UKRADENA SREĆA – IV deo
Četvrti deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić
Što se tiče života sa Sašom u Marijinom biću su se mešala čudna osećanja. Njihov život je gledano sa strane izgledao prilično skladan. Saša je prema njoj bio pažljiv, brinuo se za porodicu, nikud nije išao bez nje, ali u Marijinoj duši je postojao crv. Ona nikako nije mogla da zaboravi one trenutke kada mu je kazala da je trudna, kako se on nedolično prema njoj poneo.
Nikad ga nije odbila od sebe ali trauma koju je nosila u svojoj duši nije joj dozvolila da se opusti i da oseti zadovoljstvo u odnosu sa svojim mužem. Podavala mu se čisto mehanički kao neki robot lišena svakog osećanja. Sve to je činila kao neku obavezu i dužnost na koju po njenom shvatanju žena treba da pristane da bi zadovoljila i sačuvala Sašu pored sebe. Dobro je znala da su svi muškarci kvarljiva roba, i da će on ukoliko ga ona odbije, lako naći neku drugu koja će ga utešiti. Htela je da sačuva brak i porodicu, ne zato što je ona pored Saše bila sretna, već prvenstveno zbog dece. I činila je to kao neki rob bez gunđanja i prigovora.
U početku je mislila da je to samo privremeno stanje i da će, kako vreme prolazi, i to da se sredi i da će se njeno stanje normalizovati, da će se ipak u jednom času u njoj probuditi žena koja će u bliskosti sa svojim mužem osetiti uživanje i radost, ali vreme je prolazilo a tako nešto se nije ostvarilo a Marija je zato u dubini svoga bića bila neizmerno tužna.
Zaista je teško shvatiti kako nekad traume koje nam se dese u životu ostavljaju u našem biću neizbrisiv trag koji nam ne dozvoljava da ostvarimo istinsku sreću čak i kad mi to žarko želimo, da po svaku cenu izbrišemo neprijatne događaje iz prošlosti koji nam truju dušu i ne dozvoljavaju da delimo radost sa onima koji su nam najbliži…..
Ali, šta je tu je. Nekako se mora živeti i svoje ponašanje prilagođavati stvarnosti u kojoj živiš.
I Saša je primetio njenu ravnodušnost. Smetalo mu je, ali nikad nije sa njom o tome otvoreno razgovarao, iako ga je njeno ponašanje činilo nesretnim, jer u svakom normalnom muškarcu postoji potreba da oseti da i žena u dodiru sa njim oseća zadovoljstvo. Ustvari svakom muškarcu pored želje za telesnom nasladom živi i potreba da se dokaže kao uspešan mužjak koji je sposoban da ženu zadovolji i učini sretnom, pa ako oseti da je žena pored njega ravnodušna, počinje sumnjati u sebe i nastojati da se dokaže kao uspešan mužjak na drugoj strani. No, bilo kako bilo, Saša, koliko se zna, nikad nije dolazio u takvo iskušenje.
***
Zli jezici kažu da dve mlade žene kad se sastanu vrlo često ogovaraju svoje muževe. Slično je bilo sa Marijom i njenom priteljicom Irenom. Njih dve su se upoznale u firmi, pa i pored toga što dosta vremena provedu zajedno na radnom mestu, i tu imaju priliku za razgovor, one povremeno dolaze jedna drugoj u posetu, obično kad je muž na putu ili kad nije kod kuće. Marija je već odavno ispričala Ireni sve što nam je poznato o Saši, a Irena joj je više puta znala reći:
– Razumem te potpuno i znam da ti on ide na živce. Nekad si ga volela a sad ti je dosadan, i to je normalno, jer se u braku muž i žena vremenom zasite, i tada nestaje čežnje i privlačnosti, pa sve postaje dosadno, ali ti si ipak u neku ruku sretna, jer on tebi hoće da pomogne, a moj baš ništa. Čim dođe kući odmah se izvali u fotelju ili legne na kauč. I samo gleda gde će šta pojest’. Stalno jede, stalno nešto mljacka, on ni na šta drugo ne misli, nego na hranu, seks i futbal. Kad se najede odmah na kauč. Tamo se izvali, uključi televizor i gleda neku utakmicu.
Udebljo se preko svake mere. Trbuh mu je odvratan, ja mislim da nema ništa odbojnije od velikog trbuha, bilo da se radi o ženi ili muškarcu, a on se razvalio, i kad legne na kauč, kad ga pogledam, potseća me na nilskog konja.
A možeš zamisliti kad mi takav težak i trontav dođe u krevet i tako to…..
– I bude li išta…….? – znatiželjno upita Marija.
– Ma, jok. Šta ima da da bude? Celi dan loče pivo i na kraju ništa. Totalni promašaj. Ništa, ama baš ništa, i na kraju zaspe, a kad spava užasno hrče, hrče ko traktor…….
Slušajući Irenu, Marija nije ništa rekla, već se blago nasmešila i u sebi pomislila:
– Da je tebi moj Saša koji me ne ostavlja na miru baš ni jedan dan, brzo bi ti sve u krevetu dosadilo.
Zatim je Ireni rekla da je njena priča ne čudi, jer je poznato da su u tom smislu svi muškarci užasno napasni i sebični i samo misle da njima bude lepo, a za ženu mnogo ne brinu, ali, eto, ona ima sreću da je njen Saša vrlo pažljiv i nežan, i da ta njegova nežnost za nju mnogo znači.
Govoreći to odjednom se u mislima vratila u svoje devojačko vreme kada se zabavljala sa Sašom i setila kako je on nju milovao i mazio, sve dok je nije uspeo pridobiti za svoje namere. Setila je kako joj je nežno milovao grudi i ljubio svuda po telu. Nežno prstima dodirivao njene napupele bradavice, liskao ih jezikom, ljubio i mazno govorio kako izgledaju kao ružini pupoljci koji tek što nisu procvetali. Dok je tako razmišljala u jednom trenu joj se učinilo kao da se ponovo vratila u to vreme, i kao da joj je neka struja proletila kroz telo, sva se naježila od neke čudne slasti, koju je za trenutak osetila tako intenzivno da je jedva uspela da se savlada da ne pusti neki nekontrolisani glas iz sebe.
Irena je primetila da se sa Marijom nešto čudno događa, pa joj je malo povišenim tonom rekla:
Ej ti, šta je to sa tobom, ti kao da nisi ovde prisutna?
Marija, je za tren došla sebi, i odgovorila, kako joj se nešto u glavi smutilo, osetila neki, bol, ali na sreću, sada je sve u redu, normalno, bez problema.
I tako se završio deo razgovora u kojem su Marija i Irena ogovarale svoje muževe, a zatim su prešli na drugu temu, kuhinju i ženske poslove.
– Mene najviše smori to nesretno kuvanje – reče Marija i nastavi – ustvari meni nije teško da kuvam, ali često nemam ideje šta, na primer, određenog dana da pripremim, i kad upitam Sašu on neće o tom da razgovara, već mi kaže, kuvaj šta hoćeš, samo nemoj mene da pitaš!
– Znaš – nastavi Irena, tu mnogo grešiš, jer ja sam jednom čula od jedne starije žene da je najbolji način da oteraš muža od sebe, ako ga svakog dana pitaš šta ćeš kuvati, i kada dođe malo kasnije kući, da ga pitaš gde je bio? Žena koja tako radi, može se sigurno nadati da će joj muž jednog lepog dana dići sidro i potražiti utehu na drugoj strani. Ima stvari koji muškarci ne podnose, znaš!
Ne smeš da ga opterećuješ nepotrebnim stvarima i ne čini ništa što bi kod njega moglo izazvati osećaj gubitka slobode, jer muškarci su kao ždrebad. Kad osete da su vezani, da ih žena kontroliše, da im je uskraćena sloboda, oni hrle da je ponovo pridobiju. Ženska mudrost se sastoji u tome da ispoljiš ravnodušnost, kao da ti nije stalo do njega, i baš te briga kuda on ide, jer tada se u njemu budi osećaj da te može izgubiti, pa onda on postaje ljubomoran i stalno dežura kod kuće. Znaš, odnosi u braku su velika igra, veeeliikaaa igra, kad ti kažem…
– Pa ja ga pitam sa željom da mu ugodim, da načinim ručak ili večeru onako kako on voli. Zato ga pitam.
– Grešiš, debelo grešiš. Ništa ga ne pitaj, već spremi šta ti padne na pamet, a ako primetiš da mu neko jelo ne prija, nemoj to više pripremati. Ako ti nešto voliš, a njemu ne odgovara, niko ti ne smeta da pripremiš sebi ono što voliš, a za njega posebno šta znaš da mu prija.
E, onda bi trebala da kuvam sarmu svaki dan, i da mi cela kuća bazdi na kupus…
I tako se sa malo humora završi cela priča.
***
U međuvremenu Sašin otac je iznenada umro i nije doživeo sreću da vidi unuka koji bi bio nastavak porodične loze.
Suočen sa postojećim političkim i ekonomskim stanjem u zemlji pre oko godinu dana pao je u tešku depresiju, ali pošto je spadao u onu vrstu ljudi koji nemaju običaj da se žale i svojim problemima opterećuju druge, svoju muku i teško razočaranje nosio je duboko u svojoj duši, i to ga je dokusurilo, jer čovek da bi se oslobodio negativnih misli treba da ih na neki način iskaže, da ih izbaci iz svoje glave, da se rastereti. To mu dođe nešto slično kao sigurnosni ventil u parnom kotlu koji u kritičnom trenutku ispusti višak pare i tako spreči eksploziju. Nažalost, Sašin otac nije bio u stanju da pronađe način za duševno rasterećenje i desilo se šta se desilo.
Njegov neočekivani odlazak najviše je pogodio Mariju, jer posle njega u kući nije bilo nikog sa kim bi se mogla bar malo ispričati, a istine radi, treba reći nije više bilo ni brižnog dede koji se sa velikom pažnjom, kad je trebalo, starao o deci.
Saša je bio u velikoj žalosti zbog gubitka svoga oca, i postao još ćutljiviji, a Marija se u takvoj situaciji osećala sve više usamljenom, jer je Sašina mama bila neko čudno mrzovoljno biće, dovoljna sama sebi i, koja je, što bi narod rekao „do podne mrzela samu sebe a posle podne ceo svet“.
Starija kćer Milica već se zadevojčila i pored škole imala svoje društvo, a mlađa, Ljiljana je išla u osnovnu školu. I njih dve, uostalom kao i većina druge dece obraćali su se roditeljima uglavnom kad im je nešto trebalo, dok su slobodno vreme najrađe provodile sa svojim vršnjacima
Godine su prolazile uobičajenim tokom ispunjene svakodnevnim životnim brigama.
U zemlji je došlo do političkog previranja koje je ubrzo preraslo u ratne sukobe. Na dnevnom redu su bile razne nestašice da bi na kraju došlo do strahovite inflacije. Kako su preživeli to teško vreme sami nisu znali i sami su se sebi čudili. Jedina svetla tačka u toj mutnoj situaciji je činjenica da su zahvaljujući inflaciji uspeli da otkupe stan po vrlo povoljnim uslovima.
Posle je došlo do političkih promena koje su obećavale veliku nadu i očekivanje da će budućnost doneti bolji život i veće zarade, ali kako je vreme prolazilo ekonomska situacija se pogoršavala i život je postajao sve teži i teži.
Na red je došla i privatizacija koja u većini firmi zaposlenima nije donela nikakvo dobro, već još niže plate i brojne otkaze.Tako je i Sašina firma, koja je ranije dobro poslovala, nakon privatizacije otišla u propast. Zaposleni mesecima nisu primali nikakve plate, a moralo se od nečeg živeti, i svi su u porodici sada živeli samo od Marijine plate, jer je ona imala sreću da se zaposli u državnoj ustanovi, gde nije bilo otkaza i gde su plate još bile redovne.
Nemoguća ekonomska situacija u kojoj se Saša našao bila je uzrok pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja. Odjednom je počeo osećati neku čudnu glavobolju i vrtoglavicu. Kad je otišao lekaru, ustanovljeno je da ima znatno povišen pritisak. To saznanje delovalo je na njega krajnje nepovoljno, i njegovo stanje se još više pogoršalo.
Pokušao je da ostvari invalidsku penziju, i da sebi osigura bilo kakav redovni mesečni dohodak, ali nije išlo jer nije imao dovoljno novaca da podmaže lekarsku Komisiju.
Nakon što je Marijina Baba umrla, ostala je prazna kuća na selu, velika bašta i voćnjak, o kome se dugo vremena malo vodilo računa. Onda su se odjednom setili da bi bilo dobro da u bašti gaje povrće, i to ih je spasilo u danima najveće krize. Saša je povremeno u firmi uzimao slobodne dane (nije ih bilo teško dobiti, jer ionako niko ništa nije radio), i išao u selo da obrađuje zemlju.Tako su imali svoj krompir, kupus, luk, boraniju i drugi zeleniš, i nisu morali kupovati na pijaci, gde je sve bilo previše skupo.
Stari ljudi kažu da svako zlo ima i svoje dobro. Tako je rad u bašti i boravak u prirodi povoljno uticao na Sašino zdravstveno stanje. Posle rada u bašti bolje je spavao i bio manje nervozan, što je za Mariju značilo znatno olakšanje.
Međutim, materijalne brige nisu prestajale. Milica je bila pred maturom, pa je trebalo misliti i na izdatke za proslavu mature i planiranu đačku ekskurziju u inostranstvo. Bio je to značajan izdatak, i Marija je jednom prilikom rekla:
– Znam da će joj biti teško ako ne ide, ali kad nemamo novca, ne mora ići, i gotova stvar! Šta ćemo jesti ako njoj damo toliki novac za ekskurziju?
Saša se nije složio sa Marijom i rekao da kad ostala deca idu, ni ona ne treba da bude iznimka, i posle nekoliko dana prodao kola, pa je sa tim novcem podmiren trošak za ekskurziju i matursko veče, a ono što je preostalo ostavljeno je u kućni budžet za plaćanje zaostalih računa za struju, vodu i druge komunalije.
Posle izvesnog vremena Saša je rekao Mariji:
– Šta će nam vikendica, kad imamo Babinu kuću u selu. Tako je otišla i vikendica. Prodali su je prilično jeftino, jer nije bilo kupca koji bi platio koliko je zaista vredela.
Novac od vikendice su promenili u evre, stavili u banku, i posle svakog meseca pomalo trošili, i tako na jedvite jade sastavljali kraj sa krajem.
Branko Mićić Kondić – Ukradena sreća