Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Sudjenje Miloševiću i gazda Jezda – stvaranje Srpske vojske

 

KAKO JE STVORENA SRPSKA VOJSKA

Zapisnik iz Haga gde je vodjeno sudjenje Miloševiću i izjava svedoka o tome kako je od JNA nastala nova Srpska vojska početkom rata u Hrvatskoj

 

Svedočenje je izveštaj preuzet sa sajta medjunarodnog suda za ratne zločine. U njemu je zanimljivo videti kako su se odvijale stvari u državi tokom ratnih dešavanja 90-ih godina i kako su se donosile odluke u Srbiji, kakva je atmosfera vladala i ko je sve vodio glavnu reč. Kako je stvorena Srpska vojska i kakva je uloga u tome bila Jezdimira Vasiljevića, vlasnika Jugoskandika.

Jugoskandik jezdimir-vasiljevic Sudjenje Miloševiću i stvaranje Srpske vojske
Jezdimir Vasiljević vlasnik piramidalne štedionice Jugoskandik koja je opljačkala pola Srbije je bio finansijer Srpske vojske

1. ČINJENIČNI KONTEKST

  1. Svedok je rođena 21. decembra 1951. u Kovačevcu u Srbiji. Završila je Višu tehničku školu 1973. i dobila diplomu inženjera elektrotehnike. Zatim je u Čačku završila Tehnički fakultet Univerziteta u Kragujevcu i stekla zvanje profesora elektrotehnike. Počev od 1970. bila je aktivni član Saveza komunista Srbije. (str. 2-3)
  2. Od 1974. do 1985. radila je u preduzeću “Sloboda” koje je proizvodilo kućne aparate i vojnu opremu. Godine 1985. predsednik opštine Čačak postavio ju je za šefa Službe osmatranja i obaveštavanja u Sekretarijatu za narodnu odbranu. U maju 1989. lažno je optužena da je prisluškivala telefonske razgovore političkih rukovodilaca u Čačku, te je otpuštena sa posla i isključena iz Saveza komunista. Odlazi u Beograd i sastaje se sa Momom BRKIĆEM koji je odvodi kod optuženog, a on je zatim upućuje kod Mihalja KERTESA. KERTES interveniše da ne bi izgubila stan ili bila uhapšena. Dve godine se sudila i u junu 1991. vraćena je na svoje radno mesto, ali Savez komunista tada više nije postojao. U toku te dve godine, zbog toga što je isključena iz partije, nije mogla da radi. Kasnije, kada je umesto Saveza komunista dominantna politička partija u Srbiji postao SPS, isto tako je bilo važno biti član SPS da bi moglo da se nađe zaposlenje. (str. 3, 7-8, pripremni razgovor)
  3. Od 1980. do 1990. svedok je kao spoljni saradnik radila i za list Komunist, a od 1982. do 2001. objavila je izvestan broj članaka u Ilustrovanoj politici i drugim časopisima. Takođe je objavila 16 knjiga. (str. 3)

    2. SVEDOK DOLAZI NA DUŽNOST U MINISTARSTVU ODBRANE(MO) SRBIJE

  4. U avgustu 1991. svedok je otišla u Beograd kod admirala Miodraga JOKIĆA da se požali na način na koji sa njom postupaju u Čačku. Svedok je poznavala admirala JOKIĆA i mislila je da on i dalje radi u Sekretarijatu za narodnu odbranu Srbije. Kada je došla u njegov kabinet, saznala je da je umesto JOKIĆA imenovan general Tomislav SIMOVIĆ i da je ime Sekretarijata za narodnu odbranu (SNO) promenjeno u Ministarstvo odbrane (MO) Srbije. (str. 9)
  5. Svedok je 1984. intervjuisala SIMOVIĆA, tako da je ušla u njegov kabinet da ga vidi. Od avgusta 1991. imali su još nekoliko susreta i 25. septembra 1991. SIMOVIĆ ju je postavio za svog “šefa kabineta” u MO-u. SIMOVIĆ je otišao iz MO-a u decembru 1991, a ona je ostala na svojoj dužnosti do januara 1992. Kada je SIMOVIĆ angažovao svedoka, naložio joj je da vodi evidenciju o onome šta se dešava u njegovom okruženju u istorijske svrhe. On je to svedoku ponovio mnogo puta dok je bila u MO-u. Prvog dana joj je rekao i da će “ono što se sada događa u Jugoslaviji biti razlog da nam ceo svet sudi”. (str. 11).

    3. IMENOVANJE SIMOVIĆA I ZADATAK DA STVORI SRPSKU VOJSKU

  6. SIMOVIĆ je pre toga bio komandant Treće armijske oblasti JNA u Skoplju. Otprilike mesec dana pre nego što je svedok počela da radi u MO-u, bio je pozvan u Generalštab JNA u Beogradu, gde je obavešten da optuženi želi da razgovara sa njim. Optuženi ga je pozvao da postane ministar odbrane Srbije i da radi na reorganizaciji JNA u srpsku vojsku. Optuženi ga je takođe obavestio da taj projekat za sada mora da ostane u tajnosti. (str. 9).
  7. Jedan od glavnih SIMOVIĆEVIH zadataka kao ministra odbrane bio je da sačini Nacrt zakona o oružanim snagama Srbije. Rok za usvajanje nacrta tog zakona bio je regulisan Ustavom i trebalo je da bude donet do 31. decembra 1991. Cilj zakona bio je da se JNA i dobrovoljci transformišu u srpsku vojsku. Srpska vojska je trebalo da bude profesionalna, plaćena i nepolitička organizacija, a njena svrha je bila da brani srpske nacionalne interese. (str. 20).
  8. Počeo je rad na tom zakonu, ali je zvanični prvi inicijativni sastanak održan tek 26. oktobra 1991. u kabinetu ministra odbrane, pod rukovodstvom SIMOVIĆA. Zatim su formirane radne grupe za izradu zakona. Dana 5. novembra 1991, povodom prve proširene sednice komisije za izradu nacrta zakona, svedok je nagovarala SIMOVIĆA da izda saopštenje za javnost. Tada su do Ministarstva odbrane počela da stižu negodovanja na zakon iz redova JNA. (str. 21)
  9. SIMOVIĆ je takođe razgovarao sa novinarima o izradi nacrta zakona i o odbrani Srba u Hrvatskoj od strane JNA. (str. 21).Tab. 1: “Beogradska senzacija”: Plavi šlemovi i srpska vojska, intervju sa generalom SIMOVIĆEM, Epoha, 19. novembar 1991, str. 10-11 (12e)
  10. Posle tog saopštenja za javnost, optuženi je pozvao SIMOVIĆA na sastanak sa predsednikom vlade Dragutinom ZELENOVIĆEM i Radmilom BOGDANOVIĆEM. Optuženi je bio nezadovoljan time što je ta informacija data sredstvima informisanja i za to je optužio Budimira KOŠUTIĆA, potpredsednika Srbije, koji je bio predsednik Komisije za izradu nacrta zakona. Optuženi je naredio da se nastavi rad na zakonu, ali da se više ne daju informacije sredstvima informisanja. (str. 21)
  11. Dana 12. decembra 1991. Vlada Srbije trebalo je da raspravlja i usvoji nacrt zakona o oružanim snagama Srbije. Sekretarica optuženog rekla je svedoku da predstavnicima medija ne daje informacije o usvajanju zakona, da je general Života PANIĆ došao u kabinet optuženog pod punom ratnom opremom i sa pratnjom i da će uskoro uslediti nova rešenja. PANIĆ je primorao optuženog da naredi predsedniku vlade ZELENOVIĆU da podnese ostavku. ZELENOVIĆ je formalno bio odgovoran za vladu Srbije, ali je u stvari optuženi odlučivao. SIMOVIĆ se vratio sa sednice vlade i rekao da je ZELENOVIĆ podneo ostavku. Kada je SIMOVIĆ saznao za PANIĆEV dolazak, rekao je da to znači da je PANIĆ izvršio “državni udar”. Umesto SIMOVIĆA je imenovan general Marko NEGOVANOVIĆ, koji je bio protiv stvaranja srpske vojske. (str. 22).

    4. ODNOS IZMEĐU SIMOVIĆA I OPTUŽENOG

  12. SIMOVIĆ se sastajao i razgovarao s optuženim gotovo svakog dana. On je od demonstranata čuo šta grupe dobrovoljaca rade na ratištu i obaveštavao je optuženog o onome šta je svakog dana čuo. Većina informacija odnosila se na herojske podvige dobrovoljaca, kao i na pljačke. (str. 34, priprema svedoka).
  13. SIMOVIĆ je odlazio kod optuženog po naređenja. Kada je odlazio, svedok i SIMOVIĆ bi govorili da SIMOVIĆ “ide po svoje mišljenje”. Jednom prilikom, svedok je pratila SIMOVIĆA do kabineta optuženog i videla optuženog kako sedi na stolici i puši cigaru dok je Simović stajao u stavu “mirno”. Ponekad je optuženi naređivao SIMOVIĆU da uradi ono što je bilo izvan SIMOVIĆEVE nadležnosti. Na primer, optuženi je naredio SIMOVIĆU da penzioniše nesposobne generale i da izda naredbu o delimičnoj mobilizaciji u Srbiji, iako su to bili zadaci koji su spadali u nadležnost JNA. SIMOVIĆ nikada nije pripremio spisak. (str.. 34)
  14. SIMOVIĆ je retko prisustvovao sednicama Vlade Srbije jer je naređenja direktno primao od optuženog. Ta naređenja su bila vrsta “avizo” naloga koji se daju usmeno, bez svedoka, i to u najvišim krugovima vlasti. Nekim sastancima koje je SIMOVIĆ imao sa optuženim prisustvovali su ministar unutrašnjih poslova Zoran SOKOLOVIĆ i komandant Teritorijalne odbrane Srbije, potpukovnik Slavoljub ĐOKIĆ. Optuženi se takođe sastajao sa svakim od njih pojedinačno i na taj način je direktno komandovao Ministarstvom odbrane, Ministarstvom unutrašnjih poslova i Teritorijalnom odbranom Srbije. Tim sastancima s optuženim prisustvovao je Radmilo BOGDANOVIĆ, ali nikada nije progovarao gotovo nijednu reč. SIMOVIĆ je BOGDANOVIĆA zvao “siva eminencija”. (str. 34, 10).
  15. Kada bi SIMOVIĆ ipak išao u Skupštinu, najpre se sastajao s optuženim da bi čuo šta sme da kaže, a šta ne sme da kaže od onoga što je svedok pripremila za njega. (str. 31).

    5. PODRŠKA DOBROVOLJCIMA

  16. Dana 26. septembra 1991. svedok je od dobrovoljke zvane Mira, koja je došla u MO, saznala da se oružje iz Srbije prenosi na područja sukoba. Dana 30. septembra 1991. SIMOVIĆ se sastao s optuženim. Optuženi je rekao da su dobrovoljci srpska vojska i naredio da se:
    1. formira jedan bataljon od 1.200 dobrovoljaca;
    2. prikupljaju novi dobrovoljci za dopunu dobrovoljačkih brigada;
    3. naprave udarne jedinice;
    4. dobrovoljcima održi kratka obuka;
    5. nađu dodatna finansijska sredstva za nabavku oružja i opreme za dobrovoljce;
    6. objavi da je počeo sudski proces dezerterima;
    7. pripreme spiskovi nesposobnih generala za penzionisanje;
    8. dobrovoljcima dozvoli da nose trobojku i da se vojska depolitizuje;
    9. obezbedi pomoć Goranu HADŽIĆU;
    10. traži od JNA mala vojnička pomoć i pomoć u oružju.

    Optuženi se takođe žalio da je Goran HADŽIĆ imenovao Radovana STOJIČIĆA za komandanta TO-a u Istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu (SBZS) i rekao je da treba naći sredstva kako bi se obezbedila oprema za tamošnje dobrovoljce. Optuženi je rekao: “Prekosutra je kasno.” SIMOVIĆ je na to rekao da je optuženi “moj predsednik i ja moram da izvršavam naređenja.” (str. 12, 14-15).

  17. SIMOVIĆ je pitao kako da obezbedi opremu za dobrovoljce kada je fond narodne odbrane prazan. Svedok je pozvala jednog finansijskog stručnjaka kojeg je poznavala, koji ju je povezao sa Jezdimirom VASILJEVIĆEM, vlasnikom “Jugoskandika”. Jezdimir VASILJEVIĆ je došao u MO u 20:30 časova i sastao se sa SIMOVIĆEM, pukovnikom RADIVOJEVIĆEM, pukovnikom ĐOKOVIĆEM, pukovnikom FILIPOVIĆEM i svedokom. Jezdimir VASILJEVIĆ je rekao da može da pomogne u opremanju dobrovoljaca, te su razgovarali o nabavci pištolja CZ-99 iz Zavoda “Crvena zastava”, durbinima za noćno osmatranje, poluautomatskim puškama pogodnim za ulične borbe, snajperima, teretnim vozilima i landroverima iz Rumunije. Razgovaralo se i o neke dve hiljade cevi i osam hiljada šlemova, što je trebalo da bude rešeno preko TO-a. (str. 15, priprema svedoka).
  18. Sledećeg jutra, 1. oktobra 1991, SIMOVIĆ je otišao kod optuženog da ga obavesti o sastanku sa Jezdimirom VASILJEVIĆEM. Posle toga je održan sastanak kojem su prisustvovali VASILJEVIĆ, SIMOVIĆ, pukovnik RADIVOJEVIĆ i pukovnik Mladen KOVAČEVIĆ. KOVAČEVIĆ je rekao da su neophodni pancir prsluci, a VASILJEVIĆ je uzvratio da je to već sredio preko noći i da iz Njujorka stiže 800 pancira, 10 laserskih nišana i 10-20 infracrvenih nišana i da će sva ta oprema biti registrovana kao oprema za lov. KOVAČEVIĆ je takođe rekao da je potrebno 200 automatskih pištolja, 100 dugih pištolja CZ, 100 snajperskih pušaka (ili više, pošto je MO zainteresovan za 1.000 pušaka: 500 automatskih i 500 poluautomatskih), dvogleda, nišana za dnevno gađanje i uređaja za noćno osmatranje. VASILJEVIĆ je rekao da sve može da se nabavi preko Londona, a ono što neće moći da se nabavi preko Londona, nabaviće se preko Izraela. (str. 15).
  19. Dogovoreno je da se nabave landroveri iz Rumunije, 100 lisica za vezivanje zarobljenika, 20 ručnih raketnih bacača, 1.000 dimnih ručnih bombi, radarski detektori IC-3 i 500 noževa/noževa za bacanje. Govorilo se i o nabavci 8.000 šlemova, ali se od toga odustalo do sledeće isporuke. VASILJEVIĆ je takođe rekao da može u Tel Avivu da nabavi municiju sa TNT-om, ali je SIMOVIĆ odgovorio: “Ostavite mi malo vremena. Tako nešto nam ne treba.” Dogovoreno je da način plaćanja bude pare za robu, a da isporuka iz Londona i Tel Aviva ide preko Beča. Ljubivoje ŠUNDIĆ je trebalo da obezbedi izvore finansiranja. (str. 14-16).
  20. Jezdimir VASILJEVIĆ je rekao da u nedelju, 6. oktobra, ide u Beč i da mu je potrebna izraelska viza kako bi posetio prvu srpsko-izraelsku izložbu koju je organizovala Klara MANDIĆ. Ministarstvo odbrane je sredilo poziv u posetu za Jezdimira VASILJEVIĆA i povratnu avionsku kartu za Beč. Dogovoreno je da Jezdimir VASILJEVIĆ pokuša da uspostavi kontakt s izraelskom službom državne bezbednosti, pa da, ako u tome uspe, ministar industrije Dušan MATKOVIĆ preuzme pregovaranje. Optuženi je odobrio taj plan. (str. 16, 44).
  21. Sledećeg dana, 2. oktobra 1991, suočili su se sa problemom toga kako će Jezdimir VASILJEVIĆ izneti iz zemlje novac za nabavku opreme. SOKOLOVIĆ je našao rešenje da SAVIĆ iz DB-a Srbije prenese novac preko granice u koferu. SIMOVIĆ je obavestio optuženog o tom rešenju, što je učinio i SOKOLOVIĆ. (str. 16, priprema svedoka).
  22. Dana 3. oktobra saznali su da Zavod “Crvena zastava” ne može da obezbedi prigušivače, ali da su preuzeli obavezu da isporuče tražene pištolje. Ugovor je trebalo da pripremi pukovnik KOVAČEVIĆ. Sindikat Srbije preuzeo je na sebe da finansira nabavku obuće, a “Kum,” Arkanov poslovni partner, kupio je vozila. Optuženi je naredio da se otvori račun za svrhe finansiranja dobrovoljaca i VASILJEVIĆ je doneo ček u dinarima, u vrednosti od 750.000 do 1.000.000 nemačkih maraka, i dao ga KOVAČEVIĆU da to uplati na račun. KOVAČEVIĆ ih je obavestio da je Brana CRNČEVIĆ obećao da će finansirati nabavku 8.000 pušaka. CRNČEVIĆ je bio predsednik “Matice”, udruženja srpskih iseljenika, koja je prikupljala novac od Srba u inostranstvu. CRNČEVIĆ je dobijao informacije o zločinima koji su vršeni na obe strane u ratu. (str. 16-17, priprema svedoka).
  23. VASILJEVIĆ je otputovao u Izrael 12. oktobra 1991. Izraelska policija ga je tamo privela i ispitivala. VASILJEVIĆ im je rekao da ga je poslalo Ministarstvo odbrane Srbije da nabavi vojnu opremu i dao im je broj telefona MO-a ako policija želi da to proveri, što su oni i učinili. MATKOVIĆ je posle toga nastavio pregovore o nabavci oružja. Kada se VASILJEVIĆ vratio, uloženi su dalji napori da se nabave sredstva za kupovinu oružja i novac Jugoskandik banke upotrebljen je za kupovinu opreme i goriva za dobrovoljce. Optuženi je za čitavu tu operaciju znao i odobrio je. (str. 45, priprema svedoka).
  24. Snabdevanje dobrovoljaca opremom i gorivom trajalo je sve vreme koje je svedok provela u Ministarstvu odbrane. Najveće isporuke opreme i goriva počele su da stižu od druge polovine novembra 1991. VASILJEVIĆ je obezbeđivao gorivo, laserske nišane i tehničko-elektronsku opremu. Poslednja isporuka poznata svedoku stigla je krajem decembra 1991. i sastojala se od 2.000 pancir prsluka, nekoliko stotina policijskih palica i lisica i 8.000 šlemova. Svedok je u Ministarstvu odbrane videla nekoliko primeraka tih predmeta. (str. 45, priprema svedoka).
  25. Jezdimir VASILJEVIĆ je za svoju pomoć tražio protivusluge. Povezao se sa članovima vlade, dobio potrebne dozvole za rad svoje banke, tražio je da ga primi optuženi i tražio pomoć u otvaranju svoje “International Holding Company” i svoje TV. (str. 45-46, priprema svedoka).

