Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Ukradena sreća – II deo

 

UKRADENA SREĆA – II deo

Drugi deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić

 

Od trenutka kada mu je Marija rekla da je začela, i kada su se nakon pomenutog razgovora rastali, Saša, koliko znamo, nije imao priliku da se sa njom ponovo sastane i razgovara. Živeo je sa pomešanim osećanjima. U njegovoj glavi je vladao košmar. Marija mu je nedostajala i uzaludno je očekivao da će mu se ona javiti mobilnim, ali nikakvog poziva nije bilo. Nije znao šta će ona učiniti? Bio je u nedoumici. Osećao je grižu savesti, ali nikako nije mogao da odluči da preuzme odgovornost i da joj ponudi brak.

Sećao se ugodnih i prijatnih dana kad su zajedno ležali na pesku i milovali se u senci primorskog rastinja. Činilo mu se kao da čuje svirku zrikavaca, oseća dah mora i miris četinara. Pomislio je kako miluje njene lepe grudi i nežno dodiruje napupele bradavice.

Ukradena sreća i dva para nogu na pesku

U jednom trenu setio se i jedne svoje mladalačke avanture sa jednom lepom ženom srednjih godina koja ga je učila ljubavnim veštinama, i uvek kazivala kako ženi neizmerno prija kad je muškarac nežan i zna da je lepo miluje i mazi. Setio se usput kako je, dok je njegove ruke nameštala na svoje grudi, često govorila da su „bradavice ključići od blaženke“. Pri tom se blago nasmešio, a onda mu je u glavi nastao košmar. Osećao se kao narkoman jer mu se u mislima sve pomešalo.

Pokušao da na to sve ne misli i da potraži utehu kod neke druge devojke. Imao je prilike. Neke su mu se same nudile, ali nije išlo, nije mogao ni zamisliti blisku vezu sa nekom drugom ženom, jer je za njega, Marija ipak bila nešto posebno. On je nju na neki način voleo, i nije mogao zamisliti život bez nje.
Međutim i pored toga što je bio emotivno vezan za Mariju, on nikako nije mogao da donese ispravnu odluku, da prizna očinstvo i da se sa njom venča. Nije mogao da sebe zamisli kao oženjenog čoveka ograničenog bračnim obavezama i činjenicom da za njega više neće biti slobodnog momačkog života.

Lutao je noću po raznim lokalima i mestima, gde se sastaju mladići njegovog uzrasta. Družio se sa nekim usamljenicima sličnim njemu. Čak je počeo da se opija, i u jednom času za malo nije probao drogu.

U porodici su primetili da se njegovo ponašanje promenilo, da u njemu postoji neki nemir, da slabo jede i da je telesno oslabio, da u celini nešto sa njim nije u redu.

Gledajući šta se dešava sa njenim sinom Sašina majka je bila u velikoj brizi, i jednom prilikom rekla mužu da pokuša da sa njim razgovara.

Ubrzo je došlo do razgovora u toku kojeg je Saša otvoreno kazao ocu da se našao pred problemom koji ga muči i da ne vidi način kako da ga reši.

Kad je čuo šta sve muči Sašu otac ga je otvoreno upitao:

– Da li ti tu devojku zaista voliš? Ako je stvarno voliš i ako osećaš da ne možeš bez nje, sve se može vrlo lako i brzo rešiti. Oženi se sa njom i problem će biti rešen, pogotovo kad kažeš da si joj napravio dete.

Saša je jedno vreme ćutao dok je otac strpljivo čekao odgovor, da bi na kraju rekao:

– Pa, ja nju zaista volim, ali sad ne znam kako da joj priđem, kako da sa njom razgovaram, kad ona više ne želi da me vidi.

– Ajde, nemoj biti budala – odgovori otac – ako ti pristaješ da se sa njom oženiš, i ona će pristati, i te kako će pristati, jer sigurno ona prema tebi nije ravnodušna, a i kud će sama sa detetom? Da te bar malo ne voli ne bi dozvolila da joj napraviš dete.

– Ne znam. Nisam pametan – odgovori Saša, a otac nastavi:

– Prepusti meni, ja ću sve srediti. Samo pre dobro o svemu razmisli, i nemoj da brljaš, jer brak je ozbiljna stvar, a na putu je i dete.

Saša je ćutao, jer nije znao šta da kaže, a otac je osetio potrebu da mu pomogne i stvar uzme u svoje ruke.

***

Sledećeg dana u sobu u kojoj je ležala Marija u pratnji medicinske sestre ušao je jedan otmen, lepo odeven stariji čovek. Sestra mu je pokazala krevet na kojem je ona ležala.

Čovek je izgledao prijatan. U ruci je nosio cveće. Prišao joj je i učtivo upitao:

– Jeste li vi Marija?

– Jesam. Šta želite?

Čovek joj je pružio cveće i nastavio:

– Izvinite me, nemojte krivo shvatiti. Ja sam Sašin otac. Čuo sam da ste rodili dvojke, dečaka i devojčicu?

Gledala je u njega nemo. Bila je neverovatno zbunjena i iznenađena. Nije znala šta da kaže.

Posmatrali su se tako ćutke jedno vreme a zatim je upitala:

– Gde je Saša? Zbog čega on nije došao?

Čovek je odgovorio:

– Ne brinite. Sve će, mislim, biti u redu. Saša jedva čeka da dođe, da vas vidi, ako mu vi to dozvolite. Ne brinite, sve ćemo srediti. Sada je glavno da se vi oporavite i napustite bolnicu.

Gledala je začuđeno u tog čoveka, i ništa joj nije bilo jasno.

Čovek je jedno vreme stajao pored njenog kreveta i posle izvesnog oklevanja rekao:

– Ja želim da vas upitam, da li dozvoljavate da vas Saša poseti. Ja sam njegov otac i znam da se on nedolično poneo prema vama, ali on želi da vas poseti i da sa vama razgovara.

Slušajući njegove reči, za malo što nije rekla da bi volela da Saša dođe i da je poseti, ali se u jednom trenu setila Babinog saveta i odgovorila: Ne znam šta da kažem. Moram razmisliti. Neka to ostane za kasnije.

***

Malo kasnije došla je Baba da je poseti, i Marija joj je sve ispričala. Kazala je da je dolazio Sašin otac i pokazala cveće koje joj je doneo. Baba je pažljivo slušala šta joj Marija priča i na kraju joj rekla da su to dobre vesti, i da će, možda, sve ispasti dobro, samo da ne bude lakomislena da na brzinu donese neku odluku, pa će zato biti najbolje da se ona iz porodilišta vrati najpre u njenu kuću, i tu bude sa detetom, a njoj , to jest babi prepusti da razgovara sa Sašinim ocem.

Marija je poslušala babu Stanu i tako postupila. Posle izvesnog vremena Sašin otac je došao u posetu i razgovarao sa Babom, koja je slušajući reči tog čoveka stekla uverenje da je on čestit čovek i da su mu namere iskrene i poštene. U tom smislu je dopustila Mariji da primi Sašu. Tako je Marija pristala da joj Saša dođe u posetu, da se izmire, i da se dogovore o svemu u vezi venčanja, ako on želi da sa njom stupi u brak, a ako ne misli da je venča i uzme za ženu, onda uopšte nema smisla da dolazi, i neka je ostavi na miru, jer on u vezi deteta nema nikakva prava, pošto se poneo nedolično i ostavio je na cedilu kad joj je bilo najgore.

***

Posle par dana Mariju je posetio Saša. Doneo joj bombonjeru i zaista lep buket crvenih ruža. Kada je ušao u sobu u kojoj je ona ležala, jedno vreme je stajao i gledao u nju bez reči, jer se zbunio i jednostavno nije znao ni kako da počne ni šta da kaže. Zatim je onako zbunjen rekao:

– Evo, ja došao! Kako si?

Mariji se taj njegov nastup učinio smešan (u poverenju: muškarci zaista ponekad u ženskim očima izgledaju jako glupavi.). Gledala ga je sa jedva primetnim osmehom i rekla:

– Ajde, šta si se ukipio. Dođi bliže!

Prišao je njenom krevetu, stavio bombonjeru na noćni ormarić, dao joj u ruku buket sa ružama, a zatim se primakao da je poljubi. Nije ga odbila ali je ravnodušno primila njegov poljubac i pokazala mu rukom gde da sedne na krevet.

Seo je i ćutao. Nije znao kako da počne razgovor. Smišljao je kako da krene i šta da kaže, ali nije išlo.

Tako je teklo izvesno vreme, a onda je Marija prekinula tišinu i počela:

– Saša, nemoj da ćutiš. Reci nešto. Reci šta si odlučio da znam na čemu sam.

Saša je jedno vreme i dalje ćutao a zatim je kao krivac nesigurnim glasom počeo:

– Priznajem da se nisam prema tebi poneo kako treba, ali sam o svemu dugo razmišljao, i na kraju zaključio da ne mogu bez tebe, i da ne dužim, došao sam da ti predložim da se venčamo i da te vodim mojoj kući.

U međuvremenu kad je medicinska sestra donela devojčicu na podoj, Saša je upitao gde je drugo dete?

U tom trenu Marija je počela da plače i tiho izgovorila da su joj rekli da je drugo dete izgubljeno.

Kad je to čuo Saša je bio van sebe. Odmah je ustao, otrčao u lekarsku sobu da pita šta je bilo sa detetom, ali valjanog odgovora nije dobio. Svi su kao neki automati odgovarali da oni ništa ne znaju, već da sutra pita Šefa odelenja.

Sutradan su mu rekli da je Šef odelenja na putu. Otišao je na nekakv simpozijum, i da će se vratiti za oko deset dana.

Kada se Šef vratio, Saši je rečeno da dete ne može videti, jer jer su njegovi posmrtni ostaci, pošto nisu preuzeti na vreme, spaljeni u bolničkom krematorijumu.

***

Nakon što je Marija izašla iz bolnice i malo se oporavila, na brzinu je obavljeno venčanje. Ustvari sklopljen je građanski brak, a crkvenog venčanja i mnogo toga lepog i svečanog, kako je Marija u snovima kao devojka zamišljala, nije bilo, jednostavno zato što ona za tako nešto nije bila spremna. U relativno kratkom vremenu mnogo toga se nagomilalo u njenoj glavi i činilo je i duševno i telesno umornom, nesposobnom za susret i razgovor sa drugim ljudima. Žarko je želela da jedno vreme bude sama, da se sredi i smiri svoju dušu.

Posle venčanja život je krenuo normalnim uobičajenim tokom. Devojčici su dali ime Milica, a u vezi muškog deteta koje je umrlo u bolnici, Mariji nije bilo sve jasno. Znala je da su joj rekli da je dete umrlo, ali njegove posmrtne ostatke nije niko video, i ona u mislima nije mogla da se sa tim pomiri. Često je mislila na to izgubljeno dete, i u njenoj glavi su se rojile čudne misli, neko osećanje, neka nada kao da ono i dalje negde živi i da će se jednog dana iznenada pojaviti.

Ta svoja razmišljanja držala je duboko u svojoj glavi, i to joj nije dalo da se potpuno sredi i smiri, i zbog toga je u dubini svoje duše bila nesretna, ali nikada o tome nije razgovarala sa Sašom, jer joj se činilo da bi za njega takav razgovor mogao biti besmislen i da je on ne bi mogao shvatiti.

Ima u životu nešto što nam nekad neda da svoju dušu sasvim otvorimo i kažemo sve što nam se u glavi mota, čak i kad je u pitanju osoba sa kojim bi trebalo da budemo u najbližoj vezi, iskreni i bliski, i kažemo sve što nas muči. A što duže držimo neku nemirnu misao u glavi, to ona sve više raste i njeno dejstvo dobija veću snagu, da bi na kraju izazvala nešto što bi se moglo nazvati emociona eksplozija.

Slično se dešavalo i sa Sašom kojemu takođe nije bilo sve jasno u vezi sa izgubljenim detetom. Pri tom mu je bilo posebno teško što je njegov otac želeo da ima unuka, i tu svoju želju otvoreno izražavao.

Nikad nije ni pokušao da o svemu razgovara sa Marijom, možda i zbog toga što se osećao kao krivac zato što nije u kritičnim trenutcima bio uz nju. Osećao je grižu savesti pomiš-ljajući da je on kriv i za izgubljeno dete, jer da je, kad je trebalo bio pored nje, sve bi možda bilo drugačije.

 

Branko Mićić KondićUkradena sreća

Ostavite komentar

Ostavite komentar