TELESNA HRANA I DUHOVNA HRANA
Čovek nije telo, već i duh. Kako hranimo telo, tako se i duh hrani. Obratimo pažnju čime hranimo duh
O hrani telesnoj i duhovnoj
Čovečije telo je sazdano tako da mora unositi hranu da bi opstalo. To je razume se svima jasno. Medjutim većina ljudi svesno ili nesvesno zaboravlja da mi nismo samo telo. Čovek je simbioza tri elementa. Duha, duše i tela. Samo telo je ograničeno vremenom i prostorom, propadljivo i na kraju truležno, sem svetih božijih ljudi. Duša i duh nisu. Ako osećamo potrebu da hranimo telo isto tako i duša oseća istu potrebu. Sasvim je jasno da duši treba neka druga, vrsta hrane. Ljubav, molitva, pokajanje, post, praštanje, milostinja, čitanje Jevandjelja i duhovnih knjiga, odlazak na sv. liturgiju, pričešće. U tome se jasno i razlikujemo od životinja. Njima takva hrana nije potrebna.
Za telesnu hranu sada postoji genetski inžijering a kakav misaoni inžinjering stvara sadašnju hranu za duh?
Iako najsavršeniji i poslednji u lancu stvaranja, čovek najčešće i najviše sam sebi čini najveću štetu. U suštini, čovečijem organizmu je potrebno veoma malo hrane. Ali mi u svojoj grehovnosti uvek više brinemo za ono kratkotrajno, prolazno. Pa ni najveći broj životinja ne jedu tako često i neumereno. Postali smo robovi svega i svačega a ponajviše hrane. Sama hrana nam je postala sud telu. Jedući mnogo a često i veoma lošu hranu vlastitom telu a posredno i duši, nanosimo veliku štetu. Zdrave, pesticidima oslobodjene, prirodne hrane, veoma je malo.
Dakle kada bi smo makar deseti deo vremena i truda brinuli za spasenje vlastite duše, sve ostalo bilo bi nam daleko lakše. Nemojmo više brinuti o horizontali jer horizontala je ograničena na zemlji na kojoj smo. Duhovno usavršavanje i napredak je neprestano uzdizanje naviše do potpunog oboženja.
Horizontala ma koliko nam se činila ogromna ipak je ograničena. U jevandjelju se kaže:“Kakva nam je korist ako i sav Svet zadobijemo a dušu svoju izgubimo.“
Vertikala je ta koja je beskonačna. Dakle, hranimo duše svoje onom besplatnom hranom koju nam je Gospod darovao. Post, molitva, pokajanje, milosrdje, trpljenje, a na da sve sv. tajna Pričešća, su ta besplatna sredstva koja nam dušu čiste i pripremaju za život večni. Daju nam veliku snagu da izdržimo mnogobrojne teškoće bolesti i iskušenja kroz koje prolazimo, iznova radjajući se. Vera, Nada i Ljubav to je spasonosna formula.
Čineći sebi povremeno, manje ili veće ustupke i povladjivanja, hraneći tako svoju sujetu i naduvavajući ego u raznim prilikama, nakon kratkotrajnog osećanja lažne ispunjenosti i zadovoljstva, upadamo u još gore stanje obamrlosti duhovne i fizičke, letargije ili u modernom žargonu, upadanje u bedaka. I umesto da se sa problemima uhvatimo u koštac i jedan po jedan rešavamo, govorimo sebi lezi odmori se, pogledaj „malo“ televiziju. I dok problemi u nama i oko nas ostaju ne rešeni sate i sate, dane i dane, mesece i godine provodimo pored te „magične“ crne-plastično elektronske kutije. I šta gledamo? More ili bolje rečeno okeane beskorisnih, šta više veoma štetnih filmova ili emisija. Kod nas u Srbiji imamo blizu dvadesetak t.v. stanica. Svakodnevno se prikazuje izmedju deset i dvadeset filmova. Kakvih? Srašnih-pogubnih za sve a posebno za decu. Devedeset procenata svih filmova u naslovu a naravno i u sadržaju imaju ubistva, nasilje, blud, drogu i ostalo djubre ljudsko. Skoro svaka tv stanica bez obzira kakvog su programskog profila, emituju svakog sata „najnovije“ vesti.
A u vestima, od desetak glavnih osam su najgore sadržine: Ubijeno…, stradalo…, srušilo se…, opljačkano…, politička pljuvanja i prepucavanja…, i na kraju sport i vremenska prognoza.
A mi ućutkujemo jedni druge i decu svoju, ćuti, ćuti, čekaj malo, samo da čujem…
I tako svaki sat jedno te isto. Dodju nam prijatelji. U poslednje vreme sve redje. A mi, posle dobrodošlice i krate razmene osnovnih informacija, pri tom tv je sve vreme uključen, „napuštamo“ goste i nastavljamo da gledamo u kutiju. Uobičajena rečenica glasi: „Sada MI počinje serija“. Uživevši se previše u izmišljenje likove, mi se osećamo deo istog. Zato i svojatamo i kažemo MI.
A nezadovoljni smo svime i svačim. Supružnikom, decom, poslom, komšijama, prijateljima, politikom, ekonomijom, vremenskim prilikama, a na kraju i početku, sobom. Skoro svi imaju slične probleme. I skoro svi pokušavaju da ih potisnu i pod tepih gurnu. Jedan od najčešćih i najvećih problema je gotovo uvek isti, nedovoljno novaca. „Kada bi imao samo malo više novca, sve bi mi bilo lakše“. I često zavist povećava to stanje koje nas onespokojava. Pogledajmo malo oko sebe. Videćemo, mnoge koje znamo a da su boljeg materijalnog stanja, muče slične ili iste muke. E da mi još malo više para, tada bih…
Uzmimo za primer duvan. Naizgled svaki peti ne puši. Ne treba biti mnogo pametan i izračunati koliko jedan prosečan pušač potroši godišnje ako popuši makar jednu paklicu dnevno. Npr. paklica da košta 50. din. to skupa izadje 264 eura i to samo za jednog člana porodice. Ako uzmemo da u porodici puše dvoje ili troje, računica je prosta. 264, 528, 792 eura.
Verujem da se malo ko upita a kome taj novac dajemo? Gde taj novac odlazi? U jednu od najgorih i najmoćnijih industrija sveta. Po zvaničnim statistikama neke svetske organizacije mi Srbi zauzimamo prvo mesto koje smo preoteli od Turaka u svetu po količini kupljenih cigareta. Jasno u proporciji sa stanovništvom. Neka provizorna statistika kaže da ako je u Srbiji po poslednjem popisu stanovništva za poslednje decembarske izbore upisano 6 500 000 birača, uzmemimo da je svaki treći pušač, računicom iznese 2 166 000 ljudi x 264 eura = 571 824, 000 = 65 000 000 miliona eura samo mi malobrojni Srbi odvojimo za to djubre za samo jednu godinu. I tako puta deset godina i matematika kaže da smo mi Srbi poklonili 5 718 240 000 eura.
Kome mi to poklanjamo? Jednoj od najvećih medjunarodnih mafijaških finansijskih organizacija (MMF?). A takvih MMF ima mnogo. A Mi Srbi smo poznati i po mnogo čemu još. Kažu da smo mi jedini narod koji psuje Boga? Ja to ne znam, Bog zna! Ali da Ga mnogo psujemo, istina je. Očevi i dede od malih nogu uče malu decu da psuju Boga. Ne smemo psovati nikoga i ništa a kamoli svekolikog Tvorca, davaoca života i svakog dobra.
Promenimo stare i nakaradne i pogubne navike, novim, dobrim.
Ostavimo loše misli. Šaljimo blage i dobre misli svima pa će nam se to dvostruko vratiti.
Zoran Lazarević (1958) iz Beograda