    6. ORGANIZACIJA I OBUKA DOBROVOLJACA

  26. Postojale su razne vrste dobrovoljaca. Dobrovoljci su dolazili preko Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), TO-a Srbije i JNA. Pored toga, bilo je dobrovoljaca povezanih sa političkim strankama (Srpska garda, četnici). Arkanovi “Tigrovi” bili su pod srpskim MUP-om. Jednom prilikom, SOKOLOVIĆ, ministar unutrašnjih poslova, rekao je da su Arkanovi “Tigrovi” “naše” specijalne snage. SOKOLOVIĆ je takođe rekao da su “kriminalci” pušteni na slobodu kao pojačanje Arkanovim snagama. SIMOVIĆ je pitao ko je to naredio, a SOKOLOVIĆ je odgovorio: “Ne znam, gazda.”
  27. Pre nego što je svedok prešla da radi u Ministarstvu odbrane, optuženi je naredio da Vlada Srbije donese poverljivu uredbu sa zakonskom snagom o osnivanju centara za obuku dobrovoljaca koji nisu povezani sa političkim strankama. Prvi centar za obuku osnovan je u Kninu pod komandom Dragana VASILJKOVIĆA zvanog Kapetan Dragan, a drugi je osnovan u Erdutu pod komandom Željka RAŽNATOVIĆA zvanog Arkan. Kasnije su osnovani centri za obuku u Bubanj Potoku i Smederevskoj Palanci. (str. 33).
  28. Na početku je obukom dobrovoljaca rukovodilo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Dobrovoljci su prvo slati u centre za obuku u Srbiji, gde su ostajali nekoliko dana, a zatim su raspoređivani u centre za obuku u Erdutu i Kninu. Specijalni operativci DB-a bili su određeni da obučavaju dobrovoljce. Kapetan Dragan je korišćen kao paravan da bi se sakrila uloga DB-a u toj obuci. Međutim, Kapetan Dragan je sâm priznao da je povezan sa DB-om. (str. 33).Tab. 2: Zahtev komandi Teritorijalne odbrane Republike Srbije, pismo Kapetana Dragana od 8.11.1991. (48)Tab. 3: zapisnik sa sastanka SIMOVIĆ – Kapetan Dragan (71)
  29. Dobrovoljci koji su se priključili TO-u Srbije odlazili su na nekoliko dana u centre za obuku, a zatim su raspoređivani u TO-ove na područjima sukoba u Hrvatskoj. Informacije o dobrovoljcima dostavljane su s opštinskog nivoa na republički, odnosno savezni nivo, uključujući optuženom, predsedniku Vlade, ministru unutrašnjih poslova i Predsedništvu SFRJ. Svedok je organizovala prevoz dobrovoljaca tako što je prikupljala prevozna sredstva od udruženja profesionalnih vozača iz Zaječara, Niša, Kragujevca, Kraljeva, Leskovca, Smedereva, Valjeva i Užica, kao i od velikih srpskih preduzeća kao što je “Galenika”. Jednom prilikom, optuženi je odobrio korišćenje taksista koji su zamoljeni da otputuju u Hrvatsku i dovezu vozila JNA koja su tamo ostavili dezerteri. Pukovnik Mladen KOVAČEVIĆ je ponekad nalagao preduzećima da svoje usluge naplate od “Matice”, udruženja srpskih iseljenika kojim je rukovodio Brana CRNČEVIĆ. (str. 29, 30, 33, 46).
  30. Iz centara za obuku u Erdutu i Kninu dobrovoljci su raspoređivani u sastav TO-a SAO Slavonija, Baranja i zapadni Srem (SBZS) ili TO-a SAO Krajina. (str. 33).
  31. SIMOVIĆ je davao javnu podršku dobrovoljcima u svojim intervjuima i govorima. Dobrovoljci su bili potrebni jer se regruti JNA ili nisu javljali kada bi bili mobilisani ili su dezertirali. Svedok se srela sa majkama srpskih rezervista zarobljenih u kasarnama u Hrvatskoj. Svedok smatra da je činjenica da su vojnici bili zarobljeni u kasarnama dovela do velikog priliva dobrovoljaca. (str. 12, 13, 30, 34).Tab. 4: Članak pod naslovom: “Za četiri dana 1.377 dobrovoljaca” (5)Tab. 5: Članak pod naslovom: “Petokraka” (8)

    7. ODNOS IZMEĐU MO I ARKANA

  32. Jedan od prvih zadataka koordinacione grupe u MO-u bila je nabavka kompjutera za centar za obuku u Erdutu radi evidentiranja dobrovoljaca. General RADIVOJEVIĆ (penzionisani general u MO-u) obavestio je svedoka da je obezbeđen jedan kompjuter. SIMOVIĆ je zatražio od svedoka da nabavi spisak dobrovoljaca u Erdutu, pa je ona pozvala Arkana i zamolila ga za spisak. Arkan je rekao da nema potrebe da se oni evidentiraju i da ti ljudi nisu tamo da bi se evidentirali, već da bi ratovali. Svedok je to prenela SIMOVIĆU.
  33. Dana 3. oktobra 1991. “Kum”, Arkanov ortak u Beogradu, obavestio je MO da su “ustaše” opkolile Arkana u Vukovaru i da on traži pomoć. Dušan STUPAR, bivši načelnik Državne bezbednosti, takođe je zvao i tražio da nešto preduzmu. O tome je obavešten optuženi koji je SIMOVIĆU naložio da kontaktira komandanta RV i PVO JNA (Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana). SIMOVIĆ ih je zamolio da narede preletanje borbenim avionima JNA iznad Vukovara kako bi pomogli Arkanu da se izvuče. (str.37).
  34. Sledećeg dana Arkan je došao u zgradu Vlade Srbije u punoj borbenoj opremi i sastao se sa SIMOVIĆEM, Kumom, KOVAČEVIĆEM, KUZMANOVIĆEM, ĐOKOVIĆEM i drugima. Ispričao je da je u periodu koji je proveo u okruženju ubio 24 “ustaška” snajperista zahvaljujući avionima koji su preletali i odvraćali im pažnju. Kao poklon SIMOVIĆU doneo je snajpersku pušku i “ustašku” kapu na kojoj su bile mrlje od krvi. Arkan je zahvalio SIMOVIĆU na pomoći i snabdevanju koje je obezbedio centru za obuku u Erdutu. Kada je SIMOVIĆ pitao Arkana šta su uradili sa zarobljenicima, Arkan je rekao da nisu uzimali zarobljenike i rukom je napravio pokret preko grla, želeći da kaže da su ih ubili. SIMOVIĆ je o tom razgovoru obavestio optuženog. To je bio jedini susret SIMOVIĆA i Arkana za koji svedok zna. (str. 38).Tab. 6: Video snimak sa V000-1274 (C-4984), Arkan i njegovi ljudi u jednom restoranu
  35. Dana 5. oktobra u MO došla je Dušanka VORKAPIĆ iz Šida i lokalnog srpskog TO-a za Vukovar i rekla da hrvatske snage u Vukovaru koriste kanalizacioni sistem kao sklonište iz kojeg napadaju Srbe. SIMOVIĆ se konsultovao s optuženim i dogovoreno je da se Arkanu i njegovim ljudima poveri zadatak da izlaze iz kanalizacionog sistema blokiraju betonom. Radovan STOJIČIĆ zvani Badža i njegova jedinica bili su zaduženi da pokrivaju Arkanove ljude za vreme te operacije. Svedok je stupila u kontakt sa STOJIČIĆEM i rekla mu da pruži podršku Arkanovim ljudima. (str.38).

    8. PARTIJSKE VOJSKE

  36. Političke stranke u Srbiji takođe su organizovale dobrovoljce. Te partijske vojske odlazile su na područja u Hrvatskoj na kojima je srpsko stanovništvo bilo većinsko i gde JNA nije imala dovoljno vojnika. Svedok je kasnije čula da ti dobrovoljci oduzimaju Hrvatima automobile, novac i kuće. (str. 30).
  37. Vuk DRAŠKOVIĆ, vođa Srpskog pokreta obnove (SPO), osnovao je Srpsku gardu, a Vojislav ŠEŠELJ, vođa Srpske radikalne stranke (SRS), organizovao je svoje četnike. DRAŠKOVIĆ je u svojim knjigama propagirao mržnju i pozivao je rezerviste JNA da se ne odazivaju na mobilizaciju. Članovima Srpskog pokreta obnove (SPO) naložio je da napuste jedinice JNA i da sa oružjem i opremom pređu u Srpsku gardu. (str. 31-32).
  38. Ministarstvo odbrane je informacije o situaciji na ratištu dobijalo od ŠEŠELJEVOG štaba komande (zvanog Ratni štab SRS-a) koji je često imao veoma dobre informacije o tome šta se dešava na prvim linijama fronta. Te informacije su dobijali šifrovane preko teleprintera. Četnici su bili pod komandom JNA ili lokalnog srpskog TO-a, a ŠEŠELJ je imao tesne veze sa JNA. Informacije o četnicima dobijali su i od ljudi koji su dolazili kod SIMOVIĆA. Jednom prilikom, svedok je pripremila izveštaj o tome kako se ŠEŠELJEVI dobrovoljci junački bore. Optuženi je SIMOVIĆU rekao da ga ne pročita u Skupštini, rekavši pritom: “Zašto da veličamo ŠEŠELJA?” Jednom drugom prilikom, optuženi je zatražio od SIMOVIĆA da pomogne ŠEŠELJU da obiđe svoje dobrovoljce na frontu. Svedok je rekla ŠEŠELJU da to sredi preko JNA i generala ADŽIĆA. (str. 31).

