Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Verujem, dakle postojim – Vanja Kovač pobednička beseda 2015

 

VERUJEM, DAKLE POSTOJIM

 

Postoji u Srbiji najmanje jedan čovek koji je srećan jer nam je toliko dobro da ga je sramota. Ja nisam te sreće. A vi?

Ali, šta je uopšte sreća, osim radosti moje majke što me ima, onog olakšanja koje osetimo kad ugasimo Dnevnik i ponosa kada posle više sati upornog čekanja držim u ruci karte za pozorište?

Verujem, dakle postojim - Vanja Kovač pobednička beseda 2015

Za velikog Sokrata cilj života je sreća. Nije se pokolebao ni onda kada je zbog licemerja svojih sugrađana, u sred demokratske Atine, optužen za kvarenje omladine i vređanje bogova, morao da ispije otrov. Sokrata više nema, ali mnogi naši dušebrižnici tvrde da su i mladi u Srbiji zaraženi Sokratovim virusom, iskvareni, jer žude za svojom srećom i boljim sutra.

Nije dobro živeti, nego dobro provoditi život, govorio je Seneka, čuveni rimski stoik, senator i konzul, Neronov učitelj, koji se ubio po naređenju svog vrlog učenika.

Deklaracija nezavisnosti među osnovna ljudska prava ubraja potragu za srećom, a Deklaracija prava čoveka i građanina napominje da se svi ljudi rađaju slobodni.

Kao da su, na ovim prostorima, slobodu i sreću, radost i spokoj, zamenila neka druga, balkanska pravila. Svima je jasno šta znači biti dužan kao Grčka, rasturen kao bugarska skupština ili kakvo sve značenje može imati bosanski lonac ili albanski dron.

Zavist, trvenja, podele, razdore, lenjost, spletkarenja, podmetanja, jednim imenom zovemo srpska posla. Sinonim smo za loše poslovne poteze, još grđe političare, korupciju, cenzuru, cirkus na vodi. Mi smo narod koji pati od odliva mozgova i izliva jednoumlja. Uvukao se neki strah u nas, sami smo sebi Goli otok. I bez terorista ostali smo bez karikaturista, a sam naš život deluje kao jedna urnebesna karikatura. Sudeći po reklamama, mi smo zemlja keš kredita, uložaka i afričke šljive, zemlja dijareje kojoj ni Perfeks ne može da pomogne, zemlja u kojoj Sergej Trifunović živi od dedinog i babinog čipsa, zemlja u kojoj je decu Deda Mraz zaboravio, ali ih Miroslav Ilić gura u Alfaplam i čini ih izuzetnim, u kojoj samo Prizma misli na penzionere, zemlja praznih srca i pustih železara. Zemlja bez Utiska kojoj je preostalo samo 24 minuta. Zemlja u kojoj imamo Kosovo koje nemamo, koja hita u Evropu, ali, naokolo, preko Kine i Rusije, u kojoj ministri nisu obrazovani, ali imaju diplome, u kojoj imamo novine, a nemamo novinare, u kojoj imamo notare, a nemamo advokate. Zemlja koja nema more, ali ima palmu, zemlja na čijem kulturnom nebu caruju oblaci i zvezde Pinka i Granda, u kojoj književnici apstiniraju, a knjige pišu priučene sponzoruše od dva padeža za koje je palatalizacija reč koja označava zidanje palata.

Želim da verujem da Sokrat nije umro uzalud. Iako živim u doba nekih novih Nerona, iako su i moj Rim i bez lire spaljivali, i dalje verujem u ovaj grad, u sve nas, u moju Srbiju, tako nesrećno uklještenu na Balkanu, u kojoj se, između Kolinde i Jahjage, neverni Toma, odbačen od svog duhovnog sina, drži Tarabića, prizivajući žute. Samo od nas zavisi hoćemo li priznati svoje greške, podići se i posegnuti rukom za sopstvenom srećom i slobodom.

Jedan cinik, moj prijatelj koji je odustao, rekao je s mnogo gorčine: Ko danas umre u Srbiji neće ni primetiti. Želim da mu dokažemo svi zajedno da nije u pravu. Želim da ponovo čujem poznat glas na studiju B: Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Vreme je neSNSno, vreme je da se nešto lepo DeSi. Za to nam treba samo hrabrosti, mladalačkog prkosa i beskrajno mnogo volje i upornosti. Kao moj kolega sa Pravnog, koji pre podne sluša predavanja i uredno polaže ispite, a svako popodne svira violinu ispred svog šešira u Knez Mihailovoj. Hoću da i mene bude sramota koliko nam je dobro.

Zato ustani! Bori se, a ne dodvori se!

Ako je mogao Fidel, možeš i ti. Luchar contra lo imposible y vencer. Bori se protiv nemogućeg i pobedi!

.

Vanja Kovač

Studentkinja Vanja Kovač iz Beograda pobednica je ovogodišnjeg takmičenja mladih u besedništvu pod nazivom „Besede u Zoranovu čast“, koje je 10. put održano u organizaciji Demokratske stranke i Fondacije dr Zoran Đinđić.

Tema ovogodišnjeg takmičenja bio je citat Zorana Đinđića „Život je ono što od njega napravimo. I Srbija je ono što od nje napravimo“, a naziv pobedničke besede dvadesetdvogodišnje Vanje Kovač je „Verujem, dakle postojim“.

1 komentar

Ostavite komentar