Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Roditi se srećan – Recepti za srećan život

 

RODITI SE SREĆAN

Priča objavljena u zajedničkoj knjizi Mirjane Bobić Mojsilović Recepti za srećan život,. 2013. godine

 

– E, sine moj, kakva te kolijevka zaljulja, takva te lopata zagrne – čula bih majčine reči baš uvek kada bih kao dete sa oduševljenjem pričala o svojoj blistavoj budućnosti.

– Šta me briga za tu tvoju kolevku i lopatu. Tako MORA biti! – prošaptala bih.

Onda bih zaćutala.

– Kako znaš? – upita me starija sestra gledajući s visine. Zbog takvog pogleda nikada joj nisam otkrila tajnu. Znam, pravi se važna što ima šest godina prednosti u odnosu na mene.

Recepti za srećan život - Mirjana Bobić Mojsilović i priča prijatelja Roditi se srećan

Kako znam? Evo ovako.

Pretopli julski dan oko podneva. Igram se sama ispred zgrade jer su druga deca otišla na spavanje ili na ručak. Meni se ne ide. Niko me ni ne zove.

Svaki dan se igram od jutra do večeri. Bezbrižnost je drugo ime za moje detinjstvo. Takvo je detinjstvo većine dece koja su odrasla u tom predivnom malom gradu, na obali divlje reke Drine.

Dovoljna sam sama sebi, naročito u igri „trgovca“. Pasionirano slažem igračke u improvizovanu prodavnicu, pri ulazu u zgradu, na ravnom delu betona, uz stepenice.

Pomoćnika nemam. Niko neće da se igra pomoćnika.

Papirne novčanice, nacrtane prethodne večeri, smeštene su u kutiji prepravljenoj za trgovačku kasu. Udarim tri-četiri puta po njoj, ladica se otvori i po ko zna koji put brojim novčanice iscrtane voštanim bojicama na papiru, prećutno uzetog iz sestrinog bloka broj 5. Iz džepa vadim sitan novac koji mi je pretekao od sladoleda. Da se nađe za one sa krupnim novčanicama.

Ubeđena sam da su trgovci najsrećniji ljudi. Sve što ima u prodavnici je njihovo, kao što je ovo moje, pa mogu da rade s tim šta hoće. Priznajem, kod mene nedostaju neki artikli iako svakodnevno popunjavam police. Nije primećeno kada sam uzela šećer, pirinač, brašno, ni kada sam pakovala u kesice od bombona na kojima bih posle napisala cenu. Možda je i primetio, ali po nekom nepisanom pravilu ćutke je posmatrao. Ni pohvale ni kritike nema za moj trud. Onako, najgore kako može biti.

Cene su mi kao u prodavnici. Ne prodajem ispod cene.

Dodajem i mali tapacirani nameštaj, napravljen po meri za manju lutku, dobijen od oca za rođendan. Pogledam, prava mala robna kuća. Ne mogu nameštaju odrediti cenu. Žao mi ga prodati. Na mali drveni sto ponosno stavljam minijaturne šoljice za kafu od pravog porcelana. Donela mi komšinica Ildika s letovanja tako da ni one kao ni nameštaj nisu za prodaju. Pokloni se ne prodaju, zar ne? Zato u njih sipam sok iz tetrapaka za osveženje.

Ildika je, u potrazi za poslom, iz Banata stigla u moj mali grad na obali divlje reke. Kada ga je napuštala sa ćerkom Lidijom, tek malo starijom od mene, ostavila mi je sve njene igračke. I te igračke, koje sam godinama čuvala, kao da su me prevele na drugu obalu divlje reke i odvele stotinama kilometara prema severu, na samu mađarsku granicu.

Ildiku i Lidiju nikada više nisam videla.

Od starih novina pravim male novine. Duplikati sličica iz albuma „Životinjsko carstvo“ su umetničke slike. Iz mašine za šivenje uzimam komade materijala pa savijam u rolnu. Pored njih stavljam lenjir i makaze, dok mi u kutijici od eurokrema svetlucaju dugmići svih vrsta.

Eto, posle toliko godina, kada se setim moje male robne kuće, zaključim da je to bila prethodnica današnjih trgovinskih centara, kojih u mom malom gradu na obali divlje reke, nije bilo.

Prometno je oko tri popodne, kada se stanari zgrade vraćaju s posla. Razgledali bi, neko bi popio minijaturni sokić ili kupio sličicu te stavio gvozdenjake u kasu. Poneko bi ostavio pare, a da ništa nije kupio (što me nerviralo). Neko bi me pomilovao po kosi ili štipao za obraze (što me užasno nerviralo). Ali, reči hvale nisu izostajale. Bilo je i komentara: „Dete ima jevrejske krvi, garant!“ Ili: „Mala je rođeni trgovac“ i drugih. A ja bih „nabacila“ svoj najslađi osmeh i poželela im prijatno popodne.

Julski dan vreo, podne je, nije se mogao očekivati promet.

Dočekala sam samo Biseru Ciganku – čista, lepa, nasmejana, sva nakićena. Oko vrata đerdan do đerdana. Ima i zlatni zub. Vraća se s pijace, te da kafu popije. Čekala sam da kafa bude skuvana, pa polako niz stepenice pazim da se ne prospe. Bisera je čuvala moju prodavnicu i razgledala mali nameštaj.

– Oko čega sve ljudi ruke sviju, majko moja. Kako je lijepo napravljeno.

– To nikako nije na prodaju – rekoh ponosno.

– Nemam ja, dijete, čime ni kupiti. Žedna sam, vode bih popila – rekla je.

Otišla sam po vodu i opet je zamolila da mi pripazi na stvari, iako nikoga živog nije bilo na vidiku. Uz vodu, ponela sam i kolače koji su stajali na stolu. Niko nije primetio da sam ih uzela.

– Ti mene ugosti k’o velika, a ni u školu ne ideš. Koliko ti je godina?

– Šest, na jesen ću u školu.

– Hoćeš da ti gledam u dlan? Ali moraš mi dati makar najmanju novčanicu jer neće „na prazno“ da se otvori.

Udarila sam nekoliko puta po kutiji, otvorila ladicu, dala pravi gvozdeni novčić i pružila ruku. Gledala mi po dlanu, nešto šaputala, ali svaki put kada bi se nasmejala njen zlatni zub bi zasijao, a đerdani bi zaigrali na grudima.

-T i si rođena pod srećnom zvijezdom, najljepšom i najsjajnijom. Bićeš duga vijeka, zdrava, bogata, slavna. U ljubavi ti sreću vidim. Šta god budeš radila i kakvog se god posla prihvatila, biće ti samo nafaka (sreća) od njega. I blagoslovena ti ova ručica kojom si mi ovu čast donijela!

Raširila sam oči od uzbuđenja zbog najave tolike nenadane sreće.

Na rastanku mi dade veliku, lepu, crvenu jabuku, koju sam stavila na policu.

Iako mala, sa nepunih sedam godina, uviđala sam razliku između nekih ljudi iz košmiluka, srećnijih, uspešnijih i bogatijih, i onih u mojoj kući.

Nakon Biserinih reči, postade izvesno da ću i ja biti kao ti „neki“.

Čista srca sam poverovala olako izgovorenim rečima šestogodišnjem detetu, od strane umorne žene pune zahvalnosti. Kako da ne poverujem kada sam toliko puta slušala priče o tome kako Bisera sve „pogađa“. Zato je rado i primaju u kuću.

Na sva moja sanjarenja o budućem lepom životu, te bogatstvu, ljubavi, slavi, zdravlju, mati nikada nije preskočila da mi kaže: – Pusti snovi, kakva te kolijevka zaljulja, takva te lopata zagrne.

Kao da je to govorila iz nekog, samo njoj razumljivog inata.

Bisera je otišla, ali njene reči su ostale. Kuda god sam išla, koja bi mi god opasnost pretila, umirivala bih se njenim rečima. Jer šta meni može biti, ako sam ja rođena pod srećnom zvezdom? Samo je trebalo sačekati neminovnu promenu okolnosti. Jedan komšija reče, onako usput, kako mi je „srce veliko, a duša nemirna, te da ću, verovatno, otići daleko od kuće“. Učiteljica bi uvek naglašavala da mi svi predmeti „idu“, pa koji god fakultet upišem, moći ću ga završiti bez problema. Sve se slagalo onako kako treba. Greška u prognozi nije bila moguća.

