Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Kultura

Zoran Jovanović Dobrotin, akademski slikar

 

ZORAN JOVANOVIĆ DOBROTIN

Ciklus slika Unutrašnji svetovi Zorana Jovanovića Dobrotina, akademskog slikara i intervju sa njim.

 

Vekovi se po umetnosti pamte

Što se više radi, stvara, mi više verujemo u sebe. Vidovdan je sveti dan, dan kada treba da se pogledamo u oči i zakunemo da ćemo čuvati Srbiju. Ja ne znam zašto Evropa, i svet uostalom, radi to što radi, da jedan narod toliko mrzi, da ga kažnjava, da su Srbi krivi za sve, a sa druge strane ni jedan Albanac nije odgovarao za svoja zlodela. To je neverovatno!

Slika - Zoran Jovanović Dobrotin akademski slikar

Jedan od najznačajnijih ciklusa poznatog akademskog slikara i grafičara, Zorana Jovanovića Dobrotina, poznat je pod naslovom „Unutrašnji svetovi“ sa kojim se autor predstavlja slikama naglašene ekspresije i poetičnog sadržaja, sa apstraktnim predelima, motivima, figurama i portretima, rađenim sa svetlucavim prahom u boji.

Zoran Jovanović Dobrotin, rođen je u Dobrotinu na Kosovu i Metohiji. Srednju umetničku školu završio je u Nišu. Diplomirao je i magistrirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Član je ULUS-a od 1970. godine. Profesor je u penziji fakulteta likovnih umetnosti u Prištini (sada u Zvečanu). Za svoj rad dobijao je značajne nagrade: prva nagrada Oktobarskog salona Beograd za grafiku 1979. godine, prva nagrada jesenje izložbe ULUS-a za slikarstvo 1997. godine, ULUS-ova nagrada za celokupno stvaralaštvo 2007. godine i druge.

Učesnik je brojnih likovnih kolonija, simpozijuma i kongresa. Dela mu se nalaze u muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama kod nas i u svetu: Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Muzej grada Beograda, Galerija savremene likovne umetnosti u Prištini i Nišu, Muzej savremene umetnosti u Skoplju, Kabinet grafike u Zagrebu i u drugim muzejima i galerijama. Razgovaramo sa njim o njegovim svetovima.

Vaše četkice su Vaši ratnici. Koju priču one danas pričaju?

Moje četkice su živa bića, moji saborci, „ratni drugovi“. One su, baš kao i mi, imale uspone i padove, blistave trenutke, ushićenje kada napunjene bojom ugledaju čednu belinu platna, svoja umiranja, lomove, starenja. Kada uđem u svoj slikarski prostor, one mi se jave, prosto se nametnu nekim redom, žele da budu akteri nove slike, nepogrešivo izviruju iz pretrpanih ćupova, nudeći svoju viziju, svoju liniju, svoj trag, nekako saučesnički. Rano sam, još u mladosti, primetio taj život četaka i svih ovih godina ga jako poštujem.

A šta su pričale dok ste živeli na Kosovu i Metohiji, sve do 1999. godine?

Moje četkice su pričale ono što čovek živi u datom trenutku, one su deo mog života, nemi svedoci mog umetničkog drhtaja, mojih osećanja nepravde i očaja dok su bombe razarale naše živote. One su osećale, baš kao i ja tu snagu ljudske patnje cele Srbije. Pamtim to vreme, iskazivao sam nemoć u odnosu na lični stav u tom trenutku. Tih meseci smo radili na Fakultetu Umetnosti, pod bombama, bilo je zastrašujuće, a opet nekako hrabro. Zanosili smo se da neće biti toliko bola i da se nećemo osećati toliko nemoćni, da će svet shvatiti istinu i stati sa bezumljem. Bili smo zajedno, moje kolege, moji studenti, emotivno smo bili oslonjeni jedni na druge, delili dane i noći, hrabrili jedni druge i stvarali. Stvarali i slikali, dok su bombe padale, nosili strah u sebi i energiju i veru da nam se ništa neće dogoditi.

Koliko su se Vaša dela promenila od progona sa Kosova i Metohije?

Dela se menjaju kroz vreme, zavisi od godina, od sazrevanja, sva dešavanja utiču na to. Tako su moje slike slikale strah, bol, neizvesnost, inat, sva ona osećanja za koja i nisam bio svestan da su u meni, a ona se samo iskažu bojom ili figuracijom ili idejom. I na kraju, sve je pozitivno, ako je slika dobra. Ona nosi ubeđenje, svoju snagu, svoju energiju, nezavisno od stvaraoca. Slika je Božji dar.

Šta se desilo sa Vašim slikama koje su ostale?

Moje slike, ostale na Kosovu i Metohiji su doživele lomaču. To je moje saznanje. U prvom naletu albanske iredente, izneli su platna ispred ateljea i spalili ih. Mnogo je bilo slika, na stotine, u mom kabinetu, u stanu, kod mojih sestara, sve su odneli. Sećam se tih trenutaka sa tugom, ali bez opterećenja. Važno je da sam ih ja naslikao, a svaka od njih ima svoju sudbinu.

Otišao sam sa Kosova. Moja sećanja su ranjena. Mi ne možemo da izbrišemo pređašnji život, sva ta saznanja, sve ljubavi prema kolegama, studentima, domu, prijateljima, prirodi, pticama… Izgubili smo sve. Prijatelje koje smo voleli, zavičaj, izgubili smo svoje cveće, životinje, svoje nežno osećanje, svoju tugu, svoje radosti. Ostala je nada.

Umetnička kritika kaže da se Vaša dela doživljavaju te da zato nemaju nazive?

Tako je. Sve što radim je Božije. Često ne znam šta će biti na kraju, slika se sama stvori na platnu, tek kroz vreme je doživljavam emotivno. Zato su one sve različite, one čine da budem ispunjen emocijama.

Ipak , postoji jedna slika „Žudnja“ ili „Čežnja“ kojoj je vaša supruga, koja je takođe umetnik, dala ime. O čemu ta slika govori?

To je trojstvo. Zagrljaj nosi i žudnju i čežnju, nosi naizmeničnu ljudsku energiju, koje se dopunjuju u jednu. Zagrljaj je najveći domet ljudskog osećanja i ako sam uspeo da prenesem na sliku mali deo te energije, ja sam zadovoljan. On nosi poruku, za stvaranjem, za emocijom, za zajedništvom. Zagrljaji su važni u ljudskom životu. Moja supruga je to lepo osetila, zato slika i nosi taj naziv.

Šta Vas kao umetnika i danas uzbuđuje i inspiriše?

Sve. Ne mogu tačno da kažem, ali uzbuđuje me muzika, dobar film, dobra utakmica, moja žena, zato što je volim. Svaka ljubav uzbuđuje. Tišina u prirodi je jako uzbudljiva, ona stvara novu svetlost, forme, novu muziku, za onoga ko ume da vidi i oseti, ali i za to treba vremena. To je proces trajanja. Tišina može biti nekada kao najuzbudljivije delo, samo to mora čovek da oseti, a da bi to osetio, mora iza njega da stoji veliki rad.

Vaša najnovija dela apstraktnih motiva, pripadaju ciklusu „Unutrašnji svetovi“. Kakvu je promenu preživeo taj svet umetnika koji je morao da napusti zavičaj?

Ništa se ne može zaboraviti. Sve godine rada u multietničkoj zajednici, mešovita zajednica, studenti, prijatelji, činili su mi veliku radost. Baš ta različitost me motivisala za rad, ti divni, mladi, čulni ljudi, radoznali duhom, a mi smo bili tu da razvijamo njihovu energiju, da im pomognemo da shvate sebe i zašto treba da se bave umetnošću. Da im to bude cilj, da osmisle svoj život. Često ih se setim. Bez obzira na nacionalnost, bili su moji prijatelji, drugari, delili smo lepotu učenja, saznanja. Svaka nova slika i grafika nam je donosila novo uzbuđenje i iznenađenje.

Ima li izlaza za Srbe i zašto smo tako često na ivici biološkog trajanja i opstanka?

Mi Srbi treba da se volimo i da imamo nadu, da stvaramo zajedničku energiju. Energija se stvara, ona raste, ima moć. Učenjem stičemo saznanja, kako raste saznanje, raste energija, što se više radi, stvara, mi više verujemo u sebe. Treba da verujemo u sebe, u Boga, u svoje obrazovanje, u svoje stvaralaštvo. I najvažnije je i kada je najteže, da mislimo, pozitivno.

Šta mislite da nije bilo dobro u potezima vezanim za rešavanje kosovskog pitanja?

Dvoličnost. Nesigurnost. Od početka ta politika prema Kosovu i Metohiji je nesigurna, političari nisu imali jasnu viziju, jasan cilj, plan, lutali su. Ako politika nema viziju, ona gubi cilj i energiju i zato smo doživeli strahote u nekoliko navrata. Da je bilo više pameti ne bi tako bilo. Pred nama su velike mogućnosti, pod uslovom jedinstva ljudi u jednu ideju, da napravimo sigurnu Srbiju, Srbiju koja će imati podlogu u znanju, idejama, nauci. Verujem u mladost. Treba mladima dati šansu.

Zoran Jovanović Dobrotin unutrašnji svetovi
Slika iz ciklusa Unutrašnji svetovi – Zoran Jovanović Dobrotin

Može li umetnost da menja svet i šta očekujete od ovog veka?

Umetnost ne može da menja svet. Svi vekovi se najpre pamte po umetnosti, a ne po ratovima. Kad pričamo o pećinskom dobu, pomislimo na pećinske crteže. Civilizacije se mere po dostignućima u umetnosti ne po kraljevima i kraljicama. Očekujem da će nauka i nova tehnologija pobediti ove grozote koje nas prate. Čovek je moćan, on je stvorio nove tehnologije i on im je dao veliku nadu. Čovek – nauka – čovek. Sprega, zalog novog života, radosnijeg, srećnijeg, boljeg od ovog u kom živimo. U to sam ubeđen.

Kome se Vi divite… možda umetnicima?

Divim se svima koji daju svoje vreme, koji ulažu i materijalno i fizički, divim se onima koji menjaju svet, a žive na ivici egzistencije, žive ulažući u svoju strast, da naprave nešto, nešto nepoznato, nešto što nas juri, što istražujemo, što nas stiže, u šta verujemo.

A kako vidite povratak na Kosovo i Metohiju o čemu, čim počne da se govori, krenu napadi na Srbe i zastrašivanja?

To je stil. Mi treba da istrajemo. Da se daju šanse, da se napravi program, da se otvaraju nova radna mesta. Da se da šansa nadi u pomirenje, da se krene u novi život. Bez toga teško i njima i nama. Pomirenje je poštovanje vere i jedne i druge. Samo zajedno možemo tu bedu da pobedimo. Nema radosti bez komšija! U ideji suživota moramo biti jedinstveni, tada postoji nada.

Razgovor o Kosovu je mučna tema. Ima mišljenja da se suviše govori o „jednom parčetu zemlje“ a u organizacijama evropskih integracija su, kažu upućeni, prezasićeni temama o našim svetinjama i da nam savetuju da je bolje da pričamo o vodama?

Njih baš briga. Davno sam negde pročitao da je Kosovo mesto početka novog rata. Svetski moćnici su davno napravili prizrensku ligu i oni tu ideju kopaju od pamtiveka. Narodi treba da se slože i da naprave novi „dribling“ i da krenu dalje. Ja ne znam zašto Evropa i svet, uostalom, radi to što radi, da jedan narod toliko mrzi, da ga kažnjava, da su Srbi krivi za sve a sa druge strane nijedan Albanac nije odgovarao za svoja zlodela. To je neverovatno! Kao da je Srbija ubijala i otimala a drugi ćutali, kao da nije proterivan, uništavan, obespravljen jedan ceo narod.

Vidovdan je sveti dan. Dan kada treba da se pogledamo u oči i zakunemo da ćemo čuvati Srbiju. A to možemo samo velikim radom i poštovanjem države. Treba voleti svoju zemlju Srbiju. Pokušavao sam ali zbog Vidovdana nigde nisam mogao da živim. U meni je neopisiva želja da se udružimo, da ojačamo, da budemo jedno za sva vremena, za sve Vidovdane. Kosovo je bilo i biće kolevka naša.

 

Autor: Slavica Djukić

Izvor: Jedinstvo

1 komentar

Ostavite komentar