Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

PORODICA BISTRIH MISLI

Odgovor na pitanje kako voditi miran i srećan život dobio sam na neočekivan način. Lekar za život i pravednici koji dele blagoslov

 

Dugo sam se spremao da posetim jednog velikog pravoslavnog duhovnika, starca koji živi udaljen od sveta, u manastiru pod vrhom planine. Stalno sam hteo da ga posetim ali to nije jednostavno, jer je pola godine put do njega neprohodan zbog snega i smetova a u drugoj polovini godine kada se šumskim putem može doći do njega, morate da se organizujete da vas neko preveze džipom i još da pogodite vreme kada nije gužva kod njega od hodočasnika koji žele savet. Jer, on je lekar za život. Leči vaš život, daje vam pouke i terapije kako da živite srećno i mirno. Otuda je popularan i posećen iako živi u nedodjiji.

Lekar za život i pravednici  ili kako voditi miran i srećan život

Nevidljivi ljudi

Takvi starci pravoslavlja su dragoceni i dokaz delovanja blagodati Božije. Oni se nikome ne nameću, ne reklamiraju se, čak i izbagavaju ljude, ali blagodat koju šire magnetski privlači ljude da dodju kod njih po pouku, utehu i pomoć. Oni su lekari za život. Slava Bogu da takvi ljudi i dan danas postoje, makar bili skriveni i po pustinjama, kao nekada u antičkom Egiptu.

Naš pravoslavni starac i lekar za život je boravio na ovim našim prostorima, u planini kao što rekoh. Sticajem okolnosti desilo se da bih starca mogao da posetim na veliki crkveni praznik koji je padao u nedelju, jer sam prolazio njegovim krajem u to vreme. Znao sam da se za vreme praznika okuplja veliki broj vernika kod njega, pa će biti teško doći do razgovora, ali šta da se radi, to je bila mogućnost i valjalo je iskoristiti, Gospod je tako udesio stvari.

Tog dana sam bio na nedeljnoj liturgiji u malom mestu blizu njega, ručao sam i pronašao džip koji će me planinskim putevima dovesti do manastira i starca, ne bi li našao odgovor na neka svoja pitanja i dileme. Džip je vozio simpatičan mladi čovek a u njemu je bila i jedna porodica iz velikog grada, otac i majka u srednjim godinama i dete. Obični ljudi iz grada, obično obučeni, ni po čemu neobični ili zanimljivi. Krenuli smo u planinu put manastira.

Vozač džipa je vozio polako i oprezno, put je bio pun rupa i kamenja, običan automobil teško da bi prošao tim putem. Dan je bio lep i posvetio sam se razgledanju krajolika kroz otvoreni prozor. Razgovor u džipu je bio miran i bavio se uobičajenim stvarima i pitanjima o životu ljudi u tom kraju. Putovanje je trajalo ali smo napokon stigli do manastira. Iznenadilo me je da ispred manastira nije bilo velike gužve, čak je bio i prazan, samo par automobila i ljudi koji nešto čekaju. Izgleda da je proslava praznika završena i da se narod razišao kućama.

Ušli smo u manastir. Od nekoliko prisutnih žena smo saznali da je duhovnik na odmoru, da je otišao u svoju keliju da malo odahne od gužve i ljudi jer je celo jutro bilo gužve. One sede tu i čekaju da se pojavi, ne bi li dobile duhovnu pouku za neke svoje probleme. Da, duhovniku dolaze samo ljudi sa problemima koji traže savet i pomoć. Mnogi od njih ne razumeju dobro šta im je rečeno ili ne primene duhovni lek koji im je dat, ne promene rdjave navike ili jednostavno ne prihvate savet, ali se puno njih i isceli, pogotovo ako se duhovnik pomoli za njih. Kakav će biti ishod sa ovim ženama, koje očigledno nisu bile revnosne pravoslavne vernice, samo Bog zna. Seli smo sa njima, rešeni da sačekamo. Ubrzo smo bili i posluženi vodom, kafom i kolačima. Dan je bio lep, smiren. Moji saputnici iz džipa su mirno jeli kolače, pa razgledali okolinu.

Čekali smo nekih pola sata a onda se pojavio duhovnik, stari monah, otvorio crkvu i ušao u nju. Žene koje su čekale su ušle prve. Njihov razgovor sa duhovnikom je trajao skoro desetak minuta a onda kada su one izašle, duhovnik je pozvao i nas da udjemo. Ušao sam sa svojim saputnicima, celivao prestonu ikonu i sve bitne ikone u crkvi i stao sa strane. Pustio sam moje saputnike da prvi razgovaraju sa duhovnikom, njima verovatno treba lekar za život više nego meni. Jer, ovde niko ne dolazi ko nema neku muku, problem, bolest, patnju ili stradanje. Zdravi i pravi ne dolaze u manastire, oni su zadovoljni životom i sobom.

Starac je pozvao moje saputnike ka sebi, jer je sedeo sa strane. Upitao ih:

„Šta vas muči deco moja, koja vas je muka dovela dovde.“

„Oče, mi smo samo došli da vas pozdravimo, da vam poželimo dug i zdrav život i da nas blagoslovite.“

„A je li? A odakle ste, čime se bavite?“

Kad su mu oni odgovorili, on ih je ispitivački pogledao, poznajem taj pogled duhovnika, i počeo da im priča. Pričao im je o izazovima posla kojim se bave. Hteo je da im prenese poruku o tome. Oni su mirno slušali. Upitao ih je još nekoliko stvari i nastavio da priča. Razgovor se odužio.

Posmatrao sam duhovnika. Imao je dosta godina i delovao je istrošeno i umorno, ali pogled na ruke je otkrivao da je još u punoj fizičkoj snazi. Kada je ulazio u crkvu izgledao je iscrpljeno, a sad odjednom neki žar iz njega isijava i deluje poletno. Pričao je vrlo agilno o nekim stvarima koje su aktuelne u našem društvu, pre svega zašto hrišćani ne treba da doniraju svoje organe. To pitanje kao da se odnosilo na mene, jer mi je to bila dilema, da li iz humanih razloga treba davati deo svog tela drugome. Razjasnio mi je tu dilemu: NE! Pravoslavni hrišćani ne treba da doniraju svoje organe niti da učestvuju u toj novoj vrsti biznisa, niti da dozvoljavaju da se seku na komade kao životinje. Ljudsko telo se ne skrnavi. Samo ću to reći, bez daljih objašnjenja, meni je jasno – donacija organa nije bogougodna.

Razgovor se odužio više od pola sata. Pitao sam se čime su ovi ljudi ispred mene blagosloveni da im veliki duhovnik posvećuje toliko vremena i da tako aktivno priča sa njima. Nekada duhovnici kažu reč ili dve i završe sa posetiocima. Ovima je duhovnik posvetio pažnju i vidi se da mu je bilo milo u razgovoru sa njima. Počeo sam da posmatram svoje saputnike, šta to ima u njima. Nisam video ništa posebno. Trbušasti otac i pomalo umornog izgleda majka, intelektualci iz velikog grada, neka srednja klasa rekao bih, uz zdravo i ćutljivo dete.

U jednom trenutku je otac porodice, valjda videći da drugi ljudi čekaju, prekinuo duhovnika sa molbom da ih blagoslovi za put, jer im vreme ističe. Starac ih čudno pogleda, to je onaj prozorljiv pogled koji sam vidjao ranije kod pravoslavnih duhovnika, ustade starac i reče im:

„Dobro, očitaću vam molitvu ali vama moj blagoslov ne treba, vi živite mirno i srećno.“

Tad sam shvatio ko su oni i zašto im se duhovnik naizgled bez razloga posvetio.

Stari monah je očitao molitvu, oni su se sagli i celivali mu ruku, pozdravili se i krenuli nazad, ustupajući mesto drugima. Odustao sam da bilo šta pitam duhovnika, jer sam kroz taj razgovor dobio veću pouku od pitanja koja sam hteo da postavim. I nikada neću zaboraviti scenu koju sam tada video, koja je govorila više od svih ispričanih priča. Dok su drugi vernici pristupali duhovniku i već mu nešto govorili, on je preko njih dugo i zainteresovano gledao u pravcu mojih saputnika. Znao sam zašto gleda u njih. Susreo je pravednike i to ga je iznenadilo. Otuda i njegova posvećenost njima.

To su oni mali ljudi pravednici koje Bog skriva od ljudi, koje Presveta Bogorodica, Sveta Petka i drugi svetitelji zakrile svojim pokrovom da budu nevidljivi za svet. Oni žive miran i srećan život skriveni od turbulencije sveta koji mi vidimo. Duhovnik je to shvatio, Duh Sveti ga je obavestio, čim je izrekao ono da oni „žive miran i srećan život“ ali očigledno nije imao prilike da ih često vidja, jer njemu dolaze ljudi samo sa problemima, koji traže blagoslov od njega a ne donose ga njemu.

Ovi ljudi su njemu doneli blagoslov svojim prisustvom i utehu da svet nije napušten od Boga. Zato je starac bio tako zatečen a i ja sa njim. Jer, jedno je kada znate da pravednici postoje a drugo je kada se susretnete sa njima i Bog vam ih prikaže.

U povratku iz manastira, nisam hteo da pitam ništa svoje saputnike, niti da saznam išta o njihovom životu, jer znam da Bog čuva takve ljude od radoznalosti nas nesavršenih i palih ljudi, pa nisam hteo da narušavam Njegovu volju.

Blagoslov koji su ti obični nevidljivi ljudi doneli starom monahu i meni je bio dovoljan.

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

9 Ko ima uši da čuje neka čuje.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: