Poezija danas u Americi – Čarls Simić

POEZIJA I AMERIKA

Kako izgleda poezija danas u Americi govori poznati srpsko američki pesnik Čarls Simić nakon dodele književne nagrade Poetski Laureat 2007 godine

To­kom ra­ni­jih go­di­na pro­či­tao sam isu­vi­še ese­ja knji­žev­nih kri­ti­ča­ra ili čak pe­sni­ka, u ko­ji­ma se sa si­gur­no­šću tvr­di­lo da je po­e­zi­ja ge­ne­ral­no pre­zre­na i da je go­to­vo ni­ko u SAD i ne či­ta. Se­ćam se ka­ko bi mo­ji stu­den­ti knji­žev­no­sti za­ko­lu­ta­li oči­ma kad bih ih pi­tao da li vo­le po­e­zi­ju, ili mo­jih sta­rih sred­njo­škol­skih dru­go­va ko­ji bi se istin­ski uz­bu­ni­li kad bi ču­li za mo­ju ne­skri­ve­nu lju­bav pre­ma njoj.

Čarls Simić

Pa­tri­ot­ski, sla­du­nja­vi i sti­ho­vi sa raz­gled­ni­ca još se i mo­gu pod­ne­ti, ali ono što mo­der­ni pe­sni­ci pi­šu od­i­stin­ski vre­đa sve one „pra­ve Ame­ri­kan­ce“ ko­je je Sa­ra Pej­lin to­kom po­sled­njih iz­bo­ra bez pre­stan­ka ve­li­ča­la. Ipak, to­kom vre­me­na ko­je sam pro­veo kao pe­snik – la­u­re­at, ot­krio sam da to ni­je isti­na. U ze­mlji u či­jim ško­la­ma se knji­žev­nost iz go­di­ne u go­di­nu sve ma­nje izuča­va, gde sve ma­nje lju­di či­ta knji­ge, gde i ina­če po­vo­dom naj­ve­ćeg bro­ja pi­ta­nja vla­da pot­pu­no ne­zna­nje, po­e­zi­ja se či­ta i pi­še vi­še no ikad.

Ko ne ve­ru­je, ne­ka ma­lo pro­če­pr­ka po ono­me što je do­stup­no na in­ter­net­skoj mre­ži. Ko su ti lju­di ko­ji su re­še­ni da pre­ne­su na nju go­to­vo sva­ku pe­smu ko­ja je ikad na­pi­sa­na na ovom je­zi­ku? Oda­kle im vre­me­na za ta­ko ne­što? A da ne spo­mi­njem na hi­lja­de blo­go­va, pe­snič­kih on­lajn-ma­ga­zi­na, i ozbilj­nih i onih gde sva­ko mo­že da oka­či pe­smu ko­ju je nje­go­va osmo­go­di­šnja kći na­pi­sa­la po­vo­dom smr­ti svo­je zlat­ne ri­bi­ce.

Lju­di ko­ji su mi se ne­pre­sta­no obra­ća­li mej­lo­vi­ma i pi­smi­ma deo su tog sve­ta. Hte­li su da ne­dvo­smi­sle­no ob­zna­nim šta pred­la­žem da se uči­ni ne bi li po­e­zi­ja bi­la još po­pu­lar­ni­ja u Sje­di­nje­nim Državama. Za raz­li­ku od mo­jih pret­hod­ni­ka ko­ji su ima­li go­mi­lu pa­met­nih ide­ja, po­put one da se so­be u svim ame­rič­kim mo­te­li­ma po­red Gi­de­o­no­ve Bi­bli­je snab­de­ju po jed­nom pe­snič­kom an­to­lo­gi­jom (Jo­sif Brod­ski) ili ur­gi­ra­li u dnev­nim no­vi­na­ma da štam­pa­ju pe­sme (Ro­bert Pin­ski), me­ni se či­ni­lo da je s po­e­zi­jom sve u re­du.

Ko­li­ko sam mo­gao da vi­dim, da­nas se vi­še po­e­zi­je či­ta i pi­še no ikad u na­šoj isto­ri­ji. Da­kle, uko­li­ko se da­nas či­ta i pi­še vi­še po­e­zi­je no ika­da do­sad, to mo­ra da je za­to što ona is­pu­nja­va ne­ku iskon­sku po­tre­bu. Gde bi ovi Ame­ri­kan­ci, ko­ji za raz­li­ku od svo­jih kom­ši­ja ni­su volj­ni da tra­že spa­se­nje u cr­kvi, mo­gli da is­ka­žu svo­ju ljud­sku ne­vo­lju, ne­go­li u pe­smi? Gde bi dru­gde mo­gli da pro­na­đu dru­štvo isto­mi­šlje­ni­ka ko­ji­ma je sta­lo do ne­če­ga što su na­pi­sa­li Emi­li Di­kin­son ili Bi­li Ko­lins?

Kad bi me pi­ta­li da su­mi­ram svo­je is­ku­stvo pe­sni­ka-la­u­re­a­ta, re­kao bih da u Ame­ri­ci ne­ma ni­čeg što vi­še uli­va na­du, ni­ti ičeg za­ni­mlji­vi­jeg, od nje­ne po­e­zi­je.

.

Čarls Simić

Čarls Simić (Charles Simic) je srpsko-američki pesnik, esejista i prevodilac rođen u Beogradu 1938. godine. Zajedno sa svojom porodicom otišao je u Sjedinjene Američke Države 1953. godine. Pesme je počeo da piše još u srednjoj školi da bi se, kako kaže u jednom intervjuu, svideo devojkama. Na njegove pesničke početke posebno su uticali američki pesnici: Volt Vitmen, Emili Dikinson, Volas Stivens i dr.

Kao prevodilac Čarls Simić je veoma značajan za Srbiju, jer je prevodivši Vaska Popu, Ivana Lalića, Milorada Pavića, Radmilu Lazić, Novicu Tadića tako doprineo popularizaciji srpske književnosti u SAD. Sačinio je i jednu antologiju srpske poezije Konj ima šest nogu.

Član Američke akademije za umetnost i književnost postao je 1995. godine. Čarls Simić je dugo godina profesor na Univerzitetu u Nju Hempširu gde predaje američku književnost i kreativno pisanje.

Književni kritičari u Americi kažu za njegove pesme da su one kao: „precizno konstruisane kineske slagalice“.