    9. INFORMACIJE O ZLOČINIMA

  39. Većina razgovora o ratnim zločinima vodila se o zločinima koje su Hrvati počinili nad srpskim žrtvama, a dobijali su i fotografije unakaženih srpskih žrtava. Ministarstvo odbrane je čulo da srpski dobrovoljci pljačkaju i ubijaju u Hrvatskoj, ali nikada nisu dobili konkretan dokaz na osnovu kojeg bi mogla da se pokrene istraga. (str. 31).
  40. Takođe su od onih koji su protestovali protiv rata ili mobilizacije čuli priče o zločinima koje su činile jedinice Mirka JOVIĆA Dušan Silni i još neke druge samostalne četničke jedinice. Ljudi koji su demonstrirali plašili su se da će se Hrvati osvećivati rezervistima JNA. O informacijama koje su dobijene od demonstranata obaveštavan je SIMOVIĆ, koji ih je prenosio optuženom. (str. 32).

    10. OPTUŽENI KRIJE POMOĆ DOBROVOLJCIMA

  41. Kada je Marrack GOULDING došao u Beograd 18. novembra 1991, svedok je čula razgovor između optuženog i generala Slavka JOVIĆA o tome šta treba reći GOULDINGU. General Slavko JOVIĆ bio je u penziji, služio je u mirovnim misijama UN i GOULDINGA je poznavao iz tog vremena. JOVIĆ je došao u MO da kaže SIMOVIĆU za sastanak sa GOULDINGOM, a optuženi je pozvao telefonom da porazgovara sa JOVIĆEM. Svedok je vodila beleške o onome što je JOVIĆ govorio. JOVIĆ je često, radi ostalih koji su bili prisutni u prostoriji, ponavljao ono što je govorio optuženi. Optuženi je rekao JOVIĆU da kaže da na ratištu nema više od 500 dobrovoljaca i da ih zove “paravojne formacije”, a ne dobrovoljci. Svedok je znala da ima na hiljade dobrovoljaca. (str. 30).Tab. 7: Službeni zapisnik razgovora vođenog 18. novembra 1991. (32a)
  42. Nešto kasnije, SIMOVIĆ je trebalo da gostuje na televiziji s Arkanom i njegovim dobrovoljcima. Optuženi je naložio da se umesto njega pojavi pukovnik KOVAČEVIĆ. KOVAČEVIĆ je neočekivano izjavio da Srbija nema nikakve veze sa dobrovoljcima. SIMOVIĆ je bio zaprepašćen. (str. 39).

    11. KOORDINACIONE GRUPE U MO-U

  43. Koordinacione grupe u MO-u formirane su pre nego što je SIMOVIĆ postao ministar. U njima su se nalazili generali stare JNA, članovi SK-PJ (Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju), većinom poreklom iz Krajine i Slavonije.
  44. General Brana KUZMANOVIĆ bio je zadužen za koordinacione grupe i usmeno je podnosio izveštaje SIMOVIĆU o njihovim aktivnostima, a podnosio je i pismene izveštaje. General Radojica NENEZIĆ bio je zadužen za koordinacionu grupu za SAO Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem. Generali Dušan PEKIĆ i Todor VRAČAREVIĆ bili su zaduženi za koordinacionu grupu za Zapadnu Slavoniju. General Milosav ĐORĐEVIĆ bio je zadužen za koordinacionu grupu za SAO Krajinu. (str. 19).
  45. Glavni zadatak koordinacionih grupa bio je da koordiniraju aktivnosti između Vlade Srbije, Teritorijalne odbrane, policija SAO-a i JNA. SAO-i u Hrvatskoj dobijali su pravnu, logističku, vojnu i finansijsku pomoć od Vlade Srbije preko svih ministarstava Vlade Srbije. (str. 20, priprema svedoka).

    12. GORAN HADŽIĆ

  46. Dana 29. septembra 1991. SIMOVIĆ je preko telefona razgovarao s optuženim, a zatim naložio svedoku da ode u kabinet predsednika vlade ZELENOVIĆA i medijima predstavi HADŽIĆA. Kada je svedok došla, ZELENOVIĆ i SOKOLOVIĆ su svedoka predstavili HADŽIĆU i Arkanu i “Kumu”, koji su tamo bili kao HADŽIĆEVA pratnja. (str. 40).
  47. Svedok je sredila da se HADŽIĆ sastane sa Zoranom BOGAVCEM, koji je HADŽIĆU napisao govor i podučio ga kako da ga pravilno pročita. HADŽIĆ je podučavan čitavim frazama o borbi srpskog naroda u Hrvatskoj. (str. 40).
  48. Svedok je takođe razgovarala sa Momirom BRKIĆEM i sredila da HADŽIĆ dobije udarni termin na Radio Beogradu. BRKIĆU je rekla da je optuženi naredio SIMOVIĆU da promoviše HADŽIĆA preko radija. Posle toga su Tanjug (državna novinska agencija S(F)RJ) i RTS preuzeli promovisanje HADŽIĆA. (str. 40).

    13. SAO KRAJINA

  49. Milan BABIĆ je često dolazio u MO da traži pomoć. Bio je u kontaktu sa generalima iz koordinacione grupe, ali se ponekad sastajao i sa SIMOVIĆEM. Tražio je novac, oružje, uniforme i drugu opremu. SIMOVIĆ je rekao da BABIĆ stalno povećava zahteve. (str. 48).
  50. Optuženi se žalio SIMOVIĆU da BABIĆ na svoju ruku postavlja lica u Krajini, da jedno kaže optuženom, drugo KADIJEVIĆU, treće SIMOVIĆU, a četvrto uradi i da nikog ne konsultuje. (str. 48).
  51. Svedok je prisustvovala jednom sastanku kada je general ĐUJIĆ, komandant TO-a SAO Krajine, došao u SIMOVIĆEV kabinet i rekao da neće da ode dok ne dobije novac. SIMOVIĆ je otišao kod optuženog da reši taj problem. Kada se vratio, ministar finansija Jovan ZEBIĆ stigao je s aktovkom punom dinarskih novčanica. ĐUJIĆ je uzeo novac koji nije ni prebrojao, niti je potpisao bilo kakav dokument. SIMOVIĆ je rekao svedoku da je to naredio “Gazda”, misleći na optuženog. Optuženi se žalio SIMOVIĆU da je BABIĆ izabrao ĐUJIĆA, a da nikog nije konsultovao. Dana 23. novembra 1991, međutim, ĐUJIĆ je rekao SIMOVIĆU da će BABIĆ reći da je ĐUJIĆ postupio “nedozvoljeno”. (str. 49).

    14. UTICAJ SOCIALISTICKE PARTIJE SRBIJE (SPS)

  52. SPS je kontrolisao sva imenovanja u MO-u i drugim vladinim institucijama. Kad god su hteli da nekog zaposle u MO-u, morali su da dobiju dozvolu od Radmile ANĐELKOVIĆ iz SPS-a. (str. 43).

    15. PROPAGANDA

  53. Svi glavni urednici u bilo kojem državnom dnevnom listu ili časopisu u Srbiji morali su da budu članovi SPS-a, proveravao ih je DB Srbije i bili su obavezni da sarađuju sa DB-om. Optuženi je kontrolisao medije i imao je lojalne novinare kao što su, između ostalih, Milorad KOMRAKOV i Spomenka JOVIĆ. Mitove o Arkanu i Kapetanu Draganu stvorili su novinari. Svedok je od Jevrema DAMJANOVIĆA, glavnog i odgovornog urednika Ilustrovane politike i Ekspresa, čula da mu je optuženi naredio da promoviše Radovana KARADŽIĆA jer Srbi u Bosni i Hercegovini nisu bili jedinstveno opredeljeni. DB je takođe predlagao članke radi diskreditovanja ljudi koji su se protivili optuženom. (str. 33, 39, 48).

    16. PRESRETNUTI KARADŽIĆEV RAZGOVOR

  54. Svedok će identifikovati presretnuti razgovor koji su 2. novembra 1991. vodili Radovan KARADŽIĆ i SIMOVIĆ.Tab. 8: Presretnuti razgovor i transkript presretnutog razgovora

    17. „SRPSKA VOJSKA“

  55. Pošto je otišla iz MO-a, svedok je napisala knjigu “Srpska vojska” zasnovanu na svojim beleškama. General SIMOVIĆ joj je pomogao u pisanju knjige i uneo je brojne ispravke. On je odobrio svaku stranicu knjige.Tab. 9: Knjiga Dobrile Gajić-Glišić pod naslovom: Srpska vojska – iz kabineta ministra vojnogTab. 10: SIMOVIĆEVO pismo, pisano rukom, u kojem odobrava knjigu (18)

 

 

Izvor: UN Medjunarodni sud za ratne zločine

Ostavite komentar

Ostavite komentar