Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

GDE SMO ONO STALI? Vlast i Hrast

Posle cele noći testerisanja, u svitanje, padajući na zemlju, Hrast izgovori svoje poslednje reči: „Bog će ti za ovo suditi.“

„Deda, ti izgleda ništa ne razumeš. Ovde sam jedini Bog i jedini sudija ja“

 

Posečen je stari hrast - vlast ili gde smo ono stali hrast_star_600_godina

 

Priča ide ovako…

Krene jednog dana Vlast nekim svojim poslom i naiđe na stari Hrast. Stane Vlast ispred Hrasta, ne pokazujući ni najmanju želju da ga zaobiđe.

„Šta je matori, šta si se udrvenio tako?“ – reče Vlast. „Sklanjaj mi se s puta, vidiš da mi stojiš na koridoru?“

„Ne mogu, i pored najbolje volje“, odgovori Hrast trpeljivo. „Ja sam drvo, stojim ovde na ovom istom mestu već šeststo godina. Misliš da se ne bi’ i sam pomerio da nemam ovo prokleto korenje.“

Vlast je i dalje stajala ispred drveta i nervozno tupkala nogom. „Vidi, deda, ja ne znam koga si do sada folirao sa tim budalaštinama, ali mene nećeš. Pogotovo s tim korenjem, a ako imamo u vidu šta sve imam nameru da iskorenim. Nego, ajde, miči se, žuri mi se. Budućnost čeka.“

„Ja razumem tvoju žurbu, ali zaista nisam u stanju da ispunim tvoja očekivanja. Jednostavno ne mogu da se pomerim, pa bilo ko da mi to traži“, uzvrati Hrast, pokušavajući da svojim hladom ohladi sagovornika.

„Čekaj, je l’ ti to sad reče da sam ja bilo ko? Znaš li, bre, ti ko sam ja i šta ja tebi mogu da uradim? ‘Oćeš sad da te isečem ovde, na licu mesta, na parket da te napravim?“ – crvenela se Vlast u licu i odsečno pokazivala prema širokom stablu.

Mirno i sa ponosom, Hrast je pokušao da odgovori na pretnje. „Ne verujem da bi tako nešto bilo moguće. Narod me ne bi dao, ja sam sa njima šest vekova.“

„Mojne…?“ – prezrivo će Vlast. „Pa ‘oćeš sad da organizujem jedno istraživanje, pa da vidiš koga narod više podržava – novu vlast ili staro drvo? Bilo koju vlast i bilo koje drvo? Ovu vlast ili ovo drvo?“

„Braniće me, sigurno“ – Hrast je bio uporan.

Vlast sa nevericom pogleda Hrast. „Na ovoj vrućini? Pa šta ti misliš da si, sveti grm? Da napuste rijaliti na televizorima i ladno pivo ispred samoposluge, zbog tebe?! Da se spore sa državom i da budu drveni advokati nekom drvetu, daj, nemoj me…. Pa nisu se bunili za plate i penzije, sad će da se bune zbog pišljivog hrasta. I ko će da se za tebe bori, na kraju krajeva? Sve sposobno pobeglo u Švedsku i Nemačku, nema ko u slučaju rata da se bije, a kamoli u slučaju nameštaja u rinfuzi. Najbolje što možeš da očekuješ da neko sklepa neku legendu o tebi i eventualno te poveže s vampirima.“

„Dobro, nek me ne zaštiti narod. Zaštitiće me javnost“, naivno je razmišljao Hrast.

„Duhovit si ćale, nema šta. Koja javnost? Moji urednici, moji novinari ili moji botovi? Možda vlasnici nezavisnih medija? Nevladine organizacije, opozicija, sindikati, prethodna Vlast, međunarodna javnost, biznismeni, ko?“ – Vlast se naslonila na Hrast, da ne padne na zemlju od smeha. „Pa da l’ ti stvarno misliš da će bilo kakva vest o tebi trajati više od dvadeset četiri sata? Jedno hapšenje, par starleta, neki fudbalski skandal ili sočna tviter-prepirka – i naslovi o tvojoj smrti biće mrtviji od tebe. Cipras i Šojble nisu potrajali u medijima, sa onolikim milijardama grčkog duga. Bakira zelenog na jedvite jade vukljamo kroz novine danima, sad će još i o zelenom lišću neko nešto da čita ili gleda. Nego, ajde dosta smo se zabavljali. Briši, pa da krenem dalje.“

Hrast je bacio pogled na Vlast, pomirivši se sa nedostatkom argumenata, kao i viškom loše sudbine, predskazane tokom davnašnjeg šljampavog rada koridorskih geometara. „Nažalost, ako je tako, moraćeš da me zaobiđeš ili da me posečeš. Nemamo treće rešenje, ni ti ni ja.“

„Dobro. Kako god ti hoćeš“ – odlučno će Vlast, potom zgrabi motornu testeru u ruke, pa uze da seče Hrast. Posle cele noći testerisanja, u svitanje, padajući na zemlju, Hrast izgovori svoje poslednje reči:

„Bog će ti za ovo suditi.“

„Deda, ti izgleda ništa ne razumeš. Ovde sam jedini bog i jedini sudija ja.“

I kad poseče veliko drvo, sede Vlast na panj da se odmori, pre no što će nastaviti dalje, nekim svojim putem i nekim svojim poslom. A ne može se reći da odmor nije zaslužen.

Jer velika je čast oboriti toliki Hrast.

 

Voja Žanetić

Izvor: Novosti.rs

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: