Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Gluvo doba – Lekar za život ili kako voditi miran i srećan život

 

PORODICA BISTRIH MISLI

Odgovor na pitanje kako voditi miran i srećan život dobio sam na neočekivan način. Lekar za život i pravednici koji dele blagoslov

 

Dugo sam se spremao da posetim jednog velikog pravoslavnog duhovnika, starca koji živi udaljen od sveta, u manastiru pod vrhom planine. Stalno sam hteo da ga posetim ali to nije jednostavno, jer je pola godine put do njega neprohodan zbog snega i smetova a u drugoj polovini godine kada se šumskim putem može doći do njega, morate da se organizujete da vas neko preveze džipom i još da pogodite vreme kada nije gužva kod njega od hodočasnika koji žele savet. Jer, on je lekar za život. Leči vaš život, daje vam pouke i terapije kako da živite srećno i mirno. Otuda je popularan i posećen iako živi u nedodjiji.

Lekar za život i pravednici  ili kako voditi miran i srećan život
Nevidljivi ljudi

Takvi starci pravoslavlja su dragoceni i dokaz delovanja blagodati Božije. Oni se nikome ne nameću, ne reklamiraju se, čak i izbagavaju ljude, ali blagodat koju šire magnetski privlači ljude da dodju kod njih po pouku, utehu i pomoć. Oni su lekari za život. Slava Bogu da takvi ljudi i dan danas postoje, makar bili skriveni i po pustinjama, kao nekada u antičkom Egiptu.

Naš pravoslavni starac i lekar za život je boravio na ovim našim prostorima, u planini kao što rekoh. Sticajem okolnosti desilo se da bih starca mogao da posetim na veliki crkveni praznik koji je padao u nedelju, jer sam prolazio njegovim krajem u to vreme. Znao sam da se za vreme praznika okuplja veliki broj vernika kod njega, pa će biti teško doći do razgovora, ali šta da se radi, to je bila mogućnost i valjalo je iskoristiti, Gospod je tako udesio stvari.

Tog dana sam bio na nedeljnoj liturgiji u malom mestu blizu njega, ručao sam i pronašao džip koji će me planinskim putevima dovesti do manastira i starca, ne bi li našao odgovor na neka svoja pitanja i dileme. Džip je vozio simpatičan mladi čovek a u njemu je bila i jedna porodica iz velikog grada, otac i majka u srednjim godinama i dete. Obični ljudi iz grada, obično obučeni, ni po čemu neobični ili zanimljivi. Krenuli smo u planinu put manastira.

Vozač džipa je vozio polako i oprezno, put je bio pun rupa i kamenja, običan automobil teško da bi prošao tim putem. Dan je bio lep i posvetio sam se razgledanju krajolika kroz otvoreni prozor. Razgovor u džipu je bio miran i bavio se uobičajenim stvarima i pitanjima o životu ljudi u tom kraju. Putovanje je trajalo ali smo napokon stigli do manastira. Iznenadilo me je da ispred manastira nije bilo velike gužve, čak je bio i prazan, samo par automobila i ljudi koji nešto čekaju. Izgleda da je proslava praznika završena i da se narod razišao kućama.

Ušli smo u manastir. Od nekoliko prisutnih žena smo saznali da je duhovnik na odmoru, da je otišao u svoju keliju da malo odahne od gužve i ljudi jer je celo jutro bilo gužve. One sede tu i čekaju da se pojavi, ne bi li dobile duhovnu pouku za neke svoje probleme. Da, duhovniku dolaze samo ljudi sa problemima koji traže savet i pomoć. Mnogi od njih ne razumeju dobro šta im je rečeno ili ne primene duhovni lek koji im je dat, ne promene rdjave navike ili jednostavno ne prihvate savet, ali se puno njih i isceli, pogotovo ako se duhovnik pomoli za njih. Kakav će biti ishod sa ovim ženama, koje očigledno nisu bile revnosne pravoslavne vernice, samo Bog zna. Seli smo sa njima, rešeni da sačekamo. Ubrzo smo bili i posluženi vodom, kafom i kolačima. Dan je bio lep, smiren. Moji saputnici iz džipa su mirno jeli kolače, pa razgledali okolinu.

Čekali smo nekih pola sata a onda se pojavio duhovnik, stari monah, otvorio crkvu i ušao u nju. Žene koje su čekale su ušle prve. Njihov razgovor sa duhovnikom je trajao skoro desetak minuta a onda kada su one izašle, duhovnik je pozvao i nas da udjemo. Ušao sam sa svojim saputnicima, celivao prestonu ikonu i sve bitne ikone u crkvi i stao sa strane. Pustio sam moje saputnike da prvi razgovaraju sa duhovnikom, njima verovatno treba lekar za život više nego meni. Jer, ovde niko ne dolazi ko nema neku muku, problem, bolest, patnju ili stradanje. Zdravi i pravi ne dolaze u manastire, oni su zadovoljni životom i sobom.

Starac je pozvao moje saputnike ka sebi, jer je sedeo sa strane. Upitao ih:

„Šta vas muči deco moja, koja vas je muka dovela dovde.“

„Oče, mi smo samo došli da vas pozdravimo, da vam poželimo dug i zdrav život i da nas blagoslovite.“

„A je li? A odakle ste, čime se bavite?“

Kad su mu oni odgovorili, on ih je ispitivački pogledao, poznajem taj pogled duhovnika, i počeo da im priča. Pričao im je o izazovima posla kojim se bave. Hteo je da im prenese poruku o tome. Oni su mirno slušali. Upitao ih je još nekoliko stvari i nastavio da priča. Razgovor se odužio.

Posmatrao sam duhovnika. Imao je dosta godina i delovao je istrošeno i umorno, ali pogled na ruke je otkrivao da je još u punoj fizičkoj snazi. Kada je ulazio u crkvu izgledao je iscrpljeno, a sad odjednom neki žar iz njega isijava i deluje poletno. Pričao je vrlo agilno o nekim stvarima koje su aktuelne u našem društvu, pre svega zašto hrišćani ne treba da doniraju svoje organe. To pitanje kao da se odnosilo na mene, jer mi je to bila dilema, da li iz humanih razloga treba davati deo svog tela drugome. Razjasnio mi je tu dilemu: NE! Pravoslavni hrišćani ne treba da doniraju svoje organe niti da učestvuju u toj novoj vrsti biznisa, niti da dozvoljavaju da se seku na komade kao životinje. Ljudsko telo se ne skrnavi. Samo ću to reći, bez daljih objašnjenja, meni je jasno – donacija organa nije bogougodna.

Razgovor se odužio više od pola sata. Pitao sam se čime su ovi ljudi ispred mene blagosloveni da im veliki duhovnik posvećuje toliko vremena i da tako aktivno priča sa njima. Nekada duhovnici kažu reč ili dve i završe sa posetiocima. Ovima je duhovnik posvetio pažnju i vidi se da mu je bilo milo u razgovoru sa njima. Počeo sam da posmatram svoje saputnike, šta to ima u njima. Nisam video ništa posebno. Trbušasti otac i pomalo umornog izgleda majka, intelektualci iz velikog grada, neka srednja klasa rekao bih, uz zdravo i ćutljivo dete.

U jednom trenutku je otac porodice, valjda videći da drugi ljudi čekaju, prekinuo duhovnika sa molbom da ih blagoslovi za put, jer im vreme ističe. Starac ih čudno pogleda, to je onaj prozorljiv pogled koji sam vidjao ranije kod pravoslavnih duhovnika, ustade starac i reče im:

„Dobro, očitaću vam molitvu ali vama moj blagoslov ne treba, vi živite mirno i srećno.“

Tad sam shvatio ko su oni i zašto im se duhovnik naizgled bez razloga posvetio.

Stari monah je očitao molitvu, oni su se sagli i celivali mu ruku, pozdravili se i krenuli nazad, ustupajući mesto drugima. Odustao sam da bilo šta pitam duhovnika, jer sam kroz taj razgovor dobio veću pouku od pitanja koja sam hteo da postavim. I nikada neću zaboraviti scenu koju sam tada video, koja je govorila više od svih ispričanih priča. Dok su drugi vernici pristupali duhovniku i već mu nešto govorili, on je preko njih dugo i zainteresovano gledao u pravcu mojih saputnika. Znao sam zašto gleda u njih. Susreo je pravednike i to ga je iznenadilo. Otuda i njegova posvećenost njima.

To su oni mali ljudi pravednici koje Bog skriva od ljudi, koje Presveta Bogorodica, Sveta Petka i drugi svetitelji zakrile svojim pokrovom da budu nevidljivi za svet. Oni žive miran i srećan život skriveni od turbulencije sveta koji mi vidimo. Duhovnik je to shvatio, Duh Sveti ga je obavestio, čim je izrekao ono da oni „žive miran i srećan život“ ali očigledno nije imao prilike da ih često vidja, jer njemu dolaze ljudi samo sa problemima, koji traže blagoslov od njega a ne donose ga njemu.

Ovi ljudi su njemu doneli blagoslov svojim prisustvom i utehu da svet nije napušten od Boga. Zato je starac bio tako zatečen a i ja sa njim. Jer, jedno je kada znate da pravednici postoje a drugo je kada se susretnete sa njima i Bog vam ih prikaže.

U povratku iz manastira, nisam hteo da pitam ništa svoje saputnike, niti da saznam išta o njihovom životu, jer znam da Bog čuva takve ljude od radoznalosti nas nesavršenih i palih ljudi, pa nisam hteo da narušavam Njegovu volju.

Blagoslov koji su ti obični nevidljivi ljudi doneli starom monahu i meni je bio dovoljan.

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

9 Ko ima uši da čuje neka čuje.

24 komentara

  • Lepa priča sa još lepšom poukom.Možete li samo da pojasnite deo oko doniranja organa? Ako ne predstavlja problem.Znam za jednog čoveka kome su transplatirali srce(ni manje ni više) i koji je tek tada spoznao Boga,postavši istinski pravoslavan(do tada je bio ljuti ateista),pa me ova tema naročito interesuje.
    Hvala vam.

  • Mislim da nisam sposoban da vam pružim potpuniji odgovor Petkana, osim konstatacije koju sam izneo u tekstu. Zato sam i naveo da je neću obrazlagati detaljnije, iako ima puno divnih primera ljudskosti i milosrdja kada govorimo o doniranju organa, ali svet je pun divnih stvari koje nisu ispravne u suštini.

    S obzirom da ta tema dira u pitanje života i smrti, odnosno produženja života, mnogi zagovornici donacija će postati histerični ako se ta praksa javno osudi.

    Naći će se i puno hrišćana koji će zagovarati donacije organa, jer se time nekome produžava život, ali se time daje alibi ljudima da isceljenje ne traže u Bogu, niti da bolest prihvate kao kaznu i upozorenje, daje se neravnopravna mogućnost bogatima da žive od organa siromašnih, razvija se beskrupulozna trgovina organima i ljudi postaju stoka koja se čereči i razmerava.

    Gospod Isus Hrist je pobedio smrt i Vaskrsenjem nam pokazao da postoji večni život. Nije smisao našeg ovozemaljskog života da ga produžavamo do beskonačnosti, nego da u trenutku smrti damo dobar odgovor na Strašnom sudu i predjemo u život večni, otuda nam par godina ili decenija ne znače mnogo u svetlu večnosti 🙂

  • Naravno,deceniju ili dve ne znače ništa meni ili vama,ali kada ste majka deteta koje treba novi bubreg kako bi ostalo u životu,šta onda?
    Da li ne doniranje znači isto što i ne prihvatanje doniranog?

  • Kad god imamo dilemu ili ne znamo odgovor na neko ključno pitanje Petkana trebalo bi da se pomolimo i zamolimo Boga za odgovor.

    Jutros na Svetoj liturgiji je u Poslanicama čitan deo koji objašnjava da kad god je neko bolestan treba skupa da se pomolimo i pomažemo ga da ozdravi i da mu se gresi oproste, jer gresi su uzrok bolesti. Taj obred se zove jeloosvećenje i treba učestvovati u njemu koliko god puta je potrebno do isceljenja. A Bog svaku bolest može da isceli ili kroz bolest da isceli naše bolesne duše što je još značajnije.

    Donacijom organa ne uklanjamo uzrok bolesti i ničijoj duši ne pomažemo, što je suština hrišćanstva, već greh održavamo i umnožavamo. I ostajemo bez dela svog krštenog i svetog tela sa kojim treba da vaskrsnemo na kraju vremena. Sa čijim srcem ćemo vaskrsnuti, gde će nam se duša smestiti na drgom Hristovom dolasku ako nam uzmu ili daju tudje srce?

    Šta mislite koliko je čudovišno i grešno što je jedan bogati starac od 100 godina koji se preziva Rokfeler do sada imao 6 transplatacija srca?

    Transplatacija organa i donacija organa su djavolja rabota i industrija.

    I na ovom mestu ću zaćutati o ovoj mučnoj temi, da ovom sajtu ne bi nanosio štetu jer će mnogo zlih sila i masovna histerija licemera da se digne protiv protivnika donacije organa, a sve ključno sam izneo.

    Pravoslavni hrišćani ne trebaju da zaveštaju svoje organe kao donatori, niti da ih primaju i budu deo te satanske industrije.

    Sveti Ilija spasi nas i sačuvaj od ovakvih stvari!

  • @S.V. :

    Sve ste objasnili pravim recima. Hvala Vam. Zivim (i rodjena sam) u zemlji gde je transplantacija moguca i dostupna, gde se ima i gde se moze, gde nas na nenametljiv, ali uporan nacin „ubedjuju“ da bi trebalo da potpisemo i zavestavamo svoje organe… Zasto??? Ja sam tu njihovu karticu ispunila sa jednim velikim „NE“. Sa svojim detetom, koji je vec odrastao i punoletan, o ovoj temi nikada nismo pricali do pre pola godine, kada sam sasvim slucajno saznala da i on takodje nosi tu karticu kod sebe i da se isto apsolutno ne slaze za davanje svojih ili primanje tudjih organa… Bila sam u cudu, ali …mozda i ne toliko, jer vaspitavala sam ga od malena u veri pravoslavnoj i bez ikakve nasile ili teranja. Znaci : ako je neko trezven, zdravouman, razborit i pritom krsten, Gospod mu govori, preko sopstvene savesti, sta treba ciniti i kako se ponasati u datim zivotnim situacijama, a prvenstveno ne oslanjati se nikada na svoj nemocan razum, vec „spustiti“ se u srce (gle, upravo je transplantovano (tudje) srce pomenuto gore…!??) i slusati sta ti Gospod govori i sta je Njegova volja. On zna zasto, mi ne. S.V., primetila sam da Vas na ovom sajtu veliki broj ljudi omalovazava i naziva pogrdnim imenima („popovski bot“??? Svasta ! Onda smo velika vecina to i mi, koji se na ovom sajtu usudjujemo reci da smo vernici? …a ja sam to upravo od njih, tih nesrecnih komentatora, ovde i cula ! ), pustite ih i ne obazirite se na njih, sami sebe samaraju i osudjuju. A Vama svako dobro zelim.

  • S.V
    Hvala vam što ste se potrudili da mi date odgovor na ovo pitanje.Nažalost,još uvek mi neke stvari nisu baš jasne. Dugo me zanima ova tema..I sama sam želela da zaveštam organe.
    Ono što me ozbiljno zbunjuje je činjenica da je VMA dobila blagoslov i podršku sabora SPC u vezi sa transplantacijama organa,i da su brojne vladike u javnost iznele stav da transplatacije ne samo da su dozvoljene sa stanovišta hrišćanskog morala,već su za svaku pohvalu,ali samo ako je davalac podstaknut isključivo ljubavlju prema bližnjem,i ako se pri tom ne ugrožava život davaoca.
    Šta više,vladika Lavrentije je svojim primerom pokazao koliko se slaže sa činom doniranja,zaveštavši i sam svoje oragane,a ubrzo zatim su isto učinili brojni sveštenici i monasi iz njegove eparhije.
    Naš patrijarh je, ne tako davno, rekao da zaveštanje organa predstavlja posmrtno dobročinstvo,i da takav čin predstavlja ljubav ne samo prema srodnicima nego i prema svim drugim ljudima.
    Ovo je jedno veoma ozbiljno pitanje,po kojem još uvek nema jedinstvenog stava naše Crkve,a moralo bi da ga bude što pre.

  • Odluka da se javno piše o kontroverznim temama po pitanju vere je uvek skopčana sa svešću da ćete biti napadani i progonjeni, najčešće od onih koji sa temom nemaju veze niti je pisanje njima namenjeno. Ali to je svojstvo zla koje caruje u ljudima, da nasrće na ono što ga razobličuje, otuda je sam Gospod Isus Hrist rekao hrišćanima da će stalno biti gonjeni i da im neće biti lako.

    Kad bi ti koji vredjaju Crkvu, Hrista i veru znali i bili svesni zašto to čine, postali bi istinski hrišćani, jer bi znali uzrok svoje mržnje i mahnitosti, koliko su u vlasti djavola koji ih potpiruje.

    Hvala Blaga na podršci i konstataciji da nam On sam daje razum da prepoznamo tamu i ne mešamo je sa svetlošću.

    Petkana, odgovoriću vam jednom pričom, istinitom. Poznajem jednog dobrog monaha i episkopa, koji podržava novotarije, koje da je apsurd još veći, udaraju na monahe. Ali on toga nije svestan.

    Pokušao sam dva puta sa dosta obzira da mu skrenem na to da te novotarske ideje idu protiv same Crkve, no bez uspeha, kao da ne razume očigledno, negde je njegova duša zatvorena za taj deo istine.

    On je inače dobra osoba i dobija blagodatne darove u molitvi, ali zašto mu je Bog poslao iskušenje koje ga porobljava ne znam. To se sigurno dešava i meni i svakom drugom, iskušenje nas porobljava tamo gde smo slabi. Djavo uvek nadje gde smo slabi i tu nas hvata.

    Mnogo smo slabi kao ljudi, zato toliko treba da se molimo Gospodu za pomoć da nas sačuva i uputi na pravi put.

    Danas je Sveti Ilija, setite se da njemu uputite molitve kad god vam treba moćna pomoć, jer je on posebno veliki svetitelj, jedini koji je živ uznesen na nebo i čija je molitva odmah uslišena od Boga.

    Sveti Ilija moli Gospoda Boga za Srpsku crkvu, Svetog patrijraha, vladike, sveštenike, monahe i narod verni srpski da nas sačuva od zla, da nam podari celomudrenost i silu da pobedimo djavolove sile. Amin.

  • Sa cijim srcem cemo vaskrsnuti ?-kaza autor .
    Ili ne daj boze vecni zivot bez doniranog bubrega ?
    Verovatno ce On naci nacina da isceli i vama telo kao i onim pravednicima sto im glave odsekose , grkljane izvadise , sto ih bombe raznese ili ih spalise na lomaci ?
    Ako je Sin mogao vracati vid ,moze i Otac stogad..
    Sudice vam (nam) se prema namerama vasim…

  • Cinizam prema veri je posebno cenjeno svojstvo na mitarstvima koje tužioci visoko ocenjuju.

    Pošto je Vojsije pomenuo jednu tipičnu zamenu teza, svojstvenu ljudima koji pravoslavnu veru baš i ne poznaju, iako ne odgovaram na cinične komentare, ovde ću dati jedan komentar.

    Tim pre što svi navedeni u komentaru nisu svojom voljom skrnavili svoje telo, nego su to prema njima učinili drugi, oni koji su ih mučili, ubijali i čerečili a to je velika razlika.

    Pravoslavna vera je nezamisliva bez Svetog pričešća, nema spasenja duše bez pričešća telom i krvlju Hristovom koja nam oprašta grehe i čisti dušu.

    Nijedan svetitelj nije zaslužio venac svetosti bez učešća u Svetoj liturgiji i bez primanja Svetih darova. Osim jednog, koji je izuzetak koji potvrdjuje pravilo – Sveti Onufrije Veliki.

    Njemu su andjeli u pustinju donosili Sveto pričešće. Istine radi, po rečima samog svetitelja andjeli su to donosili i drugim pustinjacima, ali smo Svetog Onufrija uzeli za primer.

    Zaludjen vernik može reći da njemu ne treba Crkva a ni liturgija, već da će i njemu andjeli donositi Svete darove, jednog dana, možda.

    Kakva glupost, zar ne, uporedjivati sebe sa Svetim Onufrijem Velikim, svetiteljem koji je živeo revnosno u manastiru po svim pravilima dok ga po Božijem promislu njegov andjeo čuvar nije poveo u pustinju da se usavršava u čistoti duše i to 60 godina!

    A onda se pojavi hrabri vernik koji misli da je dostojan onoga čega je Bog udostojio Svetog Onufrija, ili pak komentator koji se hrabro i naivno usudi da poredi svete mučenike sa grešnim nama, da izvodi paralele bez ikakvog razumevanja suštine života i Božijih zapovesti. Meša se istinsko žrtvovanje za veru sa patetičnim humanizmom i gordim umišljanjem da svojim organima spašavamo svet a da u stvarnosti sebe nismo u stanju da spasemo.

    Zato se te stvari ne mogu relatizovati i poistovećivati. Bozija volja i naredba je da se kršteno telo ne skrnavi svojom voljom.

    I to nije stvar dobre namere.

    Dobra namera i znak ljubavi je dati detetu sladoled a posledice su da dete postane debelo i bolesno, dobije dijabetes od šećera naše ljubavi.

  • Zahvaljujem za izuzetak koji ste mene radi napravili…
    Nisam hteo biti (nikad) cinican prema veri vec prema delu vaseg komentara koji sam citirao.Nadam se da cete prihvatiti moj stav da deo vaseg komentara i vera
    pravoslavna nisu isto …
    Ne znam koji se to zaludjeni vernik poredjivao sa svetim Onufrijem ( za kog do sad nisam -gresan- cuo) i gde ste to povezali sa mnom , ali me ta crtica o njemu veoma obradovala , jer ipak ima nade za one koji `privatno` veruju…
    U pravu ste za ono da oni koje pomenuh nisu sami sebe povredjivali ali ja nisam
    mislio na svete mucenike koji se zrtvovase za veru vec za obicne ljude-pravednike koji postradase „na pravdi Boga„.
    Meni je samo prepateticno delovalo ono za ljude bez srca i drugi Hristov dolazak.Trebali bi se i vi i ja cesto zapitati da mozda nismo i mi medju kandidatima da drugi Hristov dolazak docekamo `bez srca` bez obzira sto ga nikom nismo donirali. .
    P.S.
    Mene ne iznenadjuje sto vi znate da ja `pravoslvnu veru bas i ne poznajem` i da sam neko `bez ikakvog razumevanja sustine zivota` jer vi znate i koje to dobre namere Bog knjizi u dobre a koje ne , znate i sta vole tuzitelji u mitarstvima …
    I bez obzira sto se zgrazavate na tezu o nepogresivosti pape , sigurni ste u nepogresivost vasih pogleda na zivot,veru,pravoslavlje,hriscanskvo,podnebeske i ine sile .
    Znm,znam… nisu to vasi stavovi vec pravoslavna celomudrost koja bas kroz vas progovara.

  • S.V
    Pokušala sam da razumem ono što ste hteli reći.
    No činjenica je da ovako važna tema ne bi smela da se svrstava u kontravezne.
    Iako mi razum traži dodatna objašnjenja,složila bih se sa našim patrijarhom.Hrišćanski je pomagati drugima,pa i život(srce,bubreg) dati ako zatreba.
    Znam da ne bih imala nikakvu dilemu kada bi život mog deteta zavisio od nekog mog organa.I ne bih se kajala. Pa neka mi Bog oprosti ako grešim.
    O potezima nekih drugih ljudi(Rokfeleri i sl.) nije predmetno raspravljati.

  • Tema je složena u svakom pogledu i zahteva dosta pisanja Petkana a hteo sam to da izbegnem, jer kad god se iznose kod ovakvih tema krajnji zaključci, ljudi će pogrešno shvatiti stav.

    Patrijarh je rekao da podržava transplataciju organa ako je ona čin ljubavi prema bližnjem. To je jedino prihvatljivo kada zbog potrebe doniramo za nama poznatu osobu, jer nekome nama bliskom treba koža, koštana srž, bubreg.

    Ali zaveštati organe posle smrti trgovcima, i neimenovanima, u čemu je tu čin ljubavi prema bližnjem i žrtvovanje?

    Hajde neka, meni je svejedno, može nekome da pomogne, kažu donatori, činim dobro delo, humano, produžiću nekom život i nije bitno šta rade sa mojim telom kome ide.

    Pa bitno je, kao što je i bitno i presudno da se ljudi ne kremiraju nego da se sahranjuju.

    U svakom slučaju, možda zvuči apsurdno, ali iskreno meni se više dopada to što slušate patrijarha, nego neimenovane pisce na internetu, jer time poštujete duhovnu vertikalu. I ja slušam i poštujem patrijarha jer ona ima najveću duhovnu vlast nad nama, meni njegov blagoslov znači, ali neću biti donator organa, niti to podržavati, jer to nije zapovest Crkve a moja mi svest kaže drugačije.

    Budite mi dobro.

    Vojsije, nemojte mučiti sebe i čitati autore koji vam se ne dopadaju, gubljenje je vremena i živaca, posebno kad znate da vam ide na živce.

    Zbog obaveze prema javnoj reči i ovom sajtu ja moram da pročitam sve komentatore na moje tekstove, mada bih neke odmah preskočio kad im vidim ime. Srećom zbog još uvek postojeće slobode izražavanja, imam komfor da sa takvim komentatorima ipak ne moram da komuniciram, što samo potvrdjuje vašu ocenu mog karaktera.

  • Zanimljivo…istu preporuku o nečitanju vaših tekstova ste mi ostavili ranije i ispod jednog teksta koji ste potpisali imenom i prezimenom.Kao sto ste i gorepomenuti dogadjaj opisali u jednom od tih ranijih tekstova. Da nisam pogubio vreme i zivce (kako vi rekoste 🙂 ) citajuci vase tekstove sad bi se vratio u arhivu baste da ih nadjem..
    O vasem karakteru , koliko se secam,nikad nisam nista komentarisao .
    A tekstovi ..
    sto imaju vise komentara znaci da su vise ‚‚bure‚‚ izazvali , sto je opet plus autoru..sto nista ne govori o njihovom kvalitetu..
    Petkani ste na kraju oddgovora napisali da bude dobro a meni ne 🙁 .
    Nije valjda da pravoslavni pravednici poput vas zele da budu dobro samo oni koji se slazu s njima ?

  • „Zanimljivo“ je da organi ne mogu da se presađuju sa mrtvog čovjeka.

    Čovjek mora (po zakonu) da bude u stanju moždane smrti da bi iskoristili njegovo srce. Umre tek u trenutku kad mu izvade srce.

  • ? Vojsije, i vama svako dobro želim, samo što Petkani pružam podršku jer se ona bori na putu ispravne vere. Verujući ljudi su stalno pred iskušenjem i izazovima, na njih se najviše nasrće.

    Po vašim komentarima vi ste svoje bitke završili, pobedili u njima i utvrdili se u sopstvenom pravoverju – sebe ste postavili kao meru svoje vere, pa su vam i sve bitke utihnule. Sveti starci bi to nazvali pobedom onog drugog.

    Nemojte misliti da vas vredjam, naprotiv, to se u pravoslavlju zove razobličenje onoga što vas vodi, one tamne inteligencije koja vam okiva um. To nije ništa ponižavajuće, mnogi svetitelji su bili još pod gorim uticajem nečastivog pa su se preumnili, setimo se samo Svete Marije Egipćanke ili Svetog Kiprijana, koji je bio veštac paganin, da bi jednog trena shvatio svoju zabludu i kome služi. Danas nas Sveti Kiprijan štiti od magova i čarobnjaštva.

    Vlaho, odlično zapažanje, da bi presadili nekome srce, darodavca morate da ubijete! Jer srce je centar duše i života, moždana smrt nije okončanje života, ono nastaje tek kada srce stane.

  • Zahvaljujem na podršci,ovih dana potrebnija no ikad…
    Vojsije,dobar ste vi čovek,to se oseća,ali tvrdoglaviiii 🙂

  • s.v.
    Slozio bih se sa Andjelom da je prica dirljiva i lepa.Pratim vase teme na ovoj stranici i sve su lepe,patriotske i produhovljene.Pitao bih vas da li znate da u nekom manastiru zivi duhovnik(starac) kao u pomenutom tekstu jer imam potrebu za „razgovor“.Takodje bih otisao sa porodicom i da naglasim nemam nikakvih problema u zivotu.Radim,ozenjen sam i imam sina od 8 meseci koji mi se svakog jutra budi gukanjem is kreveca,to je osecaj koji sam za sebe govori i tera na zahvalnost bogu zbog blagodati koja mi je grsnom poklonjena njegovom miloscu.Hvala

  • Na ovo pitanje je jednostavan odgovor, vaš sveštenik koji vas ispoveda i dolazi vam u kuću da sveti vodicu, on je vaš duhovnik. Njemu se poveravate oko svega što vas tišti i sa njim „razgovarate“.

    Tražiti duhovnike i starce iz radoznalosti i želje za duhovnim ćaskanjem ili nastojanja da se poznati monah predstavi kao duhovni učitelj kod koga se odlazi u pustinju, nije ispravan put i može odvesti mnoge na kriv put.

    Ima puno izgubljenih bogotražitelja koji su se tako zaneli, pogordili i umislili jer imaju „duhovnika“. Ne mislim ovim na vas, nego pišem za sve one koji se nadahnjuju velikim idejama.

    A Gospod nam uvek sve uredi da nam je na dohvat ruke.

    Tako da je savet vama da se držite svog sveštenika a sam Gospod će vam urediti da se vidite ili upoznate sa duhovnikom koji vama odgovara. To može biti u bliskom manastiru ili negde na proputovanju, kroz tribine ili kroz knjigu, čudni su putevi Božiji.

Ostavite komentar