Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

UKRADENA SREĆA – VII deo

Sedmi deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić

 

Lutajući gradom sa teškim mislima u glavi jednog dana pred veče Igor je sreo svog prijatelja Milana, pozvao ga da malo sedne sa njim u najbližu gostionicu da se ispričaju.

Našli su zgodno mesto u bašti jednog restorana. Sve je zaista izgledalo kao nekoj bajci. Pokraj bašte je veselo žuborio mali potočić a celi prostor je bio u hladu zelenila žalosnih vrbi, čije su viseće grane kao živa zelena zavjesa činile ovo mesto vrlo prijatnim i ugodnim.

pojas za spasavanje photo by Vlada Marinkovic

Pojas za spasavanje – photo by Vlada Marinkovic

Odavno se Igor i Milan nisu videli i sada je bila prilika da se lepo ispričaju. Igor je osećao potrebu da sretne nekog ko bi ga mogao razumeti, da izloži svoj problem, ili bolje rečeno da se izjada. Hteo je nešto da kaže, a nije znao kako da počne. Želeo je da priča o problemu krađe beba, ali uopšteno, tako da ne kaže Milanu da se taj problem tiče lično njega.

Milan je imao druge probleme. Radio je u firmi koja je u međuvremenu privatizovana, i od tada je pošlo sve naopačke. Najpre su neki dobili otkaze a oni koji su ostali, jedno vreme nisu redovno primali platu, da bi zatim plate potpuno izostale. Preko godinu dana nije primio od firme ni dinara, i nije bilo druge već da pokuša s nekim poslom na buvljaku. Tamo je prodavao patike i papuče koje je kupovao od Kineza i neku robu koju je donosio iz Mađarske. Jedno vreme nekako je išlo, ali iz dana u dan, kako je vreme prolazilo besparica je bila sve veća, pa se i od tog posla nije moglo živeti.

Inače, Milan je po prirodi uvek bio veliki nezadovoljnik. Nikad mu nije ništa valjalo i uvek je nešto kritikovao, i često je bio kontradiktoran. Za vreme komunizma nije bio zadovoljan, a sad priča kako se u to vreme znao red i kako se lepo živelo, na šta mu je Igor odgovorio, da to nije istina, i da mu se to samo čini, jer kad čovek jedno vreme provede u sistemu u kojem se loše živi, pa dođe promena i nastupi drugi sistem u kojem se živi još lošije, ljudi misle da je predhodni sistem bio dobar, hvale se kako je tada bilo dobro i pričaju kako se nekad lepo živelo. Od lošeg uvek ima gore i sve je relativno, a mnoge stvari za koje mislimo da smo u pravu obična su varka.

Milan je imao i neke svoje teorije kao što je ona o prelomnim istorijskim trenutcima, kad je ceo svetski sistem u krizi, kad zavlada neimaština i nered, a lopovluk i nepoštenje uzme maha. To su vremena koja predhode velikm lomovima i velikim istorijskim preokretima.

Kao primer navodi slučaj u Rimskom carstvu kad je zavladao lopovluki i nemoral. Tada se pojavilo hrišćanstvo pomoću kojeg je država zauzdala narod i zavela red. U tom smislu često je spominjao sv. Apostola Pavla i njegovu poslanicu Solunjanima u kojoj kaže:

„Najbolje biti ovako kao ja (to jest živeti bez žene – dodao B.M.), a kad već ne možete i kurvate se i uspaljujete, onda neka svaki muž ima svoju ženu, i svaka žena svoga muža, e da kurvanja ne bi bilo“

Time je ozakonjeno jednoženstvo, i to je ženama odgovaralo, jer su tako bile sigurne da ih muževi jednog dana neće napusti. Zato su baš žene bile te koje su oduševljeno prihvatile hrišćanstvo..

Zatim bi nastavio:

I sada je došlo na red prelomno istorijsko vreme, jer se u svetu namnožilo mnogo birokratije i neradnika. Previše je raznih lopovskih bezveznih zanimanja od kojih nikakve koristi nema. Mnogi ljudi dobro žive a da ništa korisno ne rade, a oni stvarni radnici koji zaista nešto proizvode su na prosjačkom štapu, i tako više ne može da ide.

Uzmimo samo školski sistem. Ja sam u prvom razredu u osnovnoj školi imao samo tablicu za pisanje i jedan bukvar, a sada prvaci moraju da nose na leđima čitav tovar knjiga, i to je samo zato da bi se nekim ljudima omogućila zarada. Tu su oni koji pišu te knjige, pa one silne komisije koje ih pregledaju i odobravaju, pa štamparije, pa knjižare i Bog te znao ko još…

Setimo se još đaka-pešaka, seoske dece koja su primorana da u svako doba godine planinskim stazama pešače do škole, i nikoga nije briga da li je kiša ili sneg, da li će se dete prehladiti, ili na putu sresti vuka, medveda ili kakvu drugu zverku, i šta se tada može dogoditi? Zamisli kakav je mozak mogao napisati zakon prema kojem je roditelj uz pretnju kaznom prisiljen da svoje maloletno dete upiše u školu ako mu kuća nije udaljena od škole više od pet kilometara, što znači da je dete prisiljeno da svakog dana pešači tamo i natrag punih 10 kilometara. U suprotnom sledi poziv od sudije za prekršaje i plaćanje kazne, i niko ne pita seljaka da li ima novca da plati kaznu.

A taj isti mudri čovo koji je napisao i odobrio takav zakon, svome detetu u gradu ne dozvoljava da pešači 200, 300 ili 500 metara do škole, već ga vozi automobilom da se njegovo čedo ne bi umorilo.

A šta se onda dešava? Ljudi napuštaju sela i silaze u gradove, i tako se pravi nova sirotinja. Eto to je i jedan od odgovora zbog čega ljudi napuštaju sela i beže u gradove.

U trenutku kada je Milan za tren prekinuo svoju priču, uzeo u ruku kriglu sa pivom i primakao ustima, Igor, kao da je jedva čekao, nastavi:

– E baš Milane, ti ne znaš za meru. Ja sam sa tobom seo da malo razgovaramo o našim problemima, a ti meni držiš čitavo predavanje i razvukao neku tvoju teoriju o, đacima pešacima i drugim problemima, a znaš da to mene ni najmanje ne interesuje.

– Pa jasno mi je da te ne interesuje – nastavi Milan – jer ti u životu nisi nikada pešačio. Tebe je tvoj otac vozio kolima u školu, pa ne znaš šta je patnja. A da si samo jedan dan imao priliku da pešačiš deset kilometara, drugačije bi ti sada govorio.

– Znači, ti si – upade Igor – da deca iz sela uopšte ne idu u školu i da ostanu nepismena? Da li je to rešenje?

– Ja ne mislim da deca koja stanuju u kućama razbacanim po planini ne treba da idu u školu, odgovori Milan – ali treba tražiti neko humanije i pogodnije rešenje, da se deca ne muče i ne izlažu opasnostima. Takva rešenja se traže i ostvaruju u drugim zemljama, pa što se ne bi tako radilo i kod nas. Čak u dalekoj Mongoliji, gde ljudi žive u jurtama – šatorima od kože, deca ne pešače, već u jurti postoji televizor i sunčana ćelija koja proizvodi struju, pa dete ne mora da lomi noge pešačenjem, već preko televizora u svojoj kući sluša nastavu. To sam lično video preko televizije, i mislim da je to u redu.

I opet kažem da je celokupni sadašnji školski sistem kod nas počev od osnovne škole pa do univerziteta ustvari jedan dobro smišljen inkvizitorski sistem, čija je svrha da decu i omladinu optereti sa mnoštvom nepotrebnih stvari, da ih natera da uče i bubaju mnoge stvari koje im nikad u životu neće biti potrebne, a od kojih niko nikakve koristi nema, sve sa ciljem da se velikom broju profesora i raznih drugih činovnika obezbede dobro plaćena radna mesta. Omladina u svom najlepšem životnim dobu često uzaludno troši vreme bubajući razne stvari koje im nisu potrebne i od toga svega u realnom životu nikakve koristi nemaju.

Pa ni slavni Nikola Tesla nije na leđima nosio onu torbetinu punu kojekakvih knjižurina, nego samo tablicu za pisanje i bukvar kao i ja, pa vidi dokle je dogurao i šta je postigao.

Zatim načini malu pauzu, dohvati čašu sa pivom da pokvasi grlo i nastavi:

– Sistem na Univerzitetu je u suštini jedan dobro razrađen feudalni sistem koji pod vidom slobode univerziteta omogućuje pojedincima da rade kako hoće i šta hoće i nikom ne polažu računa, i da državnim novcem koji se skuplja od poreskih obaveznika raspolažu po svojoj volji i sebi nabijaju plate.

Koliko imamo samo raznih titula, doktorata, magistara, mastera i t. d., a da od toga narod i država nikakve koristi nema

– Nema narod i država – upade Igor – ali imaju oni lično. Odbrani čovo neki bezvezni doktorat, okiti se titulom, i to mu prestavlja vizu za radno mesto, gde se malo ili ništa ne radi, a dobra plata i privilegije omogućuju život na velikoj nozi. Koliko je samo raznih doktora i doktorčića koji ništa korisno i pametno u toku celog svog života nisu uradili, a taj doktorat im je jedini „naučni rad“ koji su ostvarili u životu

– A što se tiče lekara i njihove takozvane Hipokratove zakletve nastavi Milan – pa to je u praktičnom životu čista smejurija. Neću reći da nema čestitih i poštenih pojedinaca, ali većina njih se opredelila za lekarsku struku samo zato što im ona garantuje dobru zaradu. Kada su pitanju lekari, ja skidam kapu samo dobrim i savesnim hirurzima. To je stvarno težak, naporan i odgovoran posao, ali samo kada je u pitanju savestan i odgovoran čovek, koji ima osećaja prema bolesniku i želi da mu pomogne. A zamisli onu vrstu lekara koji pacijenta posmatra kao mesar tele, gleda samo da bolesnom čoveku uzme novac. Poznati su i takvi slučajevi da je bolesnik bio mrtav, a lekar je od rodbine uzimao novac, tobož, da se zauzme da ga spasi. Znam i slučaj jednog hirurga koji je bio notorni alko-holičar i nije mogao ništa da radi dok se dobro ne naloče, jer su mu se u normalnom stanju, to jest kad u sebi nije imao alkohola, ruke tresle i nije mogao da barata sa nožem. I reci mi gde je tu Hipokratova zakletva? Kakve veze ima taj čovek sa Hipokratom?

I onda je Milan baš kao da je pitao Igora prešao na drugu temu i nastavio svoj monolog.

– Svima je poznato da su u porodilištima majkama krali decu. To si, valjda, čuo. I novine su o tom opširno pisale. Pisale su jedno vreme, a onda je sve leglo. Ućutalo se kao da ništa nije bilo. Zašto? Ko stoji iza toga? Kome je u interesu da se, takvi problemi ne reše i takav kriminal ne rasvetli? Ajde reci, ko je taj ko sprečava istrage i onemugućuje da se one provedu energično i do kraja. Sigurno je da to nije neki mali čovek bez ikakve moći i uticaja, već oni koji sve imaju u svojim rukama i drmaju sa državom kao majmun sa tarabom. Valjda ti je poznato da u bolnici u svakom odelenju postoji primarijus. To je glavni lekar koji drži sve pod svojom komandom. Pa ajde, reci mi, da li je moguće ukrasti dete iz porodilišta a da to primarijus ne zna? Pa kakav je onda to čovek i kakva je njegova uloga, i ko njega na takvu dužnost bira i postavlja? Na osnovu kakvih kriterija se bira primarijus u nekoj bolnici? Pa to mora biti specijalista, iskusan lekar, čovek sa mnogo ugleda i vrlina. I sad, gle čuda, taj ugledni lekar radi lične materijalne koristi ukrade majci tek rođeno dete. A znaš šta znači krađa deteta? Pa to je najveći mogući zločin, ravan ubistvu iz koristoljublja, ako ne još i gore. Znači, u pitanju je lova, novac, i kada je u pitanju novac tu padaju sve prepreke, i čovekoljublje i moral i Hipokratova zakleta, sve tu pada i nema tu nikakvih obzira. Cilj je samo da se dođe do lako stečenog novca, a koliko će patiti ojađena majka, kakva će biti sudbina ukradenog deteta, na to niko ne misli. Važno je samo da je lova u džepu. I kako se može to dete osećati ako kojim slučajem kao odrastao čovek sazna da ljudi koje smatra svojim roditeljima to nisu i da negde drugde postoje ili su postojali njegovi pravi roditelji. Kakav lom se u duši tog čoveka može desiti?

U trenutku kada je to Milan izgovorio, u Igoru kao da se nešto prelomilo i više nije mogao slušati njegovu priču. Naglo ga je prekinuo rečima:

– E, baš Milane ti pretera sa tom tvojom pričom. Neću reći da je naše društvo idealno pošteno i da nema pojedinih lopovluka, ali ti nisi ničim zadovoljan, tebi niko ne valja i za tebe su svi ljudi lopovi, a mislim da nisi u pravu kada tako govoriš, i možda bi bilo bolje da ti malo ispitaš sebe i svoje postupke. Da li si se ikada zapitao kakav si ti čovek i zbog čega se u tebi nakupilo toliko nezadovoljstvo?

Milan malo iznenađen neočekivanim Igorovim rečima, ućuta, malo se zamisli i nakon kraće pauze nastavi:

– Ja sam Igore iskren čovek i uvek govorim ono što mislim. Znam da to prvenstveno za mene nije dobro, jer ljudima je uvek slađa lepa laž od gorke istine, ali šta ja mogu kad sam takav. Ja znam da ljudi, pa i ti lično, volite kad vam se priča onako kako vam godi. Kad se sve prikazuje lepšim nego što je u stvarnosti, ali ja jednostavno tako ne mogu, a ako se tebi moja priča ne dopada, pogledaj malo na Internetu što je sve zapisano i dato u javnost o „krađi beba“, pa ćeš videti da li sam ja u pravu ili ne. I još nešto. U društvu u kojem caruje opšta pokvarenost i bezobzirnost prema životu i sudbini maloga čoveka, u društvu u kojem je sve nepošteno i pokvareno, iluzorno je očekivati da lekari budu pošteni, jer prema onome što rade krupnije zverke oni su ipak samo sitna riba.

I tako je u ne baš previše ljubaznom tonu ovaj put završen Igorov i Milanov razgovor.

 

Branko Mićić KondićUkradena sreća

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: