UKRADENA SREĆA – I deo
Objavljujemo roman u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić. Prvi deo.
Ima trenutaka u životu koji su posebni i koji se ne mogu zaboraviti. U jednom trenu Marija je osetila da se u njoj začeo novi život. Sama sebi nije verovala i već sledećeg dana, kada joj se pružila prilika, posetila je ginekologa koji je potvrdio njen predosećaj.
To saznanje unelo je nemir u njenu dušu. S jedne strane radost koju instiktivno oseća svaka žena kad oseti da će postati majka, a sa druge briga za sve ono neizvesno i nepoznato što prati svaku trudnoću, porod i podizanje deteta. I nije bilo samo to što je Mariju mučilo. Najveći problem je bio što ona nije bila udata žena kojoj bi bračna veza pružila zaštitu i sigurnost.
Marija je nepromišljeno stupila u suviše bliske odnose sa Sašom, mladićem sa kojim se duže vreme zabavljala i koga je iskreno zavolela, poverovala njegovim rečima, kada joj je govorio da je voli i da bez nje, Marije, njegov život nema nikakvog smisla. Bilo je nečeg ubedljivog u njegovom glasu a cela njegova ličnost delovala je privlačno i ona se osetila slaba, nije mogla da se odupre njegovoj upornosti, jer se u i njoj probudio žar ljubavne čežnje. Nije mogla da kaže ne, jer razum se zamutio i, kako to obično biva, predala se i popustila.
Setila se da je u svom ljubavnom zanosu mnogo toga propustila i načinila veliku grešku, jer svom voljenom Saši nikada nije postavila pitanje, šta će biti ako ona kojim slučajem u jednom trenu ostane trudna?
O tome nije nikad mislila, niti je sa njim razgovarala. I zato je sada u velikoj muci. Kako će mu kazati šta joj se desilo i kako će se u takvoj situaciji on ponašati? To nije znala, i to je bilo ono što je najviše mučilo.
Više puta je od svojih prijateljica čula za mnoge muškarce koji su, kada im je devojka rekla da je u drugom stanju, jednostavno pobegli ili je savetovali da abortira.
Zaista čudan je taj muški svet. Šta sve ne čini da slomi srce nevine devojke, udvara se, skakuće oko nje i glumi finoću, i to sve traje dok je ne osvoji i uživa u darovima njenog tela, a kad čuje da je ostala trudna, tek tada pokazuje svoje pravo lice, napušta je i beži od obaveza.
A devojka kojoj se tako nešto desi, šta ona da radi? Malo je onih sretnica koje imaju razumne roditelje koji su u stanju da shvate njenu nevolju, da se pomire sa onim što joj se desilo i da joj pomognu u tim neprijatnim časovima.
Unapred je znala šta će joj kazati Mama a pogotovo kako će reagovati Otac, i zato je odlučila da jedno vreme ćuti i nikom ništa ne govori, dok ne smisli nešto pametno, ali dani su brzo prolazili a ona nije uspela da nađe bilo kakvo rešenje. Činilo joj se da vreme nikad nije brže teklo, a ona nije znala šta da radi.
Na kraju je odlučila da kaže Saši šta joj se desilo. Kad je to čuo on se pravio nevešt. Govorio je da u to ne veruje, da ona tako nešto samo izmišlja, kako bi ga primorala da je oženi, i na kraju joj je sasvim hladno savetovao da je najpametnije da abortira. To i ništa više. Nije čak ni ponudio da plati ginekologa i da bude uz nju u tim teškim časovima.
Živeći tako u teškom očajanju i stanju iz kojeg nije videla izlaz, zaključila je da će biti najbolje da ode kod svoje Babe koja je živela na selu, da joj sve iskreno ispriča i zamoli za savet. Učinila je to, i ako se tako može reći, sreća joj se osmehnula. Stara baba Stana, koja je i pod stare dane bila energična i otresita, ali i vrlo razumna žena, shvatila je njenu nesreću i pružila pomoć i utehu, rekla je:
– Dete drago, grdno si pogrešila. Svoj život si upropastila, ali ti si moja najdraža unuka i dok je mene žive, nemoj se brinuti. Sredićemo sve kako treba.
Marija je mislila da i Baba namerava da je odvede negde da abortira, ali Baba nije htela za tako nešto ni da čuje.
– Slušaj dete – kazala je baba Stana, i nastavila – pobaciti, to je najjednostavnije, iako je to bolno, i žena mnogo rizikuje, ali ako ćeš mene slušati, tako nešto ne dolazi u obzir, to je protiv Božije volje i to bi bio veliki greh. Bolje bi bilo da te nije snašla ta muka, ali kad već nisi mislila, sad je tako kako je. To je naša ženska sudbina. Lepo je biti devojka, ali to kratko traje, a mi žene smo osuđene da patimo.
Pomiri se sa sudbinom i rodi to dete, jer svaki pobačaj je neoprostiv greh, a ono što je najvažnije, treba da znaš, da žena posle pobačaja može ostati nerotkinja, i da mnogo ne mudrujemo, ako hoćeš da poslušaš moj savet, dođi i živi kod mene.
Slušaj šta ti kažem, smiri se, sedi i polaži ispite da završiš taj tvoj fakultet. To ti je sada najvažnije, jer sa završenim fakultetom negde ćeš se zaposliti, bićeš svoj čovek i nećeš zavisiti ni od čije milosti.
Što se tiče toga tvog Saše koji te je u to sve uvalio, moram ti kazat’ da on nije nikakav ni čovek ni muškarac, i nemoj više da imaš bilo kakva posla sa njim, pa makar on dubio na glavi, ne veruj mu ništa. Ako ti kojim slučajem priđe, jednostavno ga oteraj od sebe, a posle ćemo videti šta ćemo radit’.
***
Pošto nije imala drugog izbora Marija je poslušala Babu, prešla da stanuje kod nje, a Baba je otišla njenim roditeljima, kazala im sve otvoreno, kako stvari stoje, i da će ona prihvatiti Mariju da živi kod nje dok nosi trudnoću i dok ne rodi, i da će se pronaći neko rešenje za kasnije.
Marijina Majka je kad je čula Babine reči, gorko je plakala, a Otac bio besan kao da je poludio. U jednom trenu je rekao:
– Bože, šta sam ja doživeo, da mi se kćer prokurva, da odhranim kurvu! Zatim se obratio ženi i nastavio – za sve si kriva ti i tvoje popuštanje! Kad ja kažem da ona sama bez nas ne može da ide na more i da se s Bog zna s kim kuca i vuca, ti kažeš, pusti je, neka se dete provede, neka uživa dok je mlada. Takvo je vreme. Sve idu, pa neka ide i ona, da ne bude iznimka. I kažeš, pametna je ona, čuvaće se. E sad vidiš kako je pametna i kako se čuvala, ne kažu badava stari ljudi da je „lakše sačuvati vreću buva nego mladu devojku od napasti.“
***
Bilo kako bilo, Marija je ostala da živi kod Babe, poslušala je njen savet, zagrejala stolicu, marljivo učila i za dva meseca položila tri preostala ispita na fakultetu.
Bila je zadovoljna, a Baba joj je jednom prilikom usput rekla, da žena kada je trudna treba da je uvek dobro raspoložena, ne sme da radi teške poslove i mora izbegavati veliku buku i galamu, jer dete koje nosi u sebi, sve čuje i oseća sve što pogađa ženu i kvari joj raspoloženje, dete sve oseti, i to kasnije utiče na njegovo ponašanje i zdravlje. Dobro je – nastavi Baba – i kad trudna žena uvek pomalo tiho pevuši, jer to kazuje da je sretna i duševno mirna, i povoljno deluje na dete koje nosi.
Kako je vreme prolazilo, njen trbuh je postepeno rastao, tako da više nije mogla kriti trudnoću. Zbog toga je sve manje izlazila iz kuće i prestala da odlazi na fakultet, iako je imala potrebu da tamo odlazi zbog spremanja diplomskog ispita. Marljivo je prikupila sve što joj je bilo potrebno za taj ispit. Učila je i spremala se, ali je odlučila da pomenuti ispit polaže posle poroda.
Njena Baba je bila vrlo pametna žena, hrabrila je i savetovala da što pre završi fakultet. Često je znala da kaže:
– Uči dete moje, da to završiš, da budeš svoj čovek, da ne zavisiš ni od koga. Ti si pametna i sposobna i sve će biti dobro.
Babina izreka „sve će biti dobro“ sa kojom je ona uvek završavala svaki razgovor, delovala je ohrabrujuće na Mariju, i to je primer kako nekad jedna pametna i dobro smišljena rečenica može čoveku dati snagu i vratiti optimizam. Nije uzalud jedan stari mudrac davno rekao da se u svakoj izgovorenoj reči krije velika snaga, i da uvek moramo dobro paziti šta i kako govorimo.
Vreme je brzo prolazilo i trenutak kada se mogao očekivati porod brzo se približavao. Baba je strogo vodila računa da Marija redovno ide na lekarske pregleda i potrebna ispitivanja, a lekarski nalazi su pokazivali da je sve u redu. Na ultrazvuku je utvrđeno da će roditi blizance, muškarca i devojčicu. Saznanje da će jedno dete biti muško, činilo joj je ipak posebnu radost.
Što se tiče Saše, od njega ni traga ni glasa. Uopšte se nije interesovao za nju i njeno stanje.
Iako o tome nikad nije govorila, jer nije imala ni prilike, ona je ipak zbog njegove ravnodušnosti duboko u svojoj duši patila, jer, bilo kako bilo, ona je njega ipak volela. Taj mladi čovek sa kojim se upustila u intimne odnose, verujući da je stvarno voli, svojim ponašanjem teško je razočarao Mariju, pa ipak ona nije bila ravnodušna prema njemu. Želela ga je, ne samo zbog deteta koje nosi u sebi, već i zato što joj se on duboko uvukao u dušu i teška joj je bila i svaka pomisao da je sa njim za uvek sve završeno, da on više nikad neće biti pored nje, a još teže joj je padala na pamet misao da će život koji je pred njom provesti usamljena ili sa nekim drugim ko zna kakvim čovekom, jer ko jednom doživi pravu ljubav taj ne može lako tako nešto da ponovo doživi. Može čovek ponovo pronaći neku prijatnu osobu, i da se zaljubi u nju, ali to nikad ne može biti zamena za onu ljubav čiji smo žar pre toga osetili i dobro se zna da, što narod kaže, „prva ljubav zaborava nema“.
I zbog toga su Marijini dani bili neizmerno tužni, a noći su često bile pomešane sa suzama. Pokušavala je da ga zaboravi, da ne misli na njega, ali badava, nikako ga nije mogla isterati iz svoje glave. Zato su njene noći bile košmarne i pune očajanja.
I kako sve dođe u svoje vreme, tako je došlo i vreme da se porodi. Čim je dobila prve trudove Baba je otrčala i zamolila komšinicu da je svojim kolima odveze do bolnice, u čijem sastavu je bilo i porodilište.
Porod je protekao glatko i bez problema, iako je Marija rodila blizance. Nakon poroda dobro se osećala a njene bebe nisu imale, koliko je ona znala, nikakvih problema, ali trećeg dana nakon poroda medicinska sestra joj je dala dve pilule, nakon čega je počela osećati neku klonulost i slabost. Osećala je umor i neku čudnu pospanost.
Da stvar bude složenija, odjednom su, sa obrazloženjem da se radi o preventivi protiv gripa, zabranjene sve posete, tako ni Baba nije mogla doći da je poseti, da bar njoj kaže kako se oseća. Prestali su joj donositi decu na podoj sa nekakvim mutnim i njoj nejasnim obrazloženjem. O čemu se zapravo radilo ona nije mogla da shvati. Onda joj je sestra rekla da je došlo do neke infekcije i da su deca u opasnost. To je Mariju jako zabrinulo, a noć koja je bila pred njom ispunjena brigom i nemirom. Pokušavala je da zaspe ali jednostavno nije mogla, jer joj je nemir obuzeo dušu i nije dao da zaspi. Kao da je nešto ružno predosećala.
Sledećeg dana koji minut pre vizite ušla je sestra i dala joj neku injekciju. Pitala je šta je to? Sestra je odgovorila da je to sve u okviru redovne procedure, da ne brine i da će sve biti u redu.
Drugog dana u jutro ponovo je došla vizita, čitavo jato lekara na čelu sa primarijusom, i sestara koje su ih pratile, i na svaki njihov mig bez pogovora izvršavale ono što im je bilo naređeno. Detaljno su je pregledali nekoliko minuta, a zatim se šaptom nešto dogovarali. Učinilo joj se da je tu bilo i nekih studenata i praktikanata, i tu su im, koristeći njeno telo, nešto objašnjavali.
Nije shvatala o čemu se radi, ali se osećala vrlo neuodno kada je onako razgolićena ležala pred nepoznatim ljudima. Malo je nedostajalo da vrisne i počne plakati. Na sreću, nekako je izdržala, zaplakala je tek kada su napustili sobu u kojoj je ona ležala.
Zatim je došlo ono najgore. Na vrlo neprimeren način su joj saopštili da je njen sinčić u međuvremenu umro.
– Ćerkicu smo vam spasili ali dečak je, na žalost, umro.
To i ništa više. I još su joj rekli da ona treba da bude sretna i zadovoljna što joj i devojčica nije otišla u nepovrat.
Bila je očajna. Nije znala šta da radi. Od neke muke sva se tresla. Onda je opet došla ona ista sestra i ponovo joj dala injekciju, nakon čega je klonula i zaspala.
Branko Mićić Kondić – Ukradena sreća