobar, ko je zao, ko je svetao, ko je mračan.

Ruždi ne želi da čuje nijedan drugi odgovor osim svog. Kako to da je spreman da čuje samo jednu stranu priče, a nije novinar, nego je baš pisac?

Ne želim da govorim o politici. To nije moja profesija. Ja sam slučajno ušao u ovo, zalutao sam u tu jamu i nije mi žao. Uvek sam bio antipolitički pisac. Već trideset godina ne verujem u politiku. Zbog politike je otpočeo taj raspad Jugoslavije. Gnevan sam na političare.

Portugalski nobelovac Žoze Saramago oštro se protivio bombardovanju, ali nije hteo da dođe u Beograd da režim Slobodana Miloševića to ne bi pripisao sebi u korist. Vi ste se sastali sa Miloševićem i u zatvoru u Sheveningenu. Kako je došlo do toga?

Tamo me je odveo njegov tadašnji pravni savetnik Zdenko Tomanović. Mislim da me Slobodan Milošević nije tamo pozvao da bih mu bio od koristi u bilo kom smislu. On je pričao, a ja gotovo nisam progovorio. Mislim da je hteo da mi objasni šta je hteo da uradi kada je došao na Kosovo. Njegova priča trajala je, čini mi se, puna tri sata i bila je potpuno politička. Mislim da on nije shvatio moju ličnost. Jer, u suštini, njegova politička priča mene nije interesovala. Znao sam da on govori uvek potpuno zvanično i politički. A ja sam želeo da govorim o drugim stvarima, o privatnim stvarima, o Srbiji, o prirodi, o jednom restoranu u Požarevcu koji se zvao „Kum”. Ali njega nije interesovao Požarevac niti takva priča. On je želeo da se brani. Kao da ja nisam neka stvarna osoba, nego neki pravni ekspert. U zatvoru su bila i neka deca, koja su došla da posete svoje očeve, zatvorene očeve – Srbe, Hrvate.

Slušali ste takođe neke od sesija u Haškom tribunalu? Da li vas je to inspirisalo?

Na suđenju bosanskim muslimanima jednom sam slušao jednog srpskog svedoka čiju su ženu silovali bosanski muslimani i koji je uspeo da pobegne iz logora. Taj svedok bio je šumar. Ali kada se dokopao slobode, više nije prepoznavao te šumske staze koje je ranije znao napamet.

Sutradan sam ga sreo u Sheveningenu, gde sam stanovao u jednom malom hotelu. Video sam ga kako sa ženom ulazi u jedan kafić. Pre nego što su ušli, šumar je pošao na sasvim drugu stranu, bio je izgubljen. Nije se uopšte snalazio u prostoru.

Te dve scene koje se ponavljaju, jedna kad on svedoči o tome šta je doživeo u ratu i druga, sutradan, kada sam video ponavljanje ovog svedočenja u praktičnom životu, ostavile su na mene jako dubok utisak.

Ali švajcarske novine su, na primer, napisale da je to bilo suđenje bosanskim Srbima. Toliko su novinari bili ubeđeni u stereotipe koje su prethodno pothranjivali.

Zorana Šuvaković
Izvor: Politika.rs
Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: