Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Ukradena sreća – XI deo

 

UKRADENA SREĆA – XI deo

Jedanaesti deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić

 

Čim je izašla iz kola i malo pogledala okolo, Marija se podsetila da je u pomenuti restoran još kao devojka nekoliko puta dolazila sa Sašom, i da su se tu uz cigansku muziku ugodno provodili. Primetila je i da je prostor oko restorana sada bolje uređen. Do restorana koji je bio smešten dublje u dvorištu nekad je sa ulice vodila samo uska betonska staza, a sada je celo dvorište prekriveno betonom, i tako je načinjen veliki prostor za parkiranje vozila. Primetila je oko zgrade i veći broj žardinjera sa lepim cvećem.

Roda Stork photo by Vlada Marinković
Roda – photo by Vlada Marinković

I unutrašnjost restorana bila je znatno izmenjena. Umesto običnih kafanskih stolova prekriveni belim stolnjacima, sad su tu bili postavljeni niski stolovi i kožne fotelje. Mnogo toga je izgledalo modernije i komfornije, ali to sve nije ostavilo neki poseban utisak na nju, naročito kad je čula tihi glas neke muzike s ploča, koji je delovao nekako mrtvački u odnosu na onu živu, divnu i temperamentnu cigansku muziku koja u čoveku budi posebno raspoloženje.

Seli su za jedan sto u uglu restorana. Mesto je na Marijin predlog izabrao Igor. Uz poručeno piće počeo je razgovor u toku kojeg je Marija Igoru ispričala celi istorijat, sve što se događalo od njegovog rođenja do najnovijih dana, a o čemu je još ranije pisano u ovoj knjizi. Nastojala je da mu kaže sve, baš sve. Čak mu je spomenula i njegovog Dedu, Sašinog oca kao dobrog i prijatnog čoveka koji je umro sa tugom u srcu sa saznanjem da nije stekao unuka koji treba da produži porodičnu lozu.

Igor je Marijino izlaganje pažljivo i sa zanimanjem slušao. U početku je izgledalo da je ravnodušan, ali kako je priča tekla u njegovoj duši se nešto menjalo, tako da je pri kraju, u trenutku dok je Marija završavala svoju priču o Dedi, odjednom počeo da drhti a iz očiju su mu potekle obilne suze. Iznenada je pružio ruke prema Mariji, snažno je prigrlio i počeo tiho plaklati. To je bio onaj prelomni trenutak kada se u Igorovoj svesti nešto promenilo, i kada se najzad u njemu probudilo osećanje da je Marija njegova prava majka.

Ni Marija u tom trenu nije mogla ostati ravnodušna. Nežno je svojim rukama obuhvatila Igorovu glavu, privila je svojim grudima i uz tiho jecanje izgovorila:

– Sine moj dragi ..sine..kako sam sretna kad si pored mene…

Sve je trajalo par minuta, a onda su se, pazeći da neko u sali ne primeti, polako razdvojili.

To je bio onaj sudbonosni događaj, u toku kojeg su prešli granicu koja ih je delila. Marija je osetila da zaista ima sina koji je stvarno kao majku voli, a Igor je nju u svojim osećanjima zaista doživeo kao svoju rođenu majku. I to je bilo ono najvažnije.

Zatim su dalje nastavili razgovor koji se uglavnom odnosio na Sašu, jer je to Igora najviše interesovalo.

Marija mu je ispričala čitav istorijat njihovih odnosa. Izostavila je samo ono kad je on nju u trenutku dok je bila u drugom stanju napustio, jer nije htela da ga sa tim opterećuje. Držala se pravila koje glasi da, ako želimo biti srećni, moramo nastojati da ružne stvari što pre zaboravimo, i da o tom nikad drugima ne pričamo, a ono što nam se u životu lepo desilo treba da se što duže pamti i u mislima osvežava.

Sedeli su tako i pričali duže od jednog sata. Igor je izrazio želju da produže priču i da u restoranu ručaju, ali Marija je uz izvinjenje rekla da ovaj put ne može duže ostati, jer je verovatno Saša već stigao kući i da je sigurno čeka.

Dogovorili su se da on nju ne zove telefom već da će ona nazvati njega, da nastave razgovor i načine neki plan, kako bi ona na pogodan način saopštila Saši da je pronašla sina i da on želi da se vide i upoznaju.

***

Saša nije bio ljubomoran čovek, ali mu je bilo neobično kada Mariju nije zatekao kod kuće. Ni deca nisu bila kod kuće pa je bio potpuno sam. Pošto se Marija duže zadržala, odlučio je da malo pogleda televiziju, ali kako nije bilo ništa za njega interesantno, isključio je aparat. Sedio je na kauču i nije mu bilo jasno gde se Marija tako dugo zadržala i zbog čega mu, kako je ranije bilo uobičajeno, nije ostavila nikakvu poruku, da ga obavesti kud je otišla i kad će se vratiti?

I dok je tako zamišljen sedeo na kauču, u jednom trenu mu se pridružio njegov stari ljubimac mačak Marko. Skočio je i seo mu na krilo, i tu našao mesto pogodno da se smesti. Sklupčao se, zatvorio oči i počeo da prede. Saša ga je po starom običaju nežno milovao, što mu je očigledno prijalo i on je dalje puštao svoje umirujuće mačije zvuke, koji kad ih čovek sluša, izazivaju osećaj spokojstva, pa je Saša dok je čekao Mariju i milovao mačka i sam u sedećem stavu zaspao.

Kad se Marija vratila kući zatekla je Sašu kako spava zajedno sa mačkom koji se ugodno smestio u njegovom krilu. Nije htela odmah da ga budi već je podgrejala ranije pripremljeno jelo, postavila sto i zatim ga pozvala da ručaju.

Saša se malo iznenadio kad ga je probudila i pitao gde je tako dugo bila, na što mu je ona odgovorila:

– Ne brini, ajde da sada najpre ručamo, pa ću ti onda uz kafu polako sve ispričati. To će biti malo duži razgovor, ali trebaš biti strpljiv da me polako saslušaš do kraja, i nećeš se kajati, jer će sve ono što ću ti kazati biti vrlo zanimljivo i na kraju ćeš čuti i nešto što će te sigurno obradovati.

– Pa, ajde nemoj zanovjetati, kaži mi odmah da znam o čemu se radi.

– E, tako ne može. Prvo ćemo lepo ručati. Posle ti malo prilegni, a ja ću oprati posuđe i skuvati kaficu, pa ćemo onda imati jedan vrlo zanimljiv razgovor – odgovori Marija, a Saša videći da je ona uporna i da neće drugačije, ode u dnevni boravak, izvali se kauč i uze novine da čita.

Nakon desetak minuta Marija je pozvala Sašu za sto da ručaju. Nakon ručka Saša se ponovo vratio i seo na kauč pored televizora, a Marija je donela kafu i još neke kolačiće, sela u fotelju i počela:

– Vidiš Saša, ti meni kad ja nešto kažem, obično odgovoriš da ja nisam u pravu, a i sam znaš da sam ja vrlo često u pravu, pa i kada ja budem u pravu, ti imaš običaj da stvari izvrćeš i nećeš da priznaš da sam bila u pravu – poče Marija sa svojim izlaganjem.

– Zbog čega mi to sada govoriš? Šta si htela s tim da kažeš? Ne mogu da shvatim zbog čega počinjemo razgovor na ovakav način? – odgovori Saša.

– Razumećeš samo budi strpljiv. Jesam li ti lepo rekla da trebaš biti strpljiv.

– Ajde biću strpljiv da se sada ne prepiremo. Znaš kako kažu – pametniji uvek popušta, a znaš kako su u mene živci tanki, i da me svako očekivanje jako uzbuđuje.

– Dobro neka bude kako ti kažeš. Nemam ništa protiv toga, a sada me dobro slušaj. Sećaš se da sam ja nakon prvog poroda uvek govorila da ja sumnjam da je jedno naše dete ukradeno. Da nije umrlo kako su nam rekli, već da je ukradeno.

– Sećam se, kako se ne bi sećao. Stalno si me sa tom tvojom fiks idejom gnjavila. Stalno si to govorila, iako sam ja oduvek znao da je tako nešto nemoguće.

– A šta, ako je, možda, moguće, šta ako je naše dete zaista ukradeno?

– Shvati, da je tako nešto nemoguće. Ti tako misliš, jer se nisi pomirila sa gubitkom, i to što nosiš u svojim mislima proizvod je tvoje želje, tvoje nespremnosti da prihvatiš činjenično stanje.

– A recimo, da moja fiks ideja, kako ti kažeš, moja predpostavka, bude tačna i da mi jednog dana ipak pronađemo naše dete. Kako bi se ti onda osećao?

– Kako bi se osećao? Naravno da bi bio sretan. Niko ne bi bio sretniji od mene, ali kažem ti, to je fikcija koju ti nosiš u svojoj glavi.

– A da se to dete, koje sada već odrastao čovek, odjednom pred tobom pojavi i kaže: Tata ja sam tvoj sin! Šta bi onda rekao? Kako bi se ponašao? Da li bi se uzbudio? Kako bi to podneo?

– Kako bi podneo? Naravno da bi se uzbudio, ali posle svega što sam u životu prošao i koliko sam trauma preživeo, mislim da i takvo uzbuđenje ne bi bilo neki poseban problem. Podneo bi ja to, jer to bi bilo uzbuđenje koje donosi radost, ali da dalje o tome na prazno ne raspravljamo, reci ti meni zbog čega si počela ovaj razgovor, da nisi, slučajno nešto doznala?

– Još nisam ništa stvarno doznala, ali sam na dobrom tragu da pronađemo naše ukradeno dete.

– O kakvom tragu, o čemu ti to sada govoriš? – nastavi Saša povišenim glasom, dok mu se na licu primetilo vidno uznemirenje.

– Praviš se da si ravnodušan a vidim da si uznemiren. Sad ću ti doneti čašu vode i lekove, pa kad ih uzmeš, onda ćemo nastaviti.

Kada je Saša uzeo lekove i malo se smirio, Marija je nastavila:

– Polako, samo se nemoj uzbuđivati. Misliš ti da je meni sve jedno, i ja sam uznemirena, jer sam naišla na trag koji će nam sigurno omogućiti da pronađemo našeg sina. Ako Bog da, i sreća posluži, može se desiti da ga za desetak dana pronađem, i da ga vidiš. Samo budi, priseban, i molim Te redovno uzimaj lekove. I nemoj da slušaš onaj radio što ti stalno podiže tenzije.

– Koji radio? Kakve tenzije?

– Pa znaš koji. Onaj jedini radio što na njemu stalno kritikuju vladu i govore o nepravdama i lopovlucima. Ne znam kako se tačno zove, to mene ne interesuje. Mislim da počinje sa „F“, „Forpas“, tako nešto ..

– Pa šta ako slušam, kako ti kažeš „Forpas“. Oni jedino govore istinu. Kad to čujem, lakše mi je, to me odmara.

– Izvini, ali taj radio me potseća na neku „lajaonicu“. Sećaš se da je pokojni Milić od Mačve, onaj poznati slikar, napravio u svom rodnom selu nešto kao kulu, koja je imala četiri prozora okrenuta na sve četiri strane sveta, pa je svako ko je hteo mogao da laje na koju stranu je hteo. I na istok i na zapad i na sever i na jug. To su, koliko se sećam, nazvali „lajaonica.“ A ja mislim da je taj tvoj „Forpas“ nešto kao „lajaonica.“ Svakome je dozvoljeno da priča šta hoće, ali nikakve koristi nema od toga. Što narod kaže: Pas laje, vetar nosi! A oni što im se pružila prilika, grabe li grabe, rade svoj posao i brste Srbiju. Znaš onu: „Došao u jednu firmu neki tip pa pita: Kakve vi imate odnose?, a oni njemu odgovoraju: Odnose! Odnose!“

Pričao mi jedan čovek koji je bio u Rusiji prilično davno, kad je tamo Hruščov bio glavni, kako je čuo jedan u to vreme aktuelan vic. Ustvari kad je Hruščov razobličio Staljina, ljudi su se malo oslobodili pa su počeli pričati političke viceve, kao što je, na primer, ovaj:

„Ruskinja imala troje dece; jedno se zvalo Nikita, drugo Rodina i treće Družba. Sretne ona jednu svoju poznanicu i ona je upita: „Nju, kak ditja?“ (Kako su deca?). „Harašo“ (dobro) – odgovori žena.

– „Nju, čto djelajut?“ (Šta rade?) upita poznanica.

– „Ničto. Svjo obiknoveno. (Ništa, Sve je obično), Nikita kričit, Rodina plačet a Družba sisat!“

I tako je to. Dok oni na „Forpasu“ pričaju i kukaju, oni kojima je to moguće, izmuzoše Srbiju, grabe sve što stignu. A ko zna kakvi će biti i šta će raditi kad dođu na vlast, i oni za koje „Forpas“ navija. Hoće li oni sami sebi smanjiti plate i druge preterane državne troškove?

– Dobro, neka bude sve kako kažeš – nastavi Saša, nego ajde da se vratimo na pravu temu. Reci ti meni šta si saznala o našem detetu? Ima li zaista neke nade?

U ovom času ne mogu ti ništa više reći osim da sam duboko uverena da sam na sigurnom tragu – odgovori Marija.

– U redu – odgovori Saša – a reci ti meni kako si do toga traga došla? Na koji način? Da li ti je neko nešto kazao?

– Saša, to je moja stvar i nemoj me ništa više pitati. Ne moram se ja tebi sada ispovedati. Ja sam ga tražila i ja sam sada u dubokom uverenju da sam ga pronašla, i tu više nema šta da se priča. Ako bude sreće, videćeš ga uskoro – odgovori malo uzrujano Marija.

– Kako tvoja stvar? Kako to može biti samo tvoja stvar. Zar to nije naše zajedničko dete. Ne razumem tvoje ponašanje. Zašto tako postupaš? Zašto mi to činiš?

– Slušaj, dragi moj Saša – nastavi Marija, ja tebe sada uopšte ne razumem. Ti nikada nisi verovao da je naše dete bilo ukradeno, nikada nisi učinio neki napor da ga tražimo, bio si prema svemu potpuno ravnodušan, i u tebi nije bilo nikakve nade. Pa zar mi nisi sad pre pet minuta otvoreno rekao da je mogućnost da je naše dete ukradeno i da je možda još živo, moja fikcija? To je bio tvoj stav. Ti si tako razmišljao svo proteklo vreme, i kako sam ja mogla da se oslonim na tebe i tražim neku pomoć, a sada kad se situacija promenila, ti meni nešto zameraš.
Dok si ti slušao taj tvoj „Forpas“ i razne budalaštine koje su se tamo mogle čuti, ja sam razmišljala o svome sinu, i punih dvadeset godina sam tu misao držala u sebi i tražila sam, jer nisam gubila nadu, i kako ćeš se ubrzo uveriti, to sve što sam činila, nije bilo uzalud, jer sudbina ne radi za one koji samo skrste ruke i čekaju, već za one koji u nešto veruju i čine sve što je moguće da ono u šta veruju i ostvare, a ja sam verovala i videćeš da sam i ostvarila.

– Marija dobro, neka bude tako. Osećam se umoran i ne mogu dalje da raspravljam, a i svaki dalji razgovor ne bi imao svrhe, jer bi se na kraju posvađali, a što da se svađamo u času kad nam se pruža nada da ostvarimo sreću.

– Izvini i ja mislim da nema razloga za svađu i neću s tobom da se svađam, ali ti moram reći da ste vi svi muškarci vrlo čudan svet. Vi imate neke sposobnosti koje mi žene nemamo, ali nikako nećete da priznate da žene bolje rade neke stvari od vas muškaraca. Vi jeste jači, možda i hrabriji, ali vi se brzo palite i uvek bi hteli da ste u pravu, a mi žene moramo da radimo samo ono što vi želite i što je vama po volji, da budemo ponizne i poslušne, i ne daj bože da u bilo čemu idemo ispred vas, ali vi ne znate i nećete da priznate da smo mi žene daleko strpljivije i upornije od vas, i to je ono što vi muškarci ne možete da podnesete. To vas izluđuje, iako uvek na kraju sve završi onako kako smo baš mi žene naumile.

– Dobro Marija dobro, sve si rekla šta si htela i neka tako ostane. Nećemo dalje raspravljati jer počinje serija „Moj rođak sa sela“. To bi hteo da pogledam. Mnogo mi se sviđa onaj Dragče. Sviđa mi se ona njegova ležernost. Volim da ga gledam, iako znam da ga ti ne podnosiš. Samo ne znam da li je one reči što ih on izgovara napisao u celosti autor teksta ili taj Dragče tu usput i nešto svoje dodaje? Znaš, ta serija mi je zaista po volji, i dok je gledam ja stvarno odmorim dušu.

– Ne čudi me nimalo što je taj tip tvoja simpatija, i što voliš da baš njega gledaš, jer kad si bio mlađi mnogo si ličio na njega, baš kao da ti je neki rod. Oh, što smo mi žene lude i u kakve se tipove zaljubljujemo! Šta mi bi da se spanđam sa tobom? Kako sam bila naivna da ti na brzinu padnem u zagrljaj. Bože, tako si me na brzinu smotao. Tako sam ti se predala kao da sam jela tikve ludare.

– Pa nisam ja kriv što sam bio lep, što sam ti se sviđao i što si ti trčala oko mene. Zna se da mlade devojke vole mangupe. Ja sam u početku bio tih i miran mladić. Bojao sam se da priđem devojci, pa čak i kad se usudim da priđem, usta mi se zavežu, mozak stane, i ne znam kako da počnem ni šta da kažem, i zato sam morao da se promenim. Ustvari jedna devojka me naučila pameti, pa sam morao da postanem takav. Rekao sam čvrsto sebi: Od sada će biti drugačije, niko me neće više „izraditi“! I zaista od tog trena desila se neka promena u meni, i kad sam se promenio i postao samouvereniji, žene su počele prosto da trče oko mene, jer je poznato, kako sam već rekao, da devojke vole mangupe, a posle šta se desi nije ni važno, jer je glavno da čoveku mladost bude burna i vesela.

– Jasno mi je da si ti u stanju uvek naći dobar izgovor, i da ti moraš da budeš uvek u pravu. Ja imam prečeg posla nego da se nadmudrujem s tobom. Moram nešto radit’, a ti, eno ti kauč pa lezi i gledaj televiziju ili slušaj onaj tvoj „Forpas“, a ja ako nešto ne uradim, ništa neće da se sredi samo od sebe….

 

 

Branko Mićić KondićUkradena sreća

Ostavite komentar

Ostavite komentar