Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

BLAGOSLOVENO VREME DOSADE

 

Vrela ulica.

Mrtve, sparušene muve leže u avgustovskoj prašini izbledelih izloga, Bel Ami i Pufko ubijaju vreme. Nad njima mlitavo platno kafane »Park« — ispred njih mlako pivo odlikovano na poslednjoj izložbi u Briselu.

Beograd leti i Blagosloveno vreme dosade - Momo Kapor

Utegnut tamnim odelom, nalik senci, ulicu prelazi jedan starac.

– Gde li se uputio? — pita se Bel Ami.

– Briga me! — procedi Pufko.

– Šta misliš kuda ide?

– Zaveži!

Bel Ami s naporom okreće telo u pletenoj stolici. Starac preseca snop svetla i jare izgubivši se načas u blesku izloga.

– Traži nešto po džepovima …

– Kako te ne mrzi na ovakvoj vrućini’?

– A, zašto bi me mrzelo?

Oblici starca se ponovo sklapaju isplivavši iz svetla, i on se zaustavlja na prostoru na kome je donedavno stajala kuća, sada samo betonski prah sa tragovima kipera. Njegovo crno odelo prekriveno je česticama tucane cigle.

— Odakle ovolike ptice odjednom? – pita se Pufko. A još nije jesen!

Starac se pretvara u spomenik sa smeškom izlivenim od bronze. Bel Ami postaje iznenada zainteresovan, jer primećuje da se iz dubine Glavne ulice približava oblak ptičijih krila.

– Izgleda da …

Pufko se uhvati za glavu:

– Gospode, koliko ptica!

Oblak je sve veći i veći.

– Izgleda kao da dolaze zbog njega.– promuca prestravljeni Bel Ami.

– Kako?

– Mislim da se radi o njegovoj kući!

Sve više ptica doleće ulicom podeljenom senkom na sečivo noža i njegov žleb. Moguće je osetiti vetar na licu i suvi, klepetavi zamah njihovih krila. Poput jata riba, poput senki koje to jato ostavlja na peskovitom dnu, male sive mrlje doleću noseći sa sobom talas mirisa stare pijace; miris osušenog sena, miris užeglih jela koja se zovu bamije, koja se zovu šiš-ćevap, koja se zovu sogan-dolma, koja se zovu pače… Ptice guraju te mirise krilima preko opustele ulice, guraju ih sasvim nisko duž blistavih šina koje se dave u rastopljenom katranu, preko granitnih kocki tramvajskog koloseka. Te ptice.

Starac prosipa zrnevlje žita i one ga hvataju u letu.

S druge strane grada doleću nova jata.

Jedna sa mirisom kupusnih bašti, druga sa ukusom novih četvrti napravljenih od betona. To je ukus razmrvljenog stakla i polomljenih ogledala.

I njih starac hrani žitom.

Sa brda iznad grada doleće treće jato. Ono miriše na memlu hladovitih dvorišta i na vodu u kojoj ima železa.

Njih starac hrani zrnima kukuruza.

Vazduh počinje da ključa od ptičijeg lepeta.

– Radi seo njegovoj kući…—prošapće Bel Ami,a zatim, pošto ga od grmljavine jata Pufko ne čuje, on vikne: – O njoj se radi! O kući!
Pufko pretražuje komad po komad vrelog asfalta ali ne pronalazi kuću.

Razgrne jaru i jata ptica, ali kuće i dalje nema pa nema.

– Tamo nema nikakve kuće …

– Ta kuća… — viče Bel Ami.

– Nisam slep! — Pufko skida naočari za sunce i žmirka u svetlo. – Lepo se vidi da nema nikakve kuće!

– Ali ona je…

– Nje nema!

– Ta njegova kuća… hoću da kažem…

– Šta?

– Ona je tamo stajala, kapiraš? Pa su je posle srušili, kapiraš?

– Kakve to ima veze?

– Srušili su mu kuću, ali ptice i dalje dolaze, kapiraš? One i dalje dolaze, shvataš?

Ptice padaju na starca. Već mu stoje na glavi, na ramenima, na ušnim školjkama dopola izjedenim kljucanjem, na vrhovima njegovih dubokih, uredno vezanih cipela. One se hvataju za njegov smešak lebdeći u visini usana. Ptice stoje u vazduhu na onim svojim mestima, tačno na onim mestima na kojima su nekada stajali njihovi omiljeni prozori, njihovi dimnjaci, njihova antena radio-aparata marke »telefunken« — proizvodnja 1929. godine.

– Shvataš?

– Šta ima tu da se shvati? – pita se Pufko.

– One dolaze i dale, mada više nema prozora… Mislim, nema ničega, kapiraš? Ničega za šta bi se uhvatile!

– Misliš, tek tako?

– Pa da, bez veze!

– Sasvim bez veze?

– Pa da, naučile su da dolaze i sad im je neobično …

Na isti iznenadan način na koji su stigle, ptice jednim pokretom krila, po nekom prećutnom ptičijem dogovoru, kreću natrag — svako jato svome pravcu, svaka ptica svome jatu. Starac ne gleda za njima. U prolazu pored kafane »Park« spazi dve dangube pod suncobranom, ali oni ne ostaviše nikakav utisak na njega.

Odjednom, među onim mirisima koje su ostavile ptice, Bel Ami odnekud izvlači miris putovanja. Njegove nozdrve se šire, njegova stopala počinju da bivaju uznemirena:

– Trebalo bi otputovati…

– Ne vredi… — procedi Pufko. — A i odakle nam lova?

– Jedino bi nas čudo moglo izvaditi!

– Samo čudo.

– Čuda se dešavaju… Znaš li kada?

– Kada? — uleće naivni Bel Ami, osmi put u toku dana.

– Nikada! — kaže Pufko u nastupu sumanutog smeha. Ali čudo se maločas dogodilo pred njihovim očima. Čudo koje je izabralo vreme petak, vreme podne, vreme avgusta 1959, vreme Sarajeva. Neshvatljivo čudo.

Dve dangube više ne misle na onaj život, ustreptali oblak načinjen od suvih ptičijih tela. Ipak, taj oblak ostaje da leži pohranjen negde u kinoteci njihovih prizora, i jednoga dana kada ga postanu svesni, taj ptičiji oblak će ih odneti prema drugom gradu, u kome će biti toliko zaokupljeni sporednim stvarima da će im nedostajati blagosloveni dani dosade.

– A tako bi bilo dobro da pevuši Bel Ami protežeći se u stolici.

– O, zaveži, molim te! — kaže Pufko.

 

Momo Kapor

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: