Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Ukradena sreća – III deo

 

UKRADENA SREĆA – III deo

Treći deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić

 

Posle poroda kada se oporavila, Marija je uz brigu o detetu prihvatila knjigu, spremila se za diplomski i uskoro ga položila.

Tu joj je od velike pomoći bio Sašin otac, koji je, kad je trebalo, čuvao i hranio dete i pomagao uvek kad je trebalo, za razliku od Sašine majke koja se prema Mariji držala prilično hladno.

Dok je Sašina majka bila ćutljiva i sama sebi dovoljna osoba, njegov otac bio je prijatan i pažljiv čovek, i Marija je više puta sa njim razgovarala o različitim temama pa i o sumnji da je njeno dete ukradeno.

Roman Ukradena sreća i dete na ljuljašci

I Sašin otac je na neki način sumnjao u to šta se ustvari desilo sa Marijinim detetom. I njemu mnoge stvari nisu bile jasne, ali nikad nije poverovao u mogućnost da je dete ukradeno. Jednom prilikom je o tome duže razgovarao sa Marijom koja je izrazila sumnju da je njen sin ukraden. Pri tom je naročito isticala činjenicu da niko od porodice nije video leš, na šta je Sašin otac odgovorio, da sva tek rođena deca liče jedno na drugo, i da se u tom slučaju, po izgledu leša nikad ne može bilo šta ispravno zaključiti. Mogli su mu pokazati leš bilo kojeg deteta, i uveriti ga da je njegovo. I drugo, krađu deteta iz bolničke ustanove ne može nikako izvršiti jedan čovek, jer da bi se tako nešto ostvarilo, tu treba čitava organizacija u kojoj mora učestvovati više ljudi. Pre svega trebaju postojati posrednici koji ugovaraju posao sa onima kojima je potrebno ukradeno dete, a u samoj bolnici mora biti angažovano više osoba u takvom poslu. Mora postojati i neka dokumentacija o rođenju, toku bolesti i smrtnom ishodu. Tu su lekari, sestre, pomoćno osoblje. Uvek neko može nešto da primeti, što znači da mora biti jaka i dobro organizovana grupa ljudi spremnih na sve, da bi se krađa deteta ostvarila, a mala je verovatnoća da tako nešto može da postoji, a da se kad tad ne otkrije.

***

Posle položenog diplomskog ispita, Marija je nastojala da se zaposli. Konkurisala je na više mesta, ali, iako je u toku studija imala dobre ocene, nigde nije bila primljena. Pozivali su je na razgovore, ali sve je bilo uzalud. Ipak posle godinu dana uzaludnog nastojanja da se zaposli, u jednom trenu kad je već izgubila svaku nadu, sreća joj se osmehnula. U jednoj firmi bila je primljena na probni rad od šest meseci. U toku rada je stekla utisak da su šefovi sa njom zadovoljni i nadala se stalnom zaposlenju. Nekoliko dana pre isteka probnog roka iznenada je pozvana na razgovor kod personalca, u toku kojeg joj je on pored ostalog rekao:

– Obavešten sam da je vaš šef zadovoljan sa vašim radom. Predložio je da vas primimo u stalni radni odnos, i to se može ostvariti samo uz jedan uslov, odnosno ako ste sigurni da više nećete rađati decu.

Kad je to čula Marija se zaprepastila. Nije znala šta da kaže, ali se ubrzo snašla i nakon par trenutaka rekla:

– Ne razumem zbog čega postavljate takav uslov, ali sigurno nemam nameru da rađam. Dosta problema imam i sa jednim detetom.

Personalac je zatim nastavio:

– Dobro je kad ste tako odlučili. Zasnovaćemo sa vama stalni radni odnos, ali vam moram nešto objasniti. Mi kao i svaka druga firma moramo misliti na profit, a toga nema ako sve ispravno ne funkcioniše, a da bi sve išlo kako treba, svako mora bez prekida obavljati svoj posao. Zamislite sada situaciju, mi vas primimo u stalni radni odnos, računamo na vaše učešće u radu, a vi jednog dana kažete, gravidna sam, moram na bolovanje koje će duže vremena potrajati. Pri tom vaše radno mesto ostaje upražnjeno, a mi moramo tražiti nekog ko će vas zameniti, i tu nastaju komplikacije, razumete, to onda rađa probleme. Neki nam prigovaraju da to što radimo nije humano, ali niko neće da razmišlja o tome, šta da mi radimo kad neka žena ode na porodiljsko bolovanje…

Ipak posle tog razgovora Marija je bila primljena u stalni radni odnos, i život je krenuo svojim monotonim tokom. Sledilo je kako to već ide, sve na brzinu. Pored rada u firmi obavljala je i sve kućne poslove. Kuvala je, prala, spremala kuću, vodila računa o detetu i svemu drugom što pada na teret jedne domaćice.

Rano ustajanje, odlazak na posao, saobraćajne gužve, rad u preduzeću, povratak u stan, nabavljanje namirnica, a kad stigne kući, priprema hrane, briga o detetu, pranje veša, spremanje u stanu i ko zna šta još. Toliko posla da čovek nema vremena da na bilo šta drugo misli, ali Marija je ipak povremeno mislila na svoje izgubljeno dete, i zato je često bila tužna. Jedina sretna okolnost je bila što su Sašini roditelji preuzeli na se brigu oko čuvanja devojčice dok je ona bila na poslu.

Saša joj je koliko je mogao pomagao. Nabavljao je neke namirnice, vodio dete u obdanište i lekaru, kada je to bilo potrebno. Hteo je da joj pomogne kod pripremanja hrane i da pere posuđe, ali mu ona to nije dozvolila.

***

Marija je u međuvremenu ponovo začela i svi su želeli i nadali se da će dete biti muško, ali sudbina je tako htela, da se ponovo rodi devojčica – mala Ljiljana.
Kasnije je na izričito Sašino nastojanje Marija ponovo začela. Pregled ultrazvukom je na opštu radost pokazao da će dete biti muško, ali desilo se nešto što niko nije očekivao. U toku porođaja došlo je do komplikacija i dete je rođeno mrtvo. Marija u tom pogledu baš nije imala sreće.

Bilo je problema i u firmi gde je radila. Kad su primetili da je trudna, očekivala je da će dobiti otkaz, ali pošto se u proteklom vremenu u firmi dokazala kao vredna osoba i dobar poznavaoc svoje struke, na kraju su odlučili da je zadrže.

Nakon poroda i svega što je to pratilo, lekar joj je savetovao da dobro pazi i da ubuduće izbegava trudnoću, jer bi time mogla ozbiljno ugroziti svoj život.

***

Kada je u pitanju brak i zajednica između muškarca i žene, uvek moramo imati u vidu dve faze. Prva, kada se oni upoznavaju i nastoje približiti jedno drugome. U tom razdoblju svog života svaki partner prikriva svoje mane i nastoji da se prikaže u što boljem svetlu. Mladići su prema svojim devojkama uslužni i pažljivi, a devojke, iako su nekad jogunaste i tvrdoglave, nastoje da se prikažu što je moguće privlačnije, i čine sve da u pogledu urednosti i ponašanja ostave što bolji utisak.

I sve to traje do onog časa kada dođe do sklapanja braka, nakon čega dolazi do opuštanja, pa polako, korak po korak neke naše ne baš povoljne osobine polako izlaze na površinu i dolaze do izražaja, i kako vreme prolazi, sve se više susrećemo sa pitanjem, da li je osoba sa kojom smo odlučili da podelimo život ona prava? Koliko su naše naravi podudarne i koliko se međusobno razumemo? I tada prilično često uviđamo da nije sve baš onako kako smo u početku zamišljali, i crv sumnje i nepoverenja počinje da radi, da nas polako gricka i tako nas čini nezadovoljnim i manje ili više razočaranim.

Slično se desilo i sa Marijom. Za vreme dok su se kao mladić i devojka zabavljali, Saša je izgledao duhovit i voleo da o svemu zanimljivo priča, a Marija ga je sa oduševljenjem slušala. Divila se njegovom znanju i sposobnosti da za svaki problem brzo nađe pravi odgovor, tim više što je on njoj vešto povlađivao i onda kada ona nije bila u pravu.

Međutim, nakon stupanja u brak Saša je postepeno postao ćutljiv čovek koga mnogo toga nije interesovalo. Nije bio odbojan i grub. Često je znao i da joj pomogne kod kućnih poslova, ali je uveo običaj da posle ručka, dok ona sprema kuhinju i pere suđe obavezno legne na kauč i čita novine, sve dok ga ne uhvati san, a onda bi tako ležao na kauču pokriven novinama koje bi mu ispale iz ruku, a kada bi se probudio, bilo bi to oko pet sati po podne, obično bi rekao kako bi mu sad prijala jedna kafa.

Marija je znala šta on očekuje i da joj ništa ne kaže. Pripremila bi kafu koju bi zajedno obično ćutke popili. Htela je nekad da sa njim razgovara, da ga nešto upita, da sa njim raspravlja, ali je njegov odgovor po pravilu bio da je trenutno nešto umoran i da to ostavi za sutra, i tako je na sličan način sve išlo u nedogled.

Mnogo problema, mnogo toga što bi trebalo da se kaže i da se razgovara, ali spremnosti za bilo kakav opširniji razgovor nikada nije bilo, i Marija je sve više osećala da je izbrala pogrešnog partnera pored koga se, iako formalno u braku, oseća usamljena.

Međutim, Sašin otac je bio sušta protivrečnost svome sinu. Taj čovek je voleo razgovor i znao da lepo i zanimljivo priča. I on se pored svoje žene koja je bila ćutljiva i vrlo često loše raspoložena, osećao usamljen i bio mu je potreban neko sa kim bi mogao lepo razgovarati. I tako su se Marija i Sašin otac zbližili. Ona je njemu uvek, kada bi došao u njihove prostorije, skuvala kafu i lepo ga poslužila, a on je često za uzvrat učinio nešto za njenu decu. Čuvao ih kad je trebalo, oblačio i na razne načine zabavljao, što ga je činilo zadovoljnim, jer je kao deda voleo svoje unuke.

Uvek kada bi došao, bilo je bar malo vremena za razgovor. Stari deda je pričao a Marija ga je pažljivo slušala. Strogo je vodila računa da mu u toku razgovora ne upada u reč i uvek ga je pustila da do kraja ispriča ono što je zamislio.

Pored ostalog deda je izlagao i neke svoje teorije o među-ljudskim odnosima i komunikaciji među ljudima, najverovatnije zato što je i on lično imao takvih problema. Isticao je da neki ljudi provedu celi život u zajednici a da se pri tom nikad potpuno ne upoznaju. Nasuprot tome oni često između sebe sagrade neku pregradu, neki „psihički zid“ koji im ne dozvoljava da se istinski zbliže, da se potpuno otvore jedno prema drugom, da budu do krajnosti iskreni, da se osete kao jedno biće, a to je ono što svaku vezu između muškarca i žene čini trajnom i neraskidivom, ali to ipak retko kad uspeva. Tako se dešava da jedan par godinama živi zajedno, deli dobro i zlo, a ipak svako za sebe živi nekim svojim posebnim skrivenim životom, držeći u glavi nešto samo svoje, i ne može podneti da mu se u to neko meša.

Govorio je i o tome da veliki broj ljudi i žena nisu uopšte sposobni za pravi razgovor, jer nisu u stanju da potpuno otvore dušu i jedno drugom u celosti iskažu svoja osećanja i tako, iako često dobar deo života provedu zajedno, u duhovnom smislu ostanu stranci, jer se cela komunikacija i sav razgovor svodi samo na dnevne brige, probleme i poslove. Govori se o jelu, radu, novcu, školi, bolesti i svemu drugom što prati život svakog dana, ali se retko ili skoro nikako ne nađe vremena za razgovor i izmenu misli i osećanja i onome što je duboko u nama, i tek kad nam neko od srodnika umre, i kada njegova knjiga bude zauvek zatvorena, dešava se da osetimo da je bilo mnogo toga o čemu smo mogli i trebali razgovarati, a što smo za uvek propustili.

Prosto je neshvatljivo koliko bi ljudi bili sretniji i uspešniji i koliko bi se nesporazuma moglo izbeći kada bi znali naći bar malo vremena za iskren i smiren razgovor, bez obzira da li se radi o mužu i ženi ili su u pitanju roditelji i deca ili ljudi uopšte.

Ljudi mogu imati i protivrečna mišljenja, i ne moraju se u svemu slagati, ali mogu o svemu tolerantno i mirno razgovarati. Ako im se stavovi po određenom pitanju podudaraju, sve je u redu, ali ako se ne slažu, ne moraju se svađati. Inače je normalno da pojedini ljudi imaju različita mišljenja, i naopako bi bilo kada bi svi ljudi isto mislili.

Tako je pričao stari deda, to jest Sašin otac dok ga je Marija pažljivo slušala i povremeno razmišljala o tome šta se zapravo krije iza njegove priče. Da li je to samo govor staroga čoveka koji na taj način pokušava da iskaže svoje bogato životno iskustvo, ili je to njegovo lično jadanje u vezi odnosa sa njegovom ženom ili način na koji on nju, Mariju, želi indirektno uputiti kojim putem treba ići da bi se kao ličnost potpunije razumela sa Sašom?

No, bilo kako bilo, dedina priča je u svakom slučaju za Mariju bila zanimljiva, jer je i ona kao ličnost osećala potrebu za razgovorom, čak i onda kada je određen razgovor više ličio na monolog nego na dvosmeran ravnopravan razgovor koji u stvari i jeste ono što se može nazvati pravim razgovorom.

No, bilo kako bilo, Mariju nije moglo ništa odvratiti od jedne misli koja joj je neprestalno bila u glavi. Ona je neprekidno mislila na svoje izgubljeno dete, živela je, reklo bi se u nekoj, nerazumnoj nadi da njeno dete ipak negde postoji i da će jednog dana imati priliku da ga vidi, iako je i ona sama smatrala, da su takva razmišljanja neshvatljiva, bilo je nešto u njenoj glavi, neka viša sila, nešto kao predosećanje da će se to ipak jednog dana ostvariti. Sama sebe je ubeđivala da je takvo razmišljanje čista varka, ali je u njoj postojalo nešto jače od njenog razuma i njene volje, i to jače nije joj dozvoljavalo da jednom prestane misliti na taj tragični gubitak i da se jednom duševno smiri. Međutim, nije išlo, nije mogla da se odupre tim prisilnim mislima, i ona i dalje nije imala mira, i dalje je samu sebe mučila, i dalje je patila.

 

Branko Mićić KondićUkradena sreća

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280