Prva sumnja se pojavila oko samog rođenja pod srećnom zvezdom. Kako se možeš roditi neželjen ispod srećne zvezde, mimo tuđe volje? Ubedila sam sebe da je i to jedan od znakova moje „posebnosti“.Tokom srednje škole, učenje mi prestalo biti zanimljivo. Nepovratno me napustila želja da budem najbolja u razredu. Nisam se posebno uzbuđivala ni kada sam počela studirati ono što ne volim. Sada znam da posle studiranja koje ne voliš uglavnom nastavljaš raditi posao koji ne voliš. I to decenijama. Tešila sam se da sreća mnogima nije zavisila od škole i obrazovanja, već od samo njoj znanih puteva.

Ubedila sam sebe da se sreća krije u ljubavi. Tražila je opsesivno godinama da bih došla do saznanja da me sva igra oko ljubavi više zamarala nego usrećivala. Odricanje od svetovne ljubavi, te samoća i tišina manastirskog života, sve mi je privlačnija.

Prošle su tolike godine, a od bogatstva ni traga. Svaki pokušaj da bar odem u inostranstvo spektakularno je i neslavno propao. Ratne godine, te dvadesetak godina krize, ubile bi i najčvršće ubeđenje.

U dugovečnost sam posumnjala kada su se pojavile, a nisu smele, bolesti od kojih dugovečni ne obolevaju.

Vera u bogatstvo, ljubav i dug život lagano se gubila.

Ali Bisera Ciganka mi je tako rekla, i šta da ja radim bez tog ubeđenja!?

Čudno je to što sam poverovala olako izgovorenim rečima Ciganke šestogodišnjoj devojčici? Još čudnije je da ja i dalje, bez obzira na sve, pomalo verujem. Jer ona nije bila kao druge, ona je svima sve „pogodila“. Kako da kod mene „promaši“?! Da sada zapitate bilo koga iz tog malog grada na obali divlje reke ko se seća perioda od pre rata, reći će vam isto što i ja za lepu Biseru Ciganku.

Posle saobraćajne nesreće iz koje sam izašla bez ogrebotine, znala sam da me neka srećna zvezda, ipak, sačuvala.

Žarko sam poželela da se obistini bar deo Biserinog proročanstva. Da pokušam u umetnosti nešto vredno stvoriti. Da pišem romane i priče koje bi rado čitali i po kojima bi me prepoznavali. Da uhvatim malu, minijaturnu mrvicu slave. Znam ja dobro da mnogi pisci nikada ne postanu slavni ni bogati, uglavnom nisu srećni, a ni dugovečni.

Sedim i gledam linije na dlanu. Rekla bih da je linija života kraća nego što bi trebala biti, pa da požurim sa ovim trećim romanom. Kako da odem sa ovoga sveta, a da se ni jedno Biserino proročanstvo ne obistini?

Pokušavam pisati, ali mi ne ide. Ma, nije važno…

Kako godine prolaze sve se više vraćam detinjstvu, tom vremenu za koje je drugo ime bilo bezbrižnost.

Uzimam kutiju sa igračkama. Verovali ili ne, još uvek čuvam mali nameštaj za lutku. Večeras ću ga popravljati, zalepiću nogare koje su otpale i prefarbati delove od drveta. Šestogodišnje dete u meni ne da mi mira. Ni trgovac u meni ne miruje. Ko zna, možda imam jevrejske krvi.

Izbegavam pogled ukućana u kojima nazirem podsmeh i čuđenje.

– Šta ima čudno? – pitam ih – Ako u januaru, i to noću, uoči Svetog Save, može sevati i grmeti, zašto se ja ne bih mogla igrati k’o nekada? U stvari, ja se ne igram, ja radim, popravljam.

Pokušavam prizvati Biserine reči, ali mi ne polazi za rukom. Gromovi ih rasterali. Gledam nebo ispresecano munjama kad začuh majčin glas, neželjen i nepozvan:

– Eto vidiš, kakva te kolijevka zaljuljala takva će te lopata zagrnuti.

– Dobro, de, u pravu si, samo ne ponavljaj više – prošaptah prema nebu. Nažalost, njeno se obistini.

Nebo utihnu i potamni. Nema više ni munje ni gromova. Mir se useli u dušu. Začuh smeh moga sina. Zahvalih se Bogu na tom predivnom daru.

Sa uživanjem gledam i moj mali nameštaj. Popravljen.

Nešto mislim, dok mene ta „lopata ne zagrne“, još ima šanse da se Sreća prestane dosađivati, pa svrati do mene.

Vratiše mi se i Biserine reči u svoj svojoj lepoti. Vratiše nadu u nadolezeću sreću.

Snežana Pisarić Milić

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280