Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Željko Mitrović TV Pink – pismo Mire Marković o vlasniku Pinka

 

ČOVEK KIŠOBRAN

Ko je Željko Mitrović, vlasnik TV Pink i kako se ponašao kao član JUL-a a kako posle objašnjava pismo Mire Marković o vlasniku ružičaste televizije

 

SOCIJALNI I MORALNI ATEIST

I

Nemam drugo objašnjenje za svoju reakciju na intervju Željka Mitrovića, vlasnika TV „Pink“, dat nekim zagrebačkim novinama pre nekoliko meseci, osim da me je na reakciju podstakla činjenica da je PRETERAO. I drugi su, iz straha ili iz interesa, ili samo iz ličnog ništavila na razne načine se distancirali, pobegli od JUL-a, manje ili više minimizirali svoju ulogu u partiji u čijem su rukovodstvu bili i zahvaljujući kojoj su radikalno promenili svoje materijalne i statusne prilike. Ali, niko, bar da ja znam, nije ništa ružno rekao o JUL-u.

Ko je Željko Mitrović TV Pink - pismo Mire Marković o vlasniku Pinka

Željko Mitrović je ovih sedam godina u više mahova davao ružne izjave o JUL-u. Jednu sam i sama slučajno u nekim novinama pročitala u avionu, vraćajući se iz Haga, još pre šest godina. Nisam pridala naročiti značaj tome što sam pročitala. To je bilo ružno, nemoralno i netačno i mislila sam – neka ostane na njegovom obrazu.

Pre dva meseca sam čula od svojih drugova u Beogradu za taj intervju zagrebačkim novinama i svi su mislili da treba da reagujem. A nedavno sam i dobila odlomak tog intervjua objavljenog u našoj štampi. Evo šta ja imam o tome da kažem.

Prvo – Željko Mitrović navodi da je bio „član JUL-a“, da je ono što je radio u JUL-u radio „profesionalno a ne politički“ i da mu je „politika služila kao kišobran“.

Prva izjava je delimično tačna, druga je netačna, treća je tačna.

Evo zašto. Neposredno posle formiranja JUL-a moj drug M. T. doveo je kod mene u kancelariju vlasnika „Pinka“ da mi ga predstavi kao čoveka čija televizija nema veze sa Arkanom i Miloradom Vučelićem. Samo je njegova. Ja sam se iskreno čudila zašto me obojica obaveštavaju o tim činjenicama, one za mene nisu bile ni od kakvog značaja. Jedva da sam znala za tu televiziju. A ko je njen vlasnik sasvim mi je bilo svejedno. Što se distanciranja Željka Mitrovića od ove dve ličnosti tiče bilo je neumesno u mom prisustvu. Moj muž je odbio Madlen Olbrajt kada je došla da traži isporučivanje Željka Ražnatovića Arkana u haški zatvor. A Milorad Vučelić je bio član rukovodstva SPS-a manje-više od kada je formiran i jedno vreme direktor državne televizije. Ali sam preko tog distanciranja prešla elegantno. Postavila sam nekoliko konvencionalnih pitanja i posetioci su otišli.

Neposredno posle toga obaveštena sam da se Željko Mitrović učlanio u JUL i da pokazuje veliko interesovanje za rad u partiji. I pružena mu je prilika. Da budem iskrena, bio je partiji na usluzi za sve kao inicijator sopstvene aktivnosti. Već smo imali svoj marketing, lep, neobičan. Željko se tom marketinškom poslu priključio odmah sa velikim entuzijazmom. Zasipao nas je marketinškim i DRUGIM idejama. Dolazio je često u partiju. Uspostavio je prisne partijske kontakte, a zatim, i lične sa mnogima iz rukovodstva JUL-a. „JUL je KUL“, onaj tako lep i popularan slogan smislio je vać na početku svog prisustva u JUL-u i emitovao ga često na svojoj televiziji. Svoje medijske ideje prikazivao nam je na monitoru u JUL-u satima, kao i kod svoje kuće, da zajedno vidimo predloge, biramo i odlučujemo….. Uskoro je svakodnevno bio u partiji.

1996. je bio na listi SPS-JUL-Nova demokratija za savezne poslanike i kao naš kandidat je bio poslanik u Saveznoj Skupštini četiri godine. U predizbornoj kampanji je učestvovao kao kandidat za poslanika, dakle, kao partijski aktivista. NJegova marketinška aktivnost se podrazumevala, ali da je bila jedino polje njegovog delovanja ne bi bila dovoljan razlog da bude kandidat za poslanika. Radio je marketing, kao što bi književnik član JUL-a, pisao za JUL, pevač pevao, ali niko od njih u partiji ne bi imao zadatak da samo piše ili peva, već pre svega, da politički deluje. To je važilo i za njega. Uostalom u to vreme su nam marketing radili i drugi. Oni nisu bili članovi partije, bili su profesionalno angažovani i plaćeni.

Za vreme demonstracija koalicije „Zajedno“ 1996. godine samoinicijativno je pokrenuo sa još jednim drugom iz JUL-a novine „Fleš“ kojima je želeo da „demaskira“ vođe demonstracija, glavne ljude iz opozicije. Izašlo je nekoliko brojeva i novine su se ugasile kad i demonstracije.

Za prvi Kongres JUL-a 1998. je sa svojom ekipom iz „Pinka“ samionicijativno uradio sve što spada u marketing Kongresa – scensku sliku sednice i ostalo i sam je sve finasirao a da od njega to nismo tražili. Kada je reč o njegovom radu to što smo mi mogli da vidimo, ili što sam ja mogla da vidim, bilo je iskreno, lepo, drugarski, požrtvovano. Bio je kandidat za člana Glavnog odbora. Kada su na kraju Kongresa na monitoru u sali emitovana imena kandidata za članove Glavnog odbora i imena novoizabranih članova Glavnog odbora, neko me je diskretno obavestio da Željkovog imena nema na ekranu i da je odjurio kući sav očajan. Razume se, radilo se o grešci. Bio je veoma aktivan u partiji, narodni poslanik, bilo je logično da bude ne samo kandidat za člana Glavnog odbora već i član Glavnog odbora. Odmah sam ga pozvala kući, razgovarala sam sa jednim očajnim čovekom. Nabrojao mi je uzbuđeno sve svoje zasluge za JUL i svu svoju ljubav prema JUL-u i ja sam sve prihvatila i zamolila ga dođe kod mene kući. Rekla sam mu da se radi o grešci i da ćemo tu grešku momentalno ispraviti. I ispravili smo je. Pre nego što sam pošla kući zvali smo medije i molili da se u sastav Glavnog odbora unese i Željkovo ime. Nekako smo u isto vreme došli u Rezidenciju. On sa ženom. Ne bih, razume se, o vizuelnim i verbalnim detaljima njegovog očajanja. Tešila sam ga već s vrata do salona u koji smo seli. Malo kasnije nam se pridružio moj muž. Objasnila sam mu o čemu se radi. Malo smo razgovarali šaleći se na račun tog propusta i Željkove reakcije, onda sam ja pozvala još nekoliko drugova pa smo svi otišli na večeru u neki mali restoran na Adi. Željko je bio utešen. U novinama koje su sutradan objavile sastav Glavnog odbora bilo je i njegovo ime. Kad smo posle mesec dana formirali organe JUL-a, Željka smo postavili za direktora Centra za marketing. Direktor Centra za marketing kao i predsednici komiteta JUL-a za razne resore, bili su u rangu članova Direkcije JUL-a i u tom svojstvu su često prisustvovali sednicama Direkcije. Nismo mu unapred rekli da nam je to u planu. Sastav organa JUL-a je pročitao u novinama i tako se obavestio o svojoj visokoj funkciji u JUL-u. Zvao me je istog trena, sav egzaltiran, zahvaljivao mi se sa bezbroj reči. Ali zapamtila sam baš odnekud jednu rečenicu: „Hvala ti po sto puta. Videćeš, nećeš se pokajati. Biće to najbolji Centar za marketing u zemlji“. I bilo je tako. Dobio je u renoviranoj zgradi Direkcije JUL-a veliki prostor, opremio ga sjajno sa nekoliko monitora i ostalim sredstvima i spravama koje su delovale impresivno. Doveo je nekoliko svojih iz „Pinka“ da tu rade. Trčao je po ceo dan između „Pinka“ i Centra u JUL-u. Ja i sada mislim da je bio iskreno srećan što je mogao to da radi.

II

Od početka svog prisustva u JUL-u išao je na mnoga mesta na kojima sam ja govorila širom Srbije, nezvan ali zainteresovan. Zvao me je da dođem u „Pink“, da se obratim njegovom kolektivu, tvrdeći da će ceo kolektiv ući u JUL. Došla sam, ruku na srce, da ga ne razočaram i održala mali govor. Smatrala sam neprikladnom agitaciju za članstvo u JUL-u pred ljudima koji me nisu zvali već su okupljeni na zahtev vlasnika firme u kojoj rade. Nisam ni očekivala, razume se, da se ceo kolektiv priključi našoj partiji. To bi bilo nerealno, a ako bi do toga i došlo bilo bi neiskreno i u celini besmisleno. Taj predlog je bio jedan od Željkovih zanosa kojima je bio sklon.

Kada smo 23. marta 1999. godine formirali ratni štab JUL-a koji je funkcionisao 77 dana, Željko je postao član tog štaba. Svakodnevno smo se viđali i dogovarali. Na tom štabu smo doneli odluku o čuvanju beogradskih mostova. Zadužen za realizaciju toga bio je Gradski odbor JUL-a na čelu sa Slobodanom Čerovićem koji je bio njegov predsednik i po prirodi stvari Željko Mitrović koji je u te svrhe angažovao svoje iz „Pinka“. Svake noći su bili na Brankovom mostu Gradski odbor JUL-a, skoro celo rukovodstvo JUL-a, Željko i njegovi iz „Pinka“ i naravno mnogi građani. Željko je bio nadahnuti agitator protiv NATO pakta, ponosan na svoju patriotsku i JUL-sku aktivnost. Krajem decembra te godine samoinicijativno je opremio „Press centar“ JUL-a i molio me je da dovedem muža da ga vidi. I došli smo zajedno. Centar je bio je prekrasan. Ne znam koji je od njih dvojice rekao – „Kao „Press centar“ u Pentagonu“. Svi smo bili očarani. A najočaranija sam bila ja.

Živo je pratio aktivnosti opština u kojima je JUL dobio na lokalnim izborima vlast i samoinicijativno je napravio sjajan film o uspesima koje su te opštine postigle za četiri godine julske vlasti.

Pred izbore 2000. godine opet je bio kandidat za saveznog poslanika na našoj listi. Išao je u kampanju sa svojim uobičajenim entuzijazmom. Radio je, razume se, marketing i za celu partiju. Naročito je bio ponosan na svoj slogan – „Bira NAROD a ne NATO“. Plakatima sa tim sloganom je bila izlepljena Srbija u leto i početkom septembra 2000. godine. Ne znam da je istovremeno radio marketing za nekog drugog. Da jeste to bi bilo nekako protivprirodno, nastrano, jer je Željko bio jedan od najnadahnutijih kritičara DOS-a i njihovog kandidata za predsednika Vojislava Koštunice, a ako je radio marketing za nekog drugog, osim za JUL onda je to mogao da bude samo neko iz DOS-a. Teško mi je da u to poverujem jer je Željko Mitrović bio jedan od najaktivnijih članova rukovodstva JUL-a, iskreno privržen politici JUL-a, blizak sa mnogim članovima rukovodstva, sav JUL-skoj priči od kada je ušao u partiju pa do izbora 24. septembra 2000. godine.

Prema tome, prva izjava da je bio „član JUL-a“ je delimično tačna. On jeste bio član JUL-a, ali ne samo to. Bio je član Glavnog odbora JUL-a, narodni poslanik na listi JUL-a četiri godine, direktor Centra za marketing u JUL-u, član ratnog štaba JUL-a. Lično sam ga odredila da bude zadužen za rad partijske organizacije JUL-a u Prijepolju.

Druga izjava da je marketing za JUL radio „profesionalno a ne politički“ je netačna. Radio je marketing za JUL kao stranački aktivista najbolje i najviše što je mogao. Kada nam je bio potreban i profesionalac nalazili bismo ga, kao što smo to činili i pre Željka i za vreme Željka. Naše najlepše plakate i najpopularnije, one sa cvećem – „LEPO, LEPŠE – LEVO“, „JUL u JUL-u“, „ I SRCE JE NA LEVOJ STRANI“, „JUL U NOVEMBRU“ (plakat za izbore 1996.) nije radio on. Nestranački profesionalni rad za JUL smo plaćali. Željko je insistirao da kao partijski aktivista i član rukovodstva a stručan i bogat čovek pomogne partiji radeći u marketingu i finansirajući ono što može u tom resoru.

Te su mu obe izjave, prema tome, netačne i nisu poštene.

A izjava da mu je „politika služila kao kišobran“ je, nažalost, tačna. Doduše, meni on onda nije izgledao kao čovek motivisan isključivo ličnim interesima, mada ih je sve za vreme svog, kako sada kaže, nepolitičkog života u JUL-u realizovao. Od male jedva poznate televizije, kakvu je imao onog dana kada je onako usplahiren došao kod mene da mi se kune kako nema veze sa Arkanom i Vučelićem do septembra 2000. godine „Pink“ je postao veoma popularna televizija. U tom periodu sagradio je veliku, lepu i modernu vilu za sebe na Dedinju i ogromnu televizijsku zgradu, takođe na Dedinju. U tom periodu on je materijalno, statusno i profesionalno postao sasvim drugi čovek. Razume se, uz njegove lične sposobnosti, ipak i uz ogromnu podršku JUL-a, odnosno njegovih uticajnih drugova iz JUL-a na raznim funkcijama u saveznoj državi i Republici koje su se ticale aktivnosti kojima se on bavio i koji su izlazili u susret svim njegovim potrebama. I ne samo oni iz JUL-a na funkcijama, već i svi drugi na funkcijama zbog JUL-a.

Nemam trgovački gen, ne računam šta sam dala a šta dobila, nisam rođena u vagi da stalno i sve merim, već u nesrećnom i često smotanom raku, ali Željko je od JUL-a dobio više nego što mu je dao. Dobio je SVE što je JUL mogao da da, a mogao je mnogo. On je tu činjenicu znao i upotrebio je.

A kada je JUL izgubio vlast on nije izgubio svoja dobra. Naprotiv. Uvećao ih je. Na koji način? Pa na taj što je našao drugu politiku kao „kišobran“. Pod jednom, julskom politikom kao „kišobranom“ napravio je značajnu televiziju, postao poznat i prilično bogat, sazidao vilu, televizijski zamak, bio narodni poslanik, upoznao mnoge uticajne ljude na vlasti, od šefa države preko ministara do važnih direktora i predsednika opština i tako dalje. Pod sadašnjom politikom kao „kišobranom“ postao je još poznatiji i bogatiji, ali da bi se smestio pod taj „kišobran“ morao je da minimizira svoju ulogu u JUL-u a sam JUL da okleveta. Te laži i klevete su mu bile neophodne da se smesti pod „kišobran“ koji mu je omogućio da kupuje te brodove, kamione i avione i da se hvali kako ima milijardu dolara pred narodom koji broji oko sedam i po miliona stanovnika (bez Kosova) a ima preko jedan milion nezaposlenih. Ko iz sadašnje vlasti, kojoj je on blizak i koju naziva demokratskom (on, usplahireni protivnik DOS-a i Vojislava Koštunice iz 2000. godine) pročita rečenicu Željka Mitrovića da mu je politika svojevremeno „služila samo kao kišobran“ neka ne bude u zabludi da je to bilo samo svojevremeno. To je i sada. Pomoću one politike postao je prilično bogat, pomoću ove postao je razmetljivi bogataš. Mi, ondašnji, nismo mislili da smo „kišobran“. Ovi sadašnji nemaju razloga da sumnjaju da su „kišobran“. Mi, da smo znali da smo „kišobran“, ne bi bio pod njim ni dan. Ovi sadašnji znaju da su „kišobran“ i drže ga pod njim. Ja ne znam zašto. Ali, oni, ili bar neki od njih, znaju.

Do ovog intervjua nikada, ni posle svih ružnih izjava o JUL-u, ne bih rekla da je Željku politika služila kao kišobran. Naprotiv. Branila bih ga pred drugima ako bi ih bilo koji bi tako govorili. Ali, eto, rekao je to sam. Valjda on bolje on od mene zna šta su njegovi motivi.

III

Drugo. Željko Mitrović u tom intervju kaže da je Slobodana Miloševića sreo jednom ili dva puta na „nekom koktelu“. Pre svega, ni na kakvom koktelu Slobodan Milošević nije bio na kome je mogao da bude i Željko Mitrović. Ali je zato Željko imao prilike da ga sretne mnogo puta u našoj kući, u Marijinoj kući, na porodičnim svečanostima, na prijemima, na JUL-skim proslavama. Željko Mitrović želi da proširi svoju televiziju i svoj biznis i na hrvatsko područje i da se dopadne hrvatskoj javnosti i zato mu je potrebna distanca od nas. On se već distancirao od nas posle puča da bi se dopao DOS-u i imao je koristi od toga. Sada to još grublje čini da bi se dopao hrvatskoj javnosti, nadajući se koristi i na toj strani. Posle svih ovih godina je jasno – priključiće se on svakome od koga može da ima koristi i distanciraće se od svakoga od koga je nema ili smatra da može da ima štete. Ako bi DOS-u pošlo po zlu bilo bi i da se sa njegovim predstavnicima, sa kojima je nastojao da uspostavi bliske kontakte i da se druži, sreo jednom ili dva puta na „nekom koktelu“. A ako bi cela Hrvatska pala u nemilost, a ne samo njena vlast, odrekao bi i da je avionom preleteo preko njene teritorije, tvrdio bi da je za Italiju leteo preko Pakistana ili Senegala.

Treće se tiče izjave da u JUL-u nije video ništa lepo. Mislila sam da mu je u JUL-u sve bilo lepo – program, način rada, sastav ljudi, atmosfera, njegov doprinos svemu tome. Uvek je sa mnogo oduševljenja govorio o partiji i samom sebi u njoj, izgledao je kao čovek koji voli i želi da radi to što je radio u partiji. Trudio se da bude član rukovodstva, želeo je da bude poslanik, nastojao je da se zna da je ne samo član JUL-a već i u njegovom rukovodstvu. I sve je to uspeo. Ne znam, zaista, zašto je sve to činio ako je smatrao da nije lepo, odnosno da je ružno. Sve to iz interesa? Možda, kad i sam tako kaže. Ali je onda on sjajan glumac, a ja lišena svake sposobnosti da procenjujem ljude. I zalutala sam u politiku i ovaj svet. Ali, možda nije tako. Možda Željko ne govori istinu kad kaže „da ništa lepo u JUL-u nije video“.

Da li će odbiti da je bilo lepo to što sam se kao lavica borila da o njegovoj televiziji niko iz JUL-a ne sme javno ništa ružno da kaže bez obzira šta misli. A dosta ih je bilo koji nisu cenili njegov muzički i ostali program. Željku može da se kaže, među nama, takođe, ali izvan JUL-a ni jedna ružna reč. Izborila sam se za stav da profesionalni rad članova JUL-a nije dolazio u obzir da bude predmet negativne kritike van JUL-a. Sumnjam da to ne spada u lepe manifestacije solidarnosti, drugarstva, srdačnih i dobronamernih odnosa. Kao i ona dirljiva solidarnost koju smo svi iz rukovodstva JUL-a pokazali kada mu je otac bio teško bolestan i kada smo se iskreno i vrtoglavo angažovali da omogućimo sve što je potrebno za jednu delikatnu transplantaciju. I uspeli smo u tome. Željko je bio srećan i mi sa njim zajedno. Ali, ta sreća nije dugo trajala. Ipak je posle nekog vremena izgubio oca. Skoro cela Direkcija je bila na sahrani. Sutradan, duboko dirnut velikim prisustvom iz JUL-a mi je rekao da nikad toliko humanosti i drugarstva nije doživeo, da nikad neće zaboraviti toliko prijateljstva u zlu, da sada ima „braću i sestre u JUL-u, da sa njima nikad neće biti sam“. I sama, naravno, znam da nema ništa lepše od podrške, solidarnosti, razumevanja, prijateljstva u nevolji. Ko to u nevolji dobije, pa zaboravi i čak odrekne da su ga ta dobra snašla, redak je primer moralnog i ljudskog posrnuća. Nema te materijalne i socijalne koristi koja bi mogla da amnestira ovakav moralni i socijalni ateizam.

Četvrto. Željko Mitrović kaže da je mene, „poznavao kao i sve druge na političkoj sceni Srbije“ u ono vreme. Gotovo je suvišno da to komentarišem posle svega što sam napisala. Bila sam predsednik Direkcije partije u kojoj je on bio član rukovodstva. Sedeli smo zajedno na bezbroj sastanaka, viđali se i izvan sastanaka u JUL-u često, obavljali mnogo kratkih i brzih razgovora u JUL-u, u mojoj kući, na nekom drugom mestu. Mogao je da me vidi kad god je hteo, da me čuje telefonom takođe. Mogao je meni da kaže šta misli o politici, prilikama u društvu, svemu što je želeo, slobodno i uvek. Svoju srdačnost prema meni i svoju bliskost sa mnom manifestovao je i tako što je na zvaničnim, državnim prijemima koje je priređivao moj muž kao predsednik države a ja stajala uz njega, kada bi kao gost stigao do nas da se pozdravi, mene obavezno grlio i ljubio kao da smo se sreli na ulici, ispred kuće, u dvorištu JUL-a. Sumnjam, zaista, da je na političkoj sceni ondašnje Srbije bilo koga tako dobro poznavao, sa bilo kim bio tako blizak, bilo koga na državnim prijemima pred desetinama kamera grlio i ljubio, osim mene. Ne znam da li je onda mogao da Mirka Marjanovića, Dragana Tomića, Milomira Minića, Zorana Sokolovića, Vlajka Stojiljkovića i druge tog nivoa, vidi kad hoće, da razgovara sa njima o čemu hoće, da im se obraća sa ti, odlazi kod njih kući, poziva ih kod svoje. To je mogao samo sa mnom. Ja sam mu bila najbliži politički čovek u Srbiji, odnosno verovatno jedini blizak politički čovek, da budem neskromna, od važnijih političkih ljudi.

Mislila sam u jesen 2000. godine kada je prekinuo ne samo srdačne već i svake kontakte sa mnom i sa mojom kućom da nema većeg nemorala od toga. Ali, eto, vidim da ima. Veći je nemoral kad se takvi kontakti koji su godinama postojali odreknu. Kaže u tom intervju da je „maksimalno potisnuo sećanje na nju“, to jest, na mene. Verujem. Doduše, ne znam zašto. Da li zato što neki mikron morala uznemirava povremeno njegovu savest. Ali, sumnjam da je u pitanju moral, makar i u veličini mikrona. On želi da me potisne iz sećanja jer sam iz onog vremena sa kojim ova vlast nije u dobrim odnosima. Ali, i on je iz onog vremena. Bio je sa mnom u njemu. Pa neka onda potisne iz sećanja i sebe. I neka pamti sebe samo od jeseni 2000.

Možda je, zaista, progledavši 2000. godine shvatio da demokratije nije bilo u vremenu kada je on bio poslanik četiri godine i u tom svojstvu glasao za zakone koji su kreirali nedemokratsko društvo i član rukovodstva vladajuće partije i kao takav branio patriotsku i herojsku politiku vlasti u zemlji, već da je počela kada je on MORAO da emituje vesti i politički program za koji se za vreme nedemokratije kleo da nikad neće proći na njegovoj muzičkoj i zabavnoj televiziji, onda kada je MORAO da se odrekne i prijateljsta a ne samo saradnje sa onima sa kojima se družio i sarađivao, onda kada je u sredu MORAO da kaže da je utorak. Onda kada je u jednom jesenjem danu 2000. uveče zvao demokratijom ono što je u tom istom jesenjem danu ujutru zvao izdajom.

Zakletva u demokratiju je danas već pohabana poštapalica kolektivnih i individualnih ulizica na Istoku i nadmenih uzurpatora slobode na Zapadu. Tu se Željko Mitrović uklapa u kliše ali, on pominje i tržišnu ekonomiju koja je Srbima donela blagostanje uključujući i njemu. E, tu je izašao iz klišea, previše se zaneo u pružanju podrške novoj politici. Ne prati problematiku ekonomije, ni tržišne. Ona je u Jugoslaviji – i Titovoj a naročito Miloševićevoj, bila zastupljena i to niko ne osporava, čak ni na Zapadu. A ova sadašnja tržišna ekonomija u Srbiji nije kao tržišna ekonomija na Zapadu, ona je kao tržišna ekonomija na Istoku. Zapad ih razlikuje. Autor je i jedne i druge. S tim što drugu (bar što se tiče većine nekadašnjih socijalističkih zemalja) ne bi hteo za sebe. To kaže Zapad, odnosno njegov najveći ekonomista Kenet Galbrajt. Ali, Željko ne čita tu literaturu pa ne zna da se po Kenetu Galbrajtu obogatio na ekonomskom surogatu zapadne civilizacije i da živi u skladu sa karakterom tog bogatstva.

Mira Marković

Ostavite komentar

Ostavite komentar