Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Posvećeno Velji Subotiću (1924–2013), pesniku, dramskom piscu i višedecenijskom prvaku Narodnog pozorišta u Somboru.

Naredne dve priče su deo sećanja na nezaboravne dane našeg druženja, kada sam mu, po njegovoj želji napravila Spomenar, sastavljen od novinskih članaka, fotografija, pisama i …

Velja Subotić je 2009. godine Spomenar i svoje knjige predao Gradu, kao svoju duhovnu zaostavštinu.

 

BICIKL VELjE SUBOTIĆA

 

Lepa je varoš Sombor. Mirna, ravničarski pitoma. Nad glavama trepere bođoši, k’o stari momci pred pogledom mladih devojaka. A lipa miriše, k’o i svake godine, s kraja juna meseca. Kafane oživele k’o da nisu ratne godine. I to one, najgore. Društvo u kafani pije, pa pripoveda, kako je u Somboru nekad bilo.

Za stolom, kraj plombiranog bođoša (tu je najbolji fijakerist na svetu Jagra vez’o svog Riđana) Velja Subotić, somborski pesnik i glumac, zabavlja društvo glasom obožavanog Maršala s lulom. Onoga u kog su se svi odreda kleli decenijama. Sada mu se smeju, a kroz smeh vrca tuga i strah.

Priča iz Sombora - Bicikl Velje Subotića

Ode Maršal na drugi svet. Ostavi šest kćeri udavača i dve poćerke, da se snalaze kako znaju i umeju. Jedna po jedna, da ne zakasne, da je druga ne pretekne, zgrabi svoje. Mislim, ono što su htele da je njihovo. Poče otimačina. Prva se skloni pod skute stare dame. Ova je prigrli. Druga zaigra šah sa istom. Izbaciše neželjene figure. Treća, eh treća, miljenica, okrvavi ruke…i…ne bih ja više o njima.

Znamo svi, vrag odneo šalu. Stigla demokratija, čuvaj šta imaš. Ono što je preteklo. Vlasnik si samo onoga u glavi i duši, a ni to ne tvrdi da je tvoje. I za šta, i kome, može poslužiti.

– Ukrali mi bicikl mangupi, i to zaključanog! Benzina nema, a peške ne mogu. Gde će im obraz? – progovori jedan stari Somborac, te sede za sto.

Ne zna siroti čovek da je krađa, al’da te ne uhvate, postala viteška osobina. Kada se kuća osipa i imanje deli, sve je i svačije i ničije. A obraz, seća li se neko šta to bi? Ostao na međi.

– Zato su i ukrali što si zaključav’o! Moj je u podrumu, a podrum vazda otključan – reče Velja, držeći se onoga da je najsigurnija ona kuća koju ne zaključavaš.

Reče i zaboravi.

Jutro je. Uđe u podrum, bicikl nestao.

U kafani isto društvo. Veselije nego juče. Saznali. Ubeđuju ga da ide u policiju i prijavi. Da se policija time bavi, trebalo bi novo odeljenje otvarati.

Velja umesto u policiju, ode niz glavni sokak, pa u Somborske novine da preda oglas:

Molim onoga koji mi uze bicikl da dođe po pumpu, podrum je i dalje otključan.

Objaviše.

Milo onom od juče, što i Velja osta bez bicikla. Ništa ljude ne zbliži k’o zajednička nevolja.

– Ti to ozbiljno poruči?

– Ozbiljno, nego šta. Šta će mu bicikl bez pumpe?

– Smeju ti se svi u varoši zbog oglasa. Misliš ga uhvatiti na delu?

– Ne, što bih ga hvatao?!

Sutradan, ulazi u podrum, kad tamo, stvarno – nema pumpe.

Ali bicikl je tu. Njega je vratio!

U kafani veselje. Uzbuđenje. Veljin bicikl postade tema dana, te narednih nedelja. Niko ne zna ko je to uradio.

Ali saznalo se, kao što se sve sazna, da je bicikl, iz čistog štosa, uzeo pa vratio Džokej, nekad ugledni Somborac, potom klošar po svom opredeljenju. Mnogi bi da žive k’o Džokej, al’nemaju hrabrosti.

Eto, ako nešto spasi ovaj narod, to je duh koji nadživi najgora vremena.

Šta bi od pumpe, ne zapamtih.

Ja sam, i dalje, u dilemi da li kuću treba zaključavati ili ne.

 

Snežana Pisarić Milić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: