NEČISTE POMISLI MONAHA
Od koga i čega dolaze nečiste pomisli koje raspiruju strast i umnožavaju greh kod monaha i kako da se odbrane piše Ava Evagrije u Dobrotoljublju
Nečiste pomisli koje se zadržavaju u nama usled strasti, nizvode um u propast i pogibao. Jer, kao što se pomisao na hleb zadržava kod gladnog usled gladi, i pomisao o vodi u žednom usled žeđi, tako se i pomisao o novcu i drugim imanjima zadržava u čoveku zbog srebroljublja, a sramne pomisli zbog strasti pohote. Na taj način se objašnjava i naše zadržavanje na pomislima sujete i raznim drugim. Nemoguće je da um, koji je pogružen i potopljen u takve pomisli, stane pred Boga i ukrasi se vencem pravde. Tim pomislima je bio pokraden onaj jadni um koji se, po jevanđelskoj priči, odrekao večere bogopoznanja. Na isti način je i onaj koji je svezan za ruke i noge i bačen u krajnju tamu, od takvih pomisli imao satkanu odeću, koju je Onaj koji ga je pozvao smatrao nedostojnom svadbe. Svadbeno odelo je bestrašće slovesne duše koja se odvojila od svetskih pohota. Kakav je uzrok toga da pomisli o čulnim stvarima, zadržavajući se, kvare poznanje – reći će se u poglavljima o molitvi.
Freska – Rumunski manastir Voronet Moldavija
Demonskoj pomisli se protive tri pomisli, koje je odsecaju kada se zadrži u umu: anđelska, naša i ona koja proizilazi iz naše volje kada se ustremi ka dobru, kao i još jedna naša, koja proizilazi iz ljudske prirode, na osnovu koje i neznabošci, na primer, vole svoju decu i poštuju svoje roditelje.
Dobroj pomisli se protive samo dve pomisli: demonska i naša koja proizilazi iz naše volje koja se ustremila ka zlu. Jer, od prirode ne proizilazi nikakva zla pomisao, budući da od početka mi nismo bili zli, jer je Gospod na Svoju njivu posejao dobro seme. Bilo je vreme kada nije bilo zla i opet će biti kada ga neće biti. Semena vrline su neuništiva. U tome me podržava jevanđelski bogataš koji je, i budući osuđen na ad, ipak još bio milosrdan prema svojoj braći – a milosrđe je najbolje seme vrline.
Neki od nečistih demona uvek sede pored onih koji čitaju starajući se, na svaki način, da um odvuku na nešto drugo. Često se dešava da oni kao povod uzimaju čak i Božanstveno Pismo kako bi ih naveli na rđave pomisli. Dešava se da oni nasuprot običaju navode na zevanje ili na težak san, koji se mnogo razlikuje od običnog. To sam sam na sebi ispitao i to dosta često, iako nisam dobro razumevao uzrok.
Od Svetog Makarija sam slušao da je i zevanje neblagovremeno, i da je san od demona. Kao dokaz toga on navodi običaj iz drevnog predanja da se prilikom zevanja na usta polaže krsno znamenje. Sve to mi od njih trpimo stoga što pri čitanju nemamo trezvenu.pažnju i ne sećamo se da čitamo svete reči Boga Živog.
Kod demona se dešavaju prepuštanja i uručivanja, ukoliko neko od njih iznemogne u borbi i ne uspe da pokrene svoju voljenu strast. Razmotrivši to, našao sam sledeće: ako nam pomisli neke strasti dugo vremena ne dosađuju, a zatim se ona neočekivano pokrene i počne da peče, iako mi za tako nešto nismo dali nikakav povod nekom svojom nemarnošću, onda znajte da je na vas ustao demon još više zao nego prethodni. Zauzevši mesto prethodnog, on je ispoljio svoje zlo. Videći to, neka um pribegava Bogu, uzevši kacigu spanjenja, obukavši se u oklop pravde, izvukavši mač Duha i podigavši štit vere (Ef.6,14-17). Pogledavši na nebo sa suzama, neka on govori: Gospode Isuse Hriste, silo spasenja moga (Ps.139,8), prikloni uho Svoje i požuri da me skloniš. Budi mi Bog zaštitinik i dom pribežišta koji će me spasti (Ps.30,3).
Neka on, naročito pošćenjem i bdenjima, svoj mač učini blještavim. Nakon toga će stradati još neko vreme, napadan i zasipan raspaljenim strelama lukavog, ali će najzad i taj demon, malo-pomalo, postati isti kakav je bio i njegov prethodnik. On će se umiriti, sve dok ne priđe da ga zameni neki još gori od njega.
Nečiste pomisli se često odnose i šire na mnoge stvari, plove preko velikih mora, ne odbijaju duga putovanja, pokretane plamenom strašću. Međutim, ako su unekoliko očišćene, postaju mnogo pritešnjenije nego što su one (neobuzdane) i usled slabosti strasti ne mogu da se šire na mnoge stvari. Zbog toga se one kreću najviše u krugu onog što je prirodno i, po premudrom Solomonu, neko vreme lutaju (Prič.7,12), sabirajući trsku radi bezakonog pravljenja cigli (Izl.7,12), ne dotičući se pleve. I tako, potrebno je izuzetno čuvati srce kako bi se ono kao srna izbavilo od mreže i kao ptica od zamke (Prič.6,5). Jer, lakše je očistiti nečistu dušu, negoli već očišćenu i opet izranjavljenu ponovo uzdići do zdravlja, zbog toga što demon tuge uvek uskače u zenice očiju i za vreme molitve izobražava izgled idola grehovne strasti.
Slovesnu prirodu, umrtvljenu grehom, Hristos budi (na pokajanje) sagledavanjem svih vekova (tj. prošlih, sadašnjih i budućih). Njegov Otac, pak, dušu koja umire Hristovom smrću, koja umire grehu, vaskrsava bogopoznanjem. To i znače reči apostola: Ako s Njim umresmo, s Njim ćemo i živeti (2.Tim.2, 11).
Kada um skine starog čoveka i obuče se u onog koji je od blagodati, ugledaće svoje stanje sličnim safiru ili boji neba, što Sveto Pismo naziva mestom Božijim, kakvim su ga videli starci na Sinaju (Izl.24,10).
Um neće uvideti mesto Božije u sebi ukoliko ne stane iznad svih pomisli o veštastvenom i tvarnom. On, pak, ne može da stane iznad njih ukoliko se ne svuče od strasti koje ga vezuju sa čulnim predmetima i pomisao oraspoložuju prema njima. Te strasti će svući uz pomoć vrlina, a proste pomisli posredstvom duhovnog sagledavanja. Međutim, i to će napustiti kada mu se javi ona svetlost koja za vreme molitve znamenuje mesto Božije.
Ava Evagrije
Izvor: Dobrooljublje