Ukradena sreća – V deo

UKRADENA SREĆA – V deo

Peti deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić

Vreme je nekako prolazilo, a životni uslovi su bili sve teži i teži, i to je bio jedan od razloga što je Saša imao sve više zdravstvenih problema.

Došlo je vreme da se ne može bez lekara, ali i vreme kada onaj koji nema novaca nema mnogo nade da će mu zvanična medicina pomoći, jer se većina lekara ostrvila, pa kad vidi bolesnog čoveka, ne misli kako će ga izlečiti već samo kako da mu izvuče novac. Kad odeš u polikliniku kod specijaliste, tamo su uvek velike gužve i dugotrajno čekanje. Ustvari sve je namešteno tako, da nemaš drugog izbora, već da ideš u neku privatnu ambulantu, gde radi isti lekar kao i u poliklinici, i gde se sve obavi brzo ali moraš masno platiti, ali i tu nemaš nikakve koristi, osim što ti kaže da si bolestan, a to si znao i sam, da ne ideš lekaru.

Ipak Saša je odlučio da jednog dana poseti svog lekara opšte prakse koji je bio dobar i savestan čovek. Otišao je u ambulantu, ali ga lekar nije mogao primiti, jer pregled nije bio zakazan, i vratio se kući neobavljena posla.

Pošto mu je rečeno da se zakazivanje obavlja telefonom (kako da zakažu oni koji nemaju telefona?) Saša je nazvao nekakav Kol-centar. Telefon je zvonio, ali niko nije dizao slušalicu. Ipak nakon trećeg pokušaja dobio je vezu. Javio se prijatan ženski glas koji mu je saopštio da će lekar biti slobodan tek sledeće nedelje i predložio vreme pregleda, što je Saša, nemajući drugog izbora, prihvatio.

Konačno, nakon nekoliko dana Saša je uspeo da poseti svoga lekara. Bio je to jedan sasvim pristojan čovek srednjih godina. Lepo ga je primio, saslušao do kraja, izmerio krvni prisak i na kraju dao upustvo za specijalistu. Sve je bilo vrlo korektno i u najboljem redu.
Sutradan je Saša otišao u Polikliniku na pregled kod specijaliste, ali opet nije bio primljen. I tu je bilo potrebno zakazivanje pregleda. Nadležna sestra mu je dala jedan papirić sa brojem telefona i rekla da je sada lista popunjena, i da se javi prvog dana sledećeg meseca na naznačeni telefonski broj, i tako zakaže pregled.

Trebalo čekati dvadeset dana, ali došao je i taj dan. Saša nazvao pomenuti telefonski broj. Telefon je zvonio, ali nije bilo nikog da digne slušalicu. Skoro celi jedan sat Saša je pokušavao da dobije vezu. Uvek se javljao signal koji je davao znak da je veza slobodna, ali niko nije dizao slušalicu. Nakon određenog vremena, vidno iznerviran, odlučio je da više uzalud ne okreće brojčanik na telefonu, već da ponovo ode u Polikliniku, što je sledećeg dana i učinio.

Obratio se nadležnoj sestri koja mu je rekla da je on trebao pregled zakazati telefonom, takva je, kaže, procedura, i ona tu ništa ne može. Moraće da čeka sledeći mesec, jer je lista popunjena.

Vidno iznerviran Saša se obraća „Pravniku za zaštitu prava pacijenata“. Primila ga je jedna žena srednjih godina, koja je, nakon što ga je pažljivo saslušala, telefonom nazvala odelenje na kojem je Saša trebao biti pregledan. Nakon razgovora, ljubazno mu je rekla da ide nazad tamo, i da se javi Šefu odelenja, i sa njim razgovara.

Kada se tamo pojavio, Saša je rekao sestri da mu je Pravnica za zaštitu prava pacijenata rekla da potraži Šefa odelenja i da sa njim razgovara, sestra je rekla da je Šef zauzet, ali nema problema, jer će ona sada njega ubaciti u spisak, pa da na pregled dođe sledećeg dana.

Takav postupak je Saši izgledao čudan, ali pošto nije hteo da pravi probleme, primio je rečeno k znanju, i sutra došao na pregled. Zakazan je bio za 9 sati ali je na pregled koji je trajao nepuna dva minuta, stigao tek u 11 časova. Nadležni lekar je samo bacio pogled na uput i rekao da treba obaviti pregled ultrazvukom, što je značilo da mora ponovo zakazivati pregled kod lekara opšte prakse, ići kod dotičnog lekara, i sa uputnicom ponovo ići na zakazivanje pregleda ultrazvukom, zatim čekati najmanje mesec dana na taj pregled, pa onda zakazati pregled kod specijaliste i tako dalje i tako dalje…

Suočen sa nastalim problemom Saša je odlučio da na ultrazvučni pregled ide privatno. Upitao je Specijalistu da li on može da mu preporuči nekoga privatnika za ultrazvuk. Tek što je to izgovorio, specijalista otvori fijoku i uze posetnicu. Turi mu u ruke i reče da istog dana u određeno vreme dođe kod njega na pregled.

I šta se desilo? Pregled je obavljen istog dana, i to ekspresno, opet za samo dva minuta. Kada je izišao iz ordinacije i prišao sekretarici da mu da nalaz, rečeno mu je da pregled košta 3000 dinara. Nije mu baš bilo pravo, ali je platio, uzeo nalaz i došao kući kao posran golub, olakšan za 3000 dinara, što u realnom smislu i nisu velike pare, ali je to iznos od 10% njegove, za postojeću skupoću, mršave penzije.

Nikakve, ama baš nikakve koristi od pomenute procedure nije bilo, nije dobio ni leka ni uputa šta dalje da radi, već samo savet da dođe na ultrazvuk nakon šest meseci.

Onako ozlojeđen reče Mariji:

– Sad mi je jasno zašto su onolike gužve u Poliklinici. To su organizovane gužve, smišljene sa ci¬ljem da se pacijenti na indirektan način prisile da traže pomoć u privatnim ambulantama u kojima rade isti lekari koji ordiniraju i u Poliklinici. To je nešto jako prljavo, ali to je naša stvarnost.

Zatim je nastavio:

– Nakon ovoga ličnog iskustva sada ti zaista verujem, kad ti misliš da je naše dete ukradeno. Pokvarenost u društvu je uzela toliko maha da ljudi u grabežu za novcem zaista nemaju nikakvih obzira, da su na sve spremni, i kažem ti, da si ti bila u pravu.

– Nisam ja bila u pravu samo po pitanju našeg ukradenog deteta, i u mnogo drugih slučajeva ja sam bila u pravu, samo ti to nikad nisi hteo da priznaš, jer ste vi svi muškarci puni sebe. Mislite da ste vi pametniji, a žene su za vas samo glupače koje treba da rade u firmi, da kuvaju, peru i spremaju kada se vrate kući, i na kraju da idu sa vama u krevet, da glume kako im je onako umornim jako lepo, i da vam još rađaju i podižu decu.

– Ajde, Boga ti Marija, nemoj sad da mi nabrajaš kao neki pop, ja ti kažem ono što mislim da je istina, a ti sad našla da mi pričaš priču, a sama vidiš kako sam umoran i loše raspoložen.

– Kažeš da si umoran i loše raspoložen, pa ajde da te ja sada pozovem u krevet, da vidim kakvo bi bilo to tvoje raspoloženje. Znam sigurno da ne bi bio ni umoran ni loše raspoložen, a i tvoja bolest bi se prilično sredila.

– Da li se šališ ili ozbiljno misliš?

– Naravno da se šalim. Vidiš da spremam sto da postavim ručak. Sad će deca iz škole. Samo što nisu došli.

– Znači, opet se zavitlavaš sa mnom?

– Ne zavitlavam se, ali znaš da su tu deca…..

– E, pa kad smo otvorili tu temu, da ti ispričam jedan vic. Možda će te malo nasmejati.

– Pričaj, ako nije dug. Samo brzo. Požuri.

– Evo ukratko: Bio jedan jedan relativno mladi bračni par, pa naumili tako nešto da rade, a u stanu mali sinčić. I šta će, ne mogu pred njim. Onda se tata seti i kaže malom da ode na terasu da malo pogleda šta se dešava vani na ulici?

Sin ode na terasu i ćuti, a tata da proveri da li je sin zaista na terasi, glasno ga upita, šta se dešava napolju, na susednim terasama?

Sin ukratko odgovori:

– Ništa se ne dešava. Samo je mali Đokica na terasi, i njegovi rade ono isto što i vi!

– Vic je dobar, iako nije nešto naročito duhovit, ali Saša – nastavi Marija – ti si izgleda stalno opsednut sa seksom, ti stalno misliš na to. Pokušaj naći neki drugi sadržaj u životu. Eto na primer, televizija, pogledaj neki lep film i tako to….

– Televiziju? Da gledam televiziju? Pa šta ima tamo? Da slušam neke mudrosere kako se olakšavaju, ili one bezvezne kriminalne filmove, gde ni jedan kadar ne može proći bez nekog ubistva, gde se stalno puca, ubija, a što se tiče seksa, pa cela televizija je ustvari jedan veliki opštedruštveni seks. Pogledaj samo onu stranu seriju u kojoj čovek njuškajući kao pas, na osnovu mirisa utvrđuje da li je žena nevina, ili kako one dame u minićima i prekrštenim nogama izlažu svoja batake. E, baš u vezi toga imam jednu priču.

Evo je:

Gledao čovek televiziju, kad tamo na ekranu neka recimo „dama“ u miniću sela u fotelju, prekrstila noge, izložila batake, pa priča li priča. A minić kratak, pa se goli bataci dobro vide, a čovo to gleda i sladi se kao mačak na džigericu. I sve bi bilo u redu da to nije videla njegova žena, i odmah isključila televizor. Videći šta mu žena uradi, čovek poviče:

– Ama ženo šta mi to radiš, pusti me da gledam televiziju!

A žena mu odgovori:

– Znam ja šta ti gledaš. E da znaš, dok jer mene žive, ti to nećeš gledati!

Čovek ustane, uključi televizor, a žena ga ponovo ugasi. I tako to išlo dva tri puta, dok se žena nije setila kako da reši problem. Uzela neke novine i selotejp, prekrila donji deo ekrana i rekla:

– E sad gledaj ovu gornju polovinu koliko hoćeš!

I tako se priča završila.

***

Teško bolesna stara žena ležala je u krevetu bez nade u oporavak i razmišljala o svom proteklom životu, o svemu i lepom i ružnom što joj se u prošlosti dogodilo. U jednom trenu setila se jednog svoga velikog greha. Setila se da je pre mnogo godina bila saučesnik u krađi deteta. Radila je u porodilištu kao bolničarka, i tada se to desilo.

Osećala je grižu savesti, pa iako je celog života bila ateist i nikad nije išla u crkvu, odjednom je odlučila da se ispovedi.

Zamolila je rođaku da joj pozove nadležnog sveštenika, ali on kad je video da nije upisana u knjigu vernika, i nije plaćala parohial (crkvenu članarinu), nije hteo tek tako da dođe, već je tražio da mu plati 200 evra za dolazak i ispoved. Pošto žena nije imala novca da to plati, mladi pop nije hteo da dođe, i ona se nije mogla ispovediti. Osećala je težinu svoga greha kao neku tešku moru, pa je i dalje je imala želju i potrebu da se ispovedi pred sveštenikom.

Videći kakva je situacija, njena rođaka odluči da kolima ode u selo kod jednog starog dobroćudnog pope, i zamoli, da ga ona doveze kolima do žene koja je želela da se ispovedi.

Zamišljeno, učinjeno, i tako je pomenuta rođaka jednog dana posetila tog prijatnoga čoveka.

Kad je došla kod njega, pop je pozove u kuću koja je bila odmah pored crkve, ugosti slatkom, rakijom i kafom, pa nakon što su malo otseli u ugodnoj hladovini pored njegove kuće, sedne u kola, i žena ga doveze do grešnice da je ispovedi. Pre ispovedi, sveštenik joj nakon kraće molitve reče da mirno i polako ispriča sve što misli da je u životu grešila, a da to do tada nije nikom na ispovedi kazala.
Rekao joj je da zna, da ono što kaže na ispovedi, čuje Bog, i da mora govoriti samo istinu, jer ako na ispovedi kaže nešto što nije istinito, to će biti veliki greh.

Ona mu je iskreno rekla da nije bila vernik i da u crkvu nikada nije išla, ali eto, sada je došao čas da se pokaje i da se ispovedi i pred Bogom prizna sve svoje grehe, na šta joj je pop odgovorio, da je dobro učinila što je prišla ispovedi, i da nikad nije kasno, ako čovek želi da pokaje i obrati Gospodu. Još joj je rekao da je prema crkvenim propisima sve ono što čovek kaže na ispovedi tajna, koju zna samo Svevišnji i on zna, i da on to ne sme nikom drugom kazati.

U toku ispovedi priznala je da je učestvovala u krađi jednog deteta, tako što je po naređenju lekara koji joj je bio šef, dotičnoj ženi dala injekciju sa sredstvom koje izaziva pospanost, i da je u određeno vreme, kad joj je bilo naređeno uzela dete iz bolničke sobe, iznela iz zgrade i predala nepoznatom čoveku koji je dete stavio u kombi i nekud otišao.

Kad je to čuo pop je upitao, da li ona bila svesna šta radi, i da li je znala da je to krađa a svaka krađa je greh, jer tako kaže osma zavest Božija, i da je to izuzetno veliki greh jer se radi o krađi deteta.

Odgovorila je da je u trenutku izvršenja greha bila zbunjena, da jednostavno nije mislila, i da je tako postupila zato što se bojala da ne izgubi posao. U slučaju da ne posluša naređenje lekara koji joj je bio šef, i koji je u to vreme bio sve i svja, čovek koji je tada u porodilištu vedrio i oblačio, i ako bi se neko njemu zamerio, nije mu bilo, opstanka u bolnici.

Staroga popa je taj slučaj zainteresovao, i on je u daljem razgovoru tokom ispovedi nastojao da od nje izvuče što više podataka na osnovu kojih bi se moglo zaključiti kuda je ukradeno dete odneseno?

Vrlo vešto je uspeo da iz nje izvuče nekoliko činjenica na osnovu kojih je mogla krenuti potraga za ukradenim detetom.

Na kraju kad je ispoved bila završena, pop koji je bio vrlo pametan čovek, se zamisli i reče da bi najbolje bilo da ona ili neko njen, u koga ima poverenja, potraži ženu kojoj je dete ukradeno i kaže gde se sada dete nalazi.

Zatim joj je dao blagoslov i savetovao da u buduće dobro pazi da ne čini greha, i tako su se na lep način rastali. Pre nego što je krenuo, pitala je popa koliko treba, da plati? Odgovorio je da se ispoved ne naplaćuje, i da njemu nikakav novac ne treba, ali ako želi, može da pošalje neki prilog za crkvu, što nije obavezno. Međutim ona je po ženi koja je vozila popa nazad njegovoj kući poslala određen prilog prema svojim mogućnostima.

Time je sve oko ispovedi bilo završeno. Prijateljica je zatim odvezla popa natrag u selo njegovoj kući, a onda se vratila kod nje i u toku razgovora rekla kako je taj stari popa lepo primio i ugostio, i da je on jedan izuzetno dobar i plemenit čovek, koji se uvek raduje kad ga neko poseti, jer od kako mu je žena umrla, živi sam i teško podnosi samoću, pa zato voli kad mu neko dođe u kuću.

***

Posle ispovedi nekadašnja bolničarka, ime joj je bilo Dragica, osetila je veliko duševno olakšanje, i to joj je pomoglo da njeno zdravstveno stanje krene na bolje, da se oporavi i ustane iz kreveta, što nam kazuje koliko je ispoved blagotvorna i koliko čista savest može uticati na naše zdravlje i raspoloženje.

I zaista ima mnogo primera kada neko sam od sebe poželi da se ispovedi, posle iskrene ispovedi oseti neku radost i lakoću koja na pokajničku dušu deluje kao čarobni lek i često dovede do ozdravljenja, za razliku od prisilne ispovedi koja se nekad smrtno bolesnim pojedincima bezobzirno nameće.

Ipak sestra Dragica dugo se snebivala da posluša sveštenikov savet i da potraži Mariju – ženu kojoj je dete ukradeno i da joj saopšti šta je znala. Posle dužeg oklevanja jednog dana je konačno smogla snage da to učini.

I tako je iznenada u Marijinoj kući zazvonio telefon. Kada je podigla slušalicu, čula je njoj nepoznat jedva čujan ženski glas koji joj je sapštio nešto čemu se nije nikad ni u snu nadala. Javila joj se ona bolničarka što je učestvovala u krađi deteta, i zamolila da dođe kod nje na važan razgovor.

Marija je još istog dana otišla da je poseti. U toku razgovora bolničarka joj je rekla sve što je znala o ukradenom detetu.

U stvari Marija je saznala ono u što je odavno sumnjala. Saznala da njeno dete nije umrlo, već da je ukradeno. Stara bolničarka nije znala i nije mogla da joj kaže gde se dete, ako je živo, nalazi, i to je sada Mariju bacilo u još veću muku. Znala je da je njeno ukradeno dete možda živo, ali nije znala gde se nalazi i kako i na koji način počne potragu za njim.

Odlučila je da Saši ništa i tome ne govori, da ga s obzirom na njegovo narušeno zdravlje ne uznemirava, ali je danima i noćima o svemu razmišljala, a nije znala ni puta ni načina kako da dozna gde se nalazi njeno dete.

I kako se to u životu ponekad događa, igrom slučaja jednog lepog dana upoznala je starog popa koji je ispovedio bolničarku.

Pomenuti pop je bio vrlo promišljen čovek, i on je iako je bio vrlo star, na osnovu nekih sitnih i prvi pogled nevažnih činjenica predpostavio gde živi porodica u kojoj se nalazi njeno ukradeno dete.

To je uistinu bio korak bliže ali daleko od potpunog rešenja, jer nemamo ništa od toga ako znamo mesto u kome dete živi, a ne znamo u kojoj porodici se u pomenutom mestu nalazi.

Ipak to je Mariji dalo nadu da nastavi traganje, dalo joj je novu snagu i pomoglo da prevaziđe razočaranje i malodušnost. I ona je nastavila da traga.

Otišla je u gradić u kome se prema popovoj predpostavci mogao nalaziti njen sin. Nekoliko dana bezuspešno je šetala ulicama u nadi da će, ako ga sretne, na neki način prepoznati, ali u početku nije imala sreće. Nakon što je nekoliko dana provela u pomenutom gradiću, i šetajući ulicama živela u nadi da će u jednom trenu ugledati i prepoznati svog sina, ništa se od toga nije ostvarilo. Bila je umorna i očajna i sve nade su je napustile, a onda se desilo čudo. U autobus je, kojim se vraćala u mesto u kojem je stanovala, odjednom ušao jedan mladić i vrlo učtivo zapitao da li je slobodno da sedne na prazno sedište pored nje. Odgovorila je da je sedište slobodno i ponudila da sedne.

U trenutku kada je mladić došao i pitao da li je sedište slobodno, nije ga čestito ni pogledala, jer je bila loše raspoložena, sama sebi teška, i nije joj bilo ni do čega.

Nakon izvesnog vremena autobus je krenuo, vožnja je tekla normalno, i Marija je u jednom času utonula u lagan san, kojega je u jednom trenu prekinulo naglo kočenje autobusa. U tom času njena tašna koja joj je stajala na krilu, pala je na patos, i mladić koji je sedeo pored nje brzo se sagnuo, dohvatio je, dodao joj i rekao:

– Gospođo izvolite vašu tašnu.

Zahvalila mu je i bolje ga pogledala. Mladićevo lice činilo joj se poznato. Lice tog mladića a i glas na nekog je potsećao. Pokušala je da se seti na koga je on svojim izgledom potseća, i u jednom trenutku joj se učini da pomenuti mladić liči na Sašu. Počela je da ga kradomice posmatra, i što ga je više gledala, sve je više dolazila da uverenja da pomenuti mladić izgledom lica i glasom jako liči na Sašu.

Dolazeći do takvog saznanja sve je više osećala uzbuđenje. Gledajući ga, pomišljala je da bi to mogao biti njen sin. Poželela je da ga upita kako se preziva i gde stanuje, ali nije našla načina kako da to učini. Htela je da ga otvoreno upita kako se zove i gde živi, ali jednostavno nije išlo, ustručavala se, i nije mogla da se prisili da tako nešto učini. No, ipak na sreću, iznenada se desilo nešto sasvim neočekivano. Kada su izlazili iz autobusa, neki čovek iz gomile nazvao je mladića po imenu, i ona je to čula. Zastala je i prisluškivala njihov dalji razgovor i čula još neke pojedinosti na osnovu kojih je pojačano njeno uverenje da bi pomenuti mladić mogao biti njen sin. Odlučila je da nastavi traganje.

Sada je znala njegovo ime i gde se nalazi kuća u kojoj živi. Čvrsto je odlučila da ode u tu kuću ali tek sledećeg dana dok se malo odmori, malo razmisli i duhovno pripremi za taj korak.

Branko Mićić Kondić – Ukradena